LORENA

Čovek iz Nejtanovog obezbeđenja je nastavio da vozi ne obazirući se na moje molbe da okrene automobil i ja sam u jednom trenutku samo ućutala izgubivši se u svojim mislima osećajući se tako prazno i izgubljeno. Nejtan je osoba sa kojom imam dete i htela ja to ili ne, zauvek ćemo biti povezani. Dok gledam kako sunce izlazi preispitujem svaku svoju odluku do sada i pitam se da li sam mogla ovo promeniti.

Istina je da smo se oboje izgubili u sopstvenim lažima i dok smo pokušavali to da ispravimo tonuli smo sve dublje. Bežali smo od svojih slabosti umesto da se suočimo sa njima. Postali smo marionete drugih, a sve što je trebalo je da budemo iskreni jedno prema drugom.

Zar je potrebno da ga izgubim da bih shvatila koliko mi znači? On je neko sa kime sam provela najlepše godine svoga života, sa njim sam shvatila šta znači osećati se voljenom iako je to bilo kratko, želela bih da nam pružim još. jednu šansu.

Osetila sam kako mi obrazi postaju vlažni čak i ne shvatajući kada sam počela da plačem, sve što sam ikada želela bila je srećna porodica, a to je izgleda za mene nedostižno. 

“Gospođo, stigli smo.” -Vozač je zaustavio auto ispred jedne naizgled obične kuće.

Nisam čekala da mi otvori vrata već sam odmah potrčala ka ulazu, bilo mi je potrebno da se makar uverim da mi je sin na sigurnom, jer sve vreme koje sam provela pored Tristana plašila sam se za njegovu bezbednost. Taj čovek je jedan bezosećajni gad koji nema ni trunke emocija čak ni prema sopstvenom sinu i prava je sreća što sam ga ostavila da spava pored Nejtana.

“Vilijame!”

“Mama!” -Moj sin je dotrčao do mene i ja sam ga čvrsto zagrlila, pokušavajući da uverim sebe da je dobro.

“Jesi li dobro, nisi povređen?” -Nežno sam ga odmakla od sebe i pažljivo ga pogledala, a zatim sam ga ponovo čvrsto zagrlila.

“Mama, stežeš me.” -Rekao je svojim detinjastim glasom i ja sam ga konačno pustila iskreno se nasmejavši na ovo.

“Izvini.”

“Mama, zašto plačeš?”

“Srećna sam što te vidim, nedostajao si mi. Nisam navikla da te delim sa tvojim tatom.” -Izbrisala sam suze pokušavajući da smislim uverljivu laž.

“Gde si bila?”

“Morala sam da odem na posao, a tvoj tata se ponudio da te pričuva jer si mu nedostajao.”

“Ali i on je otišao na posao, a meni se ovde ne dopada. Kada ćemo ići kući?”

“Uskoro, gde je ono čupavo stvorenje? Nadam se da niste pravili probleme dok me nije bilo…” -Pokušavala sam da promenim temu razgovora, jer sam znala da će se neko od sledećih pitanja odnositi na Nejtana.

“Mama, nemoj tako da ga zoveš, naljutiće se.” -Vilijam se namrštio i prekrstio ruke na grudima izmamivši mi još jedan osmeh.

Ugledam nepoznatog starijeg čoveka na vratima i instinktivno stanem ispred svog sina i čvrsto ga uhvatim za ruku. Neću više nikome dozvoliti da me odvoji od njega.

"Gospođo, nema potrebe za brigom. Ovde sam da zaštitim Vašeg sina, dao sam obećanje Nejtanu i ne planiram da ga prekršim. Ja sam neko ko mnogo duguje tom čoveku."

"Mama, to je Rendal. Tata ga je ostavio da me pričuva, ali on je mnogo dosadan i strašan. Više mi se dopadala moja stara dadilja." -Pomazim sina po glavi i osmehnem mu se, ali dok gledam u tog čoveka u sebi i dalje osećam nemir.

Duboki ožiljci na njegovom licu, nedostatak emocija i hladan stav mi govore da on nije osoba koja se bavila klasičnim poslovima da bi preživela. Možda je tu da bi nas zaštitio, ali ja se pored njega ne mogu osećati sigurnom.

Vilijam me poveo ka sobi u kojoj se nalazio naš pas, a zatim mi je prepričavao radnju nekog crtanog filma koji je gledao. Izgledao je bezbrižno i srećno ni ne sluteći šta se oko nas dešavalo, a ja sam bila srećna jer je on bio na sigurnom pored mene. Daću sve od sebe da taj svoj dečiji osmeh uvek krasi njegovo lice, čak i ukoliko to znači da ću morati da ga držim podalje od porodice njegovog oca.

Smestila sam se na tepih pored Vilijama, a vučjak je počeo da nam se umiljava. Bila sam protiv kućnih ljubimaca jer sam smatrala da oni predstavljaju samo dodatnu obavezu, ali uz ovog psa sam na trenutke uspevala da zaboravim surovu realnost u kojoj se trenutno nalazim i to mi je prijalo. Opustila sam se, jer sam pored njih shvatila da sam sada bezbedna. Samo da i Nejtan bude dobro.

Nisam bila svesna kada sam zaspala, ali probudilo me je otvaranje ulaznih vrata i pažljivo sam izvukla ruku koja je bila ispod mog uspavanog sina, a zatim sam potrčala ka vratima moleći se da ga ugledam. Srce kao da mi je sišlo u pete, jer sam se pribojavala onoga što bih mogla čuti, ali  ovoga puta želja mi se ostvarila. Gledali smo jedno u drugo uveravajući se da smo dobro i ne govoreći ništa, a ja sam bila ona koja je prekinula tišinu time što sam ga zagrlila izmamivši mu jedan uzdah.

