NEJTAN

Lorena i ja smo se posle svega što se izdešavalo vratili u moju kuću, jer sam uspeo da je ubedim da provedemo par dana zajedno makar dok se njeni roditelji ne vrate sa odmora. Igrao sam na kartu da su sigurniji pored mene dok ona ne dobije novo obezbeđenje, iako su oni i te kako bili osigurani. Želeo sam da se Vilijam i ona presele ovde za stalno, ali ona nije želela da bilo šta požuruje. Oboje smo se vratili svojim firmama, ali se trudimo da što pre završimo sa obavezama i bez izuzetka večeramo zajedno.

Dopadalo mi se što ih oboje imam pored sebe, ali sinoć sam u prolazu primetio propušten poziv od onog Regana, ne znam da li mu je odgovorila jer smo ubrzo nakon toga otišli u svoje sobe. Lorena i ja još uvek spavamo odvojeno i to me izluđuje, neke stvari sam morao i da istrpim da bih joj udovoljio, ali ja već gubim strpljenje. Sama pomisao na to da ona razgovara sa nekim muškarcem dok mene drži na distanci čini da mi krv proključa.
Primetim njenog belog džipa dok parkiram sopstveni auto, tačna je kao i uvek. Izađem i naslonim se na automobil zabavljeno gledajući kako izlazi iz automobila, skidam je pogledom i ne trudim se da to sakrijem. Ona samo prevrne očima i prođe pored mene, nastavljajući ka kući.

“Zar nema ni poljupca za dobrodošlicu?”

“Predugo sam sama preuzimala inicijativu.” 

“Ne treba to dva puta da mi kažeš.” -Uhvatim je za ruku i priljubim je uz sebe, ne dajući joj šansu da se predomisli, a zatim je vatreno poljubim.

“Nejtane, ne ovde. Vilijam bi mogao da nas vidi, a ni da ne pominjem ljude koji rade za tebe…”

“Neka gledaju, nemam ništa protiv.” -Odgurne me od sebe, ali ne uspe da prekrije svoj osmeh.

“Tata! Mama!” -Vilijam je izašao i zatrčao se ka nama, nasmejem se i podignem ga.

“Nedostajao si mi, treba da završimo raketu od lego kockica.”

“Tako je, nas dvojica ćemo morati da budemo vredni.”

“Vilijame, tata se još uvek nije oporavio i potreban mu je odmor.” -Lorena ga je blago prekorila.

“Moj tata je jak.”

“Tako je sine.” -Poljubio sam ga i spustio pored sebe. Iako uspešno prekrivam zavoje, moje rane su i dalje tu.

“Gospodine, gospođo.” -Vilijamova dadilja je izašla iz kuće i tiho nas pozdravila .

“Mama, jedu mi se medenjaci.” -Vilijam kaže dok grli Lorenu.

“Odmah ću poslati nekoga po njih.”

“Neću te, hoću mamine.” -Naš sin mi uputi ljutiti pogled.

“Onda ću morati da ih napravim, zar ne?”

Nikada nisam razmišljao o velikoj porodici, ali u poslednje vreme dok gledam Lorenu sa Vilijamom zaista dobijam poriv da ispunim njenu želju iz mladosti. Sem toga Vilijam mi je juče tražio da mu poklonim brata i ja ću morati što pre nešto da učinim oko one distance koju je ona odredila.

Lorena je otišla da se presvuče, a ja sam za to vreme učinio isto. Košulje i zavoji definitivno nisu bili dobra kombinacija, ali sa druge strane nisam želeo da dodatno brinem majku svoga sina. Lorena je osoba koja previše brine, čak i za osobe koje ne podnosi. Ona misli da je naučila kako svet funkcioniše, ali ne zna da je njen otac i dalje čuva iz senke. Lorena zna za legalne poslove i snalažljivo upravlja sa istim, ali bez ove druge strane poslovanja nikada ne bismo bili ovde gde smo danas. Jedini razlog zbog koga je Aleksej želeo da joj nađe muža je taj što nije želeo da ona ikada zaprlja svoje ruke prljavim poslovima.

Odlučim da iskoristim vreme koje ona provodi u kuhinji da razgovaram sa obezbeđenjem o trenutnom stanju, ali me pucanje nečega u tome spreči. Potrčim ka kuhinji da bih se uverio da je ona dobro i pronađem je kako izgubljeno gleda u daljinu držeći mobilni telefon.

“Lorena!” -Pozovem je, ali ona nije reagovala.

“Izvinite, da li biste mogli da ponovite to?” -Pitala je dok joj je pogled i dalje bio fiksiran u daljinu.

“Lorena, jesi li dobro?” -Približim joj se, ali ona nije obraćala pažnju na mene. Izgledala je izgubljeno, a to ni je ni malo nalikovalo na nju.

“Ovde Nejtan Dejvis, da li biste mogli da mi ponovite ono što ste rekli gospođi?” -Uzmem joj telefon, a ona se na moje veliko iznenađenje nije usprotivila.

