LORENA

Stojim na krovu bolnice i gledam u grad ispred sebe, pokušavajući da shvatim sve što mi je Nejtan rekao. Šok i neverica su bili previše blagi da bi opisali moje trenutno stanje.

Do ovoga trenutka sam mrzela Nejtana, a sada više nisam znala ni šta da mislim. Bilo mi je žao muškarca koga sam sve ove godine prezirala iz dna duše. Zbog načina na koji sam živela, mislila sam da me ništa više ne može iznenaditi; ali koliko sam se samo prevarila.

Kako mrzeti čoveka koga je rođeni otac pokušao da ubije zbog novca?

Znala sam da je Tristan hladan i proračunat čovek, ali takvi su bili gotovo svi muškarci koje sam poznavala i to me nije ni malo iznenađivalo. Od trenutka kada je Nejtan prvi put ušao sa njim moju porodičnu kuću mogla sam zaključiti da se ne gotive, ali ovo je prevazilazilo svaku granicu zdravog razuma.

Ono što ja nisam znala bilo je to da je moj brak trebao da predstavlja farsu iz koje bi upravo taj čovek izašao kao pobednik. Niko od nas nije imao ideju o dugovima koje je napravio tokom godina, a kamoli o tome da su sve njegove ucene bile iscenirane. 

Nisam imala pojma o tome da mi je svadba otkazana zarad moje sopstvene bezbednosti od tog čoveka. Mislila sam da je Nejtan najodvratniji muškarac, a onda sam saznala da je čitavog života učen da prezire žene jer ga je rođena majka rodila zbog novca. Nisam mogla ni da zamislim koliko je zapravo propatio tokom detinjstva i iskreno sam se pitala kako žena može da bude toliko bezdušna da proda dete koje je raslo u njoj čitavih devet meseci.

Bila sam spremna na dugu raspravu sa njim, a umesto toga sam saznala nešto što je možda bilo najbolje da ne znam. Mislim da je ovo bio prvi put u kome sam u potpunosti otvoreno razgovarala sa Nejtanom i u kome sam jedva suzdržavala suze da ne poteknu. Nisam skidala pogled sa njegovih zelenih očiju, tražeći bilo kakvu naznaku da me je lagao, ali nisam je pronašla. Ona tama i bol koji su ispunili njegove oči koje su neodoljivo podsećale na one koje ima i naš sin nisu nikako mogle biti iscenirane.

Sve što sam ja videla ispred sebe bio je slomljen muškarac koji je izgradio masku nedostižnog. 

“Lorena…” -Čula sam Nejtanov glas iza sebe, ali se nisam okretala jer nisam znala šta bih trebala da kažem. Kada sam čula da su otac i polubrat pokušali da ga eliminišu zbog novca, izašla sam pod izgovorom da moram da proverim Vilijama.

“Znam da nisi očekivala ovo da čuješ i razumeću ukoliko želiš da odvedeš naše dete daleko od mene, ali daj mi par dana da sredim ovu situaciju… Nisam želeo da Vilijama i tebe uvučem u ovo.”

Okrenula sam se i videla da se zaustavio na par koraka od mene, bela košulja mu je bila otkopčana, a kosa razbarušena i ovoga puta me je pogled na te zavoje još više boleo. 

“Neću dete odvesti zbog toga od tebe, ali reši to da se ja ne bih umešala. Vilijam i ja se vraćamo u moj stan, a tebi dajem dve nedelje da to središ.”

“Ne mogu to dozvoliti, Tristan ne zna za granice; a da bih bio miran vas dvoje morate biti ili kod tvojih roditelja ili kod mene. Već sam se uverio u nesposobnost tvog obezbeđenja.”

“Nejtane, ja neću biti neko ko će se kriti u kući. Moji roditelji putuju u Rusiju na odmor i ja ne planiram to da im pokvarim."-Nisam želela ni da pominjem činjenicu šta bi se dogodilo ukoliko bi moj otac saznao da smo Vilijam i ja u bilo kakvoj opasnosti.

“Onda provedite dve nedelje kod mene u kući, jer ću jedino na taj način znati da ste sigurni. Moje obezbeđenje će neprestalno biti uz vas, a ti se možeš vratiti svojim svakodnevnim aktivnostima.”

“Zašto misliš da bih prihvatila tvoju ponudu?”

“Lorena, ovo nije bila ponuda. Ili ćete biti kod mene ili ću ja obavestiti Alekseja o trenutnoj situaciji. Nema potrebe za tvojom nadmenošću i inatom, jer sam do sada i sam mogao shvatiti da ti je bezbednost našeg sina na prvom mestu.”

“Nejtane, ti meni nisi potreban da bih zaštitila sopstveno dete!”

“Lorena, jedino pored mene ćete biti zaista sigurni!”

“Ko si ti da sebi daješ za pravo da mi se tako obraćaš?! Ja sam ona koja ga je štitila sve ove godine i krila od medija; ti mi za to nisi bio potreban ni tada, a ni sada! Ko je kriv što se sada nalazimo u ovakvoj situaciji?! Ja ću za razliku od tebe uništiti svakoga ko pokuša i popreko da mi pogleda sina, jer ja ne pravim propuste.” 