"Da li si dobro, da li treba da pozovem doktora?" -Pitao me kada me odmakao od sebe.

"Mislim da sam ja ona koja bi to trebala tebe da pitam."

"Ne brini za mene, kako je Vilijam?"

"Imao je brojna pitanja, ali uspela sam da smislim dovoljno uverljivu priču."

"Jesi li sigurna da ste oboje dobro? Da li ti je Tristan nešto uradio?"-Nejtan je pomerio pramenove moje kose iza vrata i njegova vilica se u trenutku stegla. Mora da su tragovi mog ne sarađivanja ipak bili vidljivi.

"Nejtane, pusti sada to. Bitno je da smo sada ovde, ne želim da se prisećam toga. Živa sam i naše dete je dobro, to je sve što mi je trenutno važno." -Rekla sam vraćajući kosu da bih prekrila ono što je video. Dobro je da Vilijam nije primetio, jer zaista ne znam koju bih laž smislila da ovo opravdam.

"Žao mi je, ja sam kriv zbog ovoga i ne znam da li ćeš ikada uspeti da mi oprostiš. Ti nisi zaslužila da te uvučem u ovo, da sam te slušao i pustio te da odeš kod Alekseja ništa od ovoga se ne bi ni desilo…"

"Svesno si ušetao u njegovu zamku da bi me vratio i time si rizikovao sopstveni život, biće mi potrebno vreme da pređem preko ovoga; ali znaj da te ne krivim zbog ovoga. Zaštitio si našeg sina i mene."

"Veruj mi da bih radije ponovo primio metak, nego dopustio da ti se nešto dogodi. Sa ranama je lako, na njih se čovek navikne, ali na ovo se niko ne može navići…"

"Ne želim više to da čujem, ne želim duži vremenski period da čujem bilo šta što ima veze sa oružjem."

"Siguran sam da imaš brojna pitanja za mene."

"Trenutno samo želim da se odmorim i ostavim sve probleme za kasnije. Ali samo mi odgovori na sledeće, da li ćeš biti uhapšen? Treba li nekoga da zovem? Da li mogu nekako da pomognem?"

"Bože Lorena, naravno da neću." -Uputio mi je blagi osmeh, pokušavajući da me opusti.

"Nije smešno Nejtane, ovo definitivno nije smešno."

"Znam, izvini. Toliko toga nam se izdešavalo u prethodnih par sati i ja se konačno osećam slobodnim jer sam stavio tačku na svoju prošlost. Hajde da danas samo budemo porodica koja je Vilijamu potrebna, a probleme ostavimo za sutra."

Pomazio me po obrazu, a zatim je njegova ruka nežno prešla preko moga vrata. Shvatila sam šta ga muči i želela sam to da ispravim.

"Ne boli me, ne bih ni znala da je tu da mi nisi rekao."

"Ali mene boli, mene boli što sam to dopustio."

Podignem se na prste i poljubim ga bez razmišljanja. Samo sam želela da ga utešim i smirim, mislim da mi je bilo dosta analiziranja situacije.

"Iskupiću se za sve, zaboravićeš sve loše stvari koje sam ti učinio, posvetiću život tome. Obećavam ti." -Rekao je dok mu je glas idalje bio hrapav zbog prethodnog poljupca.

"Verujem ti."

Verujem. Posle sveg ovog vremena ponovo mu verujem.

_____________________

NEJTAN

Stara rana od prethodne operacije me i dalje boli, a ova koju sam primio danas je još gora; ali bol je nešto sa čime sam naučio da živim.

Nisam puno razmišljao kada sam pristao da se vidim sa Tristanom, znao sam da bi me to moglo koštati života, ali sama pomisao na to da je Lorena sama sa njim ledila mi je krv u venama. Oteo je da bi napakostio meni i to me ubijalo.

Zakasnio sam jer je on ipak udario, a modrica na njenom nežnom i svetlom vratu bila je ogromna. Video sam bes u njegovim očima i bilo je pitanje vremena kada će zapucati, tako da sam i sam morao brzo reagovati. Kada me je metak pogodio u rame sve oko mene je postalo konfuzno, a Rejmon me je nakon toga brzo sklonio odatle uveravajući me da je sve gotovo.

Dozvolio sam doktoru da se pobrine za moju ranu tek kada me je Rendal obavestio da je Lorena stigla i da je sa našim sinom. Dobio sam preporuku da ostanem na posmatranju u bolnici preko noći, ali sam to odbio jer sam želeo da budem pored Lorene i Vilijama. Vešto sam prekrio zavoje navukavši majicu odmah nakon tuširanja, a ona je bila toliko umorna da nije ni primetila. 

Tristan je prešao granicu onoga trenutka kada je digao ruku na Lorenu, a što se tiče mog polubrata on živ izaći iz zatvora neće. Sve ću mu naplatiti, jer mi je dva puta zabio nož u leđa. Lorena nikada neće saznati šta sam večeras uradio, ali od sada za nas počinje novi period.

Ja sam čovek koji je bio i previše popustljiv prema ljudima koji su me uništavali, ali morao sam preseći i doneti odluku sam sa sobom. Kada sam saznao da je Lorena u potencijalnoj životnoj opasnosti, postao sam gluv i slep za sve ostalo. Ona još uvek veruje u raj i neko bolje mesto, a ja verujem da mi raj nije potreban ukoliko život provedem pored nje. Moji prioriteti su se promenili, jer planiram da je ponovo osvojim i zadržim pored sebe. Onaj njen poljubac je samo dodatno potpalio varnicu koja već duže vreme gori u meni. Kontrolisao sam je jer sam mislio da Lorena pored sebe želi onog agenta, ali vreme je da i njega sklonim. Lorena želi brak i porodicu i dobiće to, ali sa mnom.

__________________