“Došlo je do komplikacije prilikom operacije gospodina Romanova i on još uvek nije došao svesti iako je prošlo gotovo tri dana, gospođa Romanov me je zamolila da obavestim njihovu ćerku.” 

"O kakvoj operaciji je reč?" -Pokušavam da shvatim šta se dogodilo.

"Žao mi je gospodine, ali nemam ovlašćenja da o tome govorim sa nekime ko nije u rodbinskom odnosu sa pacijentom, već sam Vam i previše rekla.

“U kojoj bolnici se nalazite?”

“U Centralnoj bolnici Ruske Federacije u Moskvi.”

“U redu, dolazimo. Hvala Vam na informacijama.” -Rekao sam prekinuvši poziv, a Lorena se slomila ispred mene.

“Nejtane, ja… ja ne znam šta da radim.” -Suze su potekle niz njeno bledo lice, a ja sam je odmah privukao u zagrljaj.

Nikada nisam bio vezan za svog oca, ali Aleksej je oduvek bio Lorenin uzor. On je čovek koji sve drži pod kontrolom, a verujem da je i ovo sakrio od nje da bi je zaštitio. 

"Šta želiš da uradim?" -Pomogao sam joj da sedne i pružio joj čašu vode, jer je izgledala kao da će joj svakog trenutka pozliti.

"Moram da idem tamo, želim da budem pored njega…" -Spustio sam svoju ruku preko njene koja je drhtala.

"Krenućemo čim se sabereš, pobrinuću se da nas čeka spreman avion."

"Kako sam mogla da ne znam da mi je otac bolestan? Kakva sam ja to ćerka?" -Glas joj je napukao, dok su suze nastavile da se slivaju niz njene obraze.

"Nisi mogla da znaš, jer Aleksej to nije želeo. Ti si mu ćerka i pošto te najbolje poznaje, znao je koliko bi brinula."

"Ne mogu da ga izgubim, ne sada." -Spustila je pogled.

"Nemoj odmah da misliš na najgore, jak je on." -Rekao sam pokušavajući da je utešim.

Uspeo sam da za relativno kratko vreme pronađem posadu za avion, nabavim sve potrebne dozvole za let i osiguram Vilijama. Lorena je želela da ga povedemo sa nama, ali nisam želeo da je on gleda tako slomljenu i izgubljenu. 

Lorena je ceo let provela zagledana u daljinu, odbijajući svaki moj pokušaj započinjanja bilo kakvog razgovora. Osećao sam se kao da je uopšte ne poznajem, jer je nikada do sada nisam video ovakvu. Želeo sam da viče ili makar da bude ljuta, jer bih na taj način znao kako da je umirim; ali sada nisam znao šta da radim.

Pobrinuo sam se da nas sačeka auto koji će nas odvesti do bolnice u kojoj je Aleksej, ali nakon toga morao sam situaciju prepustiti Loreni, jer ja nisam znao jezik.  Slušao sam je kako razgovara sa sestrama i nakon kraćeg razgovora video sam kako joj telo drhti i tačno na vreme sam je uhvatio da ne bi pala. Suze su ponovo počele da se slivaju niz njeno lice, dok joj je glas sa svakom reči pucao.

"Šta je rekla?" -Usudio sam se da je pitam tek kada se smirila.

"Probudio se, biće dobro. Trenutno ga pregledaju i nakon toga ću moći da ga vidim." -Lorena me je čvrsto zagrlila, što me iskreno iznenadilo, ali nisam se žalio.

Uzvratio sam joj zagrljaj i spustio jedan poljubac na njeno teme dok me miris njene kose opijao. Nisam preterano gotivio njenog oca, ali bilo mi je drago što nju vidim srećnu. Odveo sam je do čekaonice, a zatim sam je smestio na stolicu i poslao radnika iz obezbeđenja da joj donekle nešto za piće jer mi se činila previše bledom.

"Da li ti je dobro? Želiš li da pozovem doktora?"

"Biću dobro, samo sedi pored mene." -Poslušao sam je, a ona je spustila glavu na moje rame i zatvorila oči. Trenutno mi se činila tako ranjivom i sve što sam želeo bilo je da je zaštitim i oraspoložim.

"On će biti dobro." -Rekla je pokušavajući da uveri sebe u to.

"Zar ti nisam rekao da je on jak?" -Uzeo sam njenu malenu ruku u svoju i nežno je poljubio.

"Hvala ti, da nije bilo tebe ne znam šta bih radila, sama pomisao na to da sam mogla da ga izgubim me paralisala. On je moj otac..."

"Nemaš na čemu da mi budeš zahvalna, bitno je da će on biti dobro."

"Nije tako Nejtane, pružio si mi podršku kada mi je najviše bila potrebna i učinio sve da što pre budemo ovde. To nije nešto što bi svako učinio."

"Rekao sam ti da ću se potruditi da ispravim greške iz prošlosti, a od negde moram početi, zar ne?" -Rekao sam i izmamio joj blagi osmeh.

"Izgleda da je tako."