Taman kada sam pomislila da je sa njim moguće imati normalnu konverzaciju on je ponovo sve uništio svojom prepotentnošću koje mi je već bilo preko glave. Iskreno mi je bilo žao što je imao detinjstvo kakvo je imao, ali to ne opravdava njegovu bolesnu opsesivnost. Bilo je nečega u njemu što je u meni jednostavno budilo želju za raspravom koju nisam mogla tek tako odbaciti.

“Šta treba da učinim da bi me poslušala?”

“Kada malo bolje razmislim najbolje bi bilo da nestaneš iz naših života!” -Viknula sam na njega i okrenula se na peti spremna da se vratim u onu kuću i uzmem Vilijama.

Ne znam ni gde mi je bila pamet kada sam pomislila da bi ovo između nas moglo funkcionisati zbog našeg deteta. Ja sam njemu pružala šansu da ispravi njegovo odsustvo iz naših života, a on mi je upravo rekao da sam nesposobna da zaštitim sopstveno dete. Isto ono dete za koje sam se na dan njegovog rođenja zaklela da ću ga štititi sopstvenim životom. Daleko od toga da sam ja savršena majka, ali ove njegove reči su me bolele i više nego što je trebalo.

“Ne možeš samo tako otići!” -Uhvatio me je za ručni zglob i zaustavio me.

“Samo me gledaj!” -U trenutku besa sam ga ošamarila i iskoristila njegovu iznenađenost da oslobodim svoju ruku iz njegovog stiska, a zatim sam potrčala ka stepenicama.

U trenutku kada sam pomislila da sam sigurna osetila sam njegove ruke oko svoga struka. Njegov stisak je postajao sve jači i osećala sam se kao da će me zdrobiti; a dok je on to činio meni su kroz misli proleteli trenuci u kojima sam se u istom ovom naručju osećala toliko sigurnom i pitala sam se kako sam mogla biti toliko glupa i lakoverna. Toliko me je čvrsto držao da sam osećala njegov dah na svom vratu dok sam bezuspešto pokušavala da se oslobodim, ali on se nije pomerao.

“Pusti me!”

“Molim te Lorena, molim te da ostavimo naše nesuglasice sa strane samo na par dana zbog našeg sina i njegove sigurnosti. Znam da nisi ovo zaslužila posle svega što sam ti uradio, ali dozvoli mi da popravim ovo na svoj način." -Njegov stisak je popustio i ja sam odmah sklonila njegove ruke sa sebe.

"Tvoj način evidentno nije efikasan, jedva da si u stanju da stojiš na nogama, a želiš da se sam boriš protiv nekoga koga ja čovekom i ne mogu nazvati. Ovo je od samoga početka bila tvoja borba, Tristan nema ništa od toga da krene na nas dvoje. Vilijam je siguran, jer ga zvanično ništa ne povezuje sa tobom. Ti si njegov trn u oku, a ne moj sin."

"Bojim se da grešiš, Lorena."

"Nejtane, više nisam osoba koju možeš tako jednostavno izmanipulisati." 

"Ukoliko se meni nešto desi celokupna moja imovina prelazi na ime našeg sina, a pošto je on maloletan ti bi upravljala svime što on poseduje do njegovog punoletstva. On mi je najbitniji i želeo bih da to shvatiš, ali ja više ne znam šta treba da učinim da bi ti to shvatila."

"Zar zaista očekuješ da poverujem u priču da bi ti prepisao sve što poseduješ na mene?" 

"Nisam očekivao da ćeš ovo morati da saznaš na ovaj način, ali ja sam papire potpisao pre nego što se bilo šta od ovoga desilo. Vilijam je moje dete i samim tim moj jedini naslednik, a ti si njegova majka; možda ga ne poznajem dugo, ali ja tom detetu želim da pružim ono što ja nisam imao."

"Nejtane, kako ja mogu biti sigurna da ovo ne govoriš samo da bi me izmanipulisao?"

"Pođi sa mnom, kopija testamenta je u mojoj kući. Veruj mi da trenutno jedino želim da zaštitim tebe i našeg sina. Ti si već previše patila zbog mene i najmanje što mogu da uradim je da Vilijamu i tebi obezbedim život kakav ste imali pre nego što sam ja ponovo ušao u njega."

Gledala sam u muškarca za koga sam mislila da je bezosećajan i nedostižan, ali sada sam u tim svetlim očima videla suze koje samo što nisu potekle. Videla sam roditeljsku brigu 

"Čak i da je sve ti tačno Nejtane, Vilijamu tvoje materijalno bogatstvo ne znači ništa; njemu je potreban otac. Veruj mi da se sreća ne kupuje materijalnim stvarima, ja ti to govorim iz sopstvenog iskustva. Zato reši taj problem što pre."

"Molim te Lorena, pruži mi šansu da ovo rešim na moj način. Nikada nisam ni pomislio da ti nisi sposobna da zaštitiš naše dete, jer gledajući Vilijama jedino što sam video je srećno dete. Primarna odgovornost majke je da detetu pruži ljubav, ali odgovornost oca je da se brine o bezbednosti njegove majke i njega."

"Dajem ti četrnaest dana da to rešiš, nakon toga ću stvar preuzeti u svoje ruke." 

Ni sama ne znam zašto sam popustila, ali ipak sam to učinila; jer odlučnost i briga u njegovim očima nisu bili nešto što se moglo lažirati.

"Hvala ti, Lorena."

________________________

Nastavak očekujte krajem ove nedelje ili početkom sledeće. Šaljem vam puno pozdrava!