LORENA

Osećam se kao da ću svakoga trenutka izgubiti kontrolu i slomiti se. Nakon što sam bila prevarena i saznanja o mojoj tadašnjoj trudnoći mislila sam da ne može gore, ali me je život ponovo uverio u suprotno. Ono što mi se izdešavalo u prethodne dve nedelje je bilo ravno paklu i zaista ne znam odakle mi snaga za sve ovo.

Nakon otmice počela sam da imam noćne more, zbog kojih bih se svako jutro budila umornija nego što sam zaspala. Iako me Nejtan uveravao da smo sada sigurni, ja sam se plašila i sopstvene senke kada bih ostala sama; a najviše sam se plašila za svoje dete. Glumim da sam dobro zbog Nejtana i Vilijama, jer ne želim da ih brinem; ali osećam kako ću uskoro dosegnuti svoj maksimum.

Imala sam mnoga pitanja oko toga kako je Nejtan uspeo da izgradi situaciju sa ocem i bratom tako brzo, ali se nisam usuđivala da ih postavim plašeći se onoga što bih mogla čuti. Svesna sam da nas dvoje nikada nećemo imati mirne živote zbog našeg porekla, a ja sam odlučila da ovo nekako ostavim iza sebe. Nekada je možda zaista najbolje ne znati celu istinu, pogotovo onda kada se radi o osobama do kojih vam je stalo.

Kada sam saznala da mi je otac u komi, osećala sam se kao da mi se svet srušio, jer je on oduvek bio moj najveći oslonac. On jeste čovek stare škole koji nikada neće priznati sopstvena osećanja, ali svojim postupcima mi je uvek pokazivao koliko mu značim i sama pomisao na to da bih mogla da ga izgubim za mene je bila nezamisliva.

Bila sam bezgranično zahvalna Nejtanu što je preuzeo stvar u svoje ruke kada sam primila poziv iz bolnice, jer ja u onim trenucima nisam mogla ni da se pokrenem zbog misli koje su mi letele na sve strane. On je sve završio u najkraćem mogućem roku i sve vreme se trudio da mi bude podrška, jer je i sam znao koliko mi Aleksej znači.

Čujem kako mi telefon vibrira u torbi i ugledam Reganovo ime na ekranu. Brzo ugasim zvuk i bacim pogled ka Nejtanu koji je još uvek razgovarao sa Rejmonom, iako nemam šta da krijem. Već nekoliko dana odbijam da odgovorim na njegove poruke i pozive, jer ne znam šta bih mu rekla. Viđanje sa njim mi je pružao neki monotoni mir koji sam želela, ali između nas nikada nije bilo varnica koje su mi bile potrebne. Njegova blizina nije činila da mi srce zatreperi i koža zabridi od svakog njegovog dodira. Pored njega bih možda imala skladan brak, ali bez ljubavi i strasti.

Sa druge strane tu je bio i muškarac koga sam se trudila da mrzim, ali mi srce to nikada zaista nije dozvolilo. Njegovo prisustvo je u meni oduvek budilo neki žar, samo jedan njegov pogled bio je dovoljan da elektricitet prostruji mojim telom. Nejtan mi je onda pružio san o zanosnom muškarcu, koji je hladan za sve ostale, a zaljubljen, nežan i pažljiv za mene; ali prava istina je da takav ne postoji. On je bio moja prva i neprevaziđena ljubav, otac moga sina, ali isto tako je i bio osoba koja je srušila sve moje snove pretvorivši me u rezervisanu i hladnu osobu. Voleti njega nije bilo ni malo lako, jer i pored svega što sam saznala o njemu idalje sam u svojim mislima mogla čuti tihi glas razuma koji mi govori da se ljudi ne menjaju.

Što sam više pokušavala da ga odgurnem od sebe, to sam mu postajala bliža. Mnogo je problema između nas ostalo nerešeno i želela sam da pokušamo da ih izgladimo, kako zbog nas tako i zbog Vilijama; ali ne želim da to bude večeras. Potrebno mi je da makar na jedno veče pobegnem od svih briga i dozvolim sebi predah.

"Gospodine, gospođo, stigli smo." -Vozač nas obavesti zaustavljajući automobil na prilazu hotela.

Tiho mu se zahvalim pre nego što izađem, a zatim osetim Nejtanovu ruku oko mog struka.

"Želiš li da ti poručim večeru u sobu? Mislim da bi ti to najviše prijalo, jer ti je potreban odmor."

"Može." -Osmehnem mu se, iako ja večeras ne planiram tako rano da zaspim.

Nakon što smo preuzeli kartice od soba na recepciji, ja sam ga poslala u njegovu sobu pod izgovorom da ću svakog trenutka zaspati. On nije izgledao ni malo uveren u moje reči, ali je na kraju ipak popustio ne želeći da me pritiska.

Nakon što sam ostala sama otvorila sam kofer i pronašla čistu odeću, a zatim sam sebi priuštila hladan tuš koji me donekle razbudio. Znala sam da nije pametno izlaziti u noćni klub nakon nekoliko neprospavanih noći, ali alkohol je trenutno jedini mogao da mi skrene misli sa svega. Nikada nisam bila osoba koja je bežala od svojih problema, ali sada mi je to potrebno.

Moj telefon se ponovo oglasio prikazujući Rejanovo ime.

Lorena, šta se dešava?

Nazovi me.

Da li se nešto desilo?

Treba da razgovaramo.

Pročitam pristigle poruke, nakon toga jednostavno isključim telefon i odložim ga na noćni ormarić pored kreveta, nakon čega se uputim ka podzemnom klubu. Obećala sam sebi par sati bega od stvarnosti i planiram to sebi da priuštim.

Čim su se vrata lifta otvorila osetila sam miris cigareta i alkohola u vazduhu, a muzika je bila dosta tiša nego što sam očekivala. Uputila sam se ka centralno postavljeno šanku i poručila piće.

"Želim onaj separe." -Pogledom sam pokazala barmenu na jedini slobodan separe.

"Bojim se da je on večeras zauzet."

"Jeste jer ću ja noćas biti tamo." -Izvadila sam pozamašnu sumu novca i pružila mu je. Odavno sam naučila kako ovaj svet funkcioniše, jer surova realnost je takva da su manje više svi potkupljivi.

Smestila sam se na udobnu kožnu garnituru i iskapila piće bez razmišljanja, prepuštajući se gorkoslatkoj aromi i ritmu muzike. Posle trećeg pića sam prestala da brojim čaše, ali čak ni alkohol nije uspevao da otkloni moje probleme, jer sam i dalje bila opterećena svojim mislima.

"Mislio sam da si previše umorna i da samo želiš da se naspavaš." -Čula sam Nejtanov glas pored sebe. Smestio se pored mene i dao znak konobaru da mu donese piće.

"Predomislila sam se." -Tiho sam odgovorila izbjegavajući njegov pogled.

"Umorna si i treba ti odmor, bio je ovo težak period za tebe." -Progovorio je nakon kraće pauze dok je njegova ruka sklanjala kosu sa mog lica nežno dodirujući moj vrat.

"Nejtane..." -Prošaputala sam tiho kad se ta ruka prebacila na moja leđa izazivajući žmarce duž celog mog tela.

"Pusti me da ti pomognem večeras, pusti me da budem tu uz tebe. Želim to." -Njegov topli dah golicao je moje uho dok mi se približavao, a njegov jaki parfem dodatno je nadražio moja čula.

"Molim te..." -Okrenula sam se prema njemu da ga zaustavim jer već znam kuda ovo vodi; ali u sekundi kad sam otvorila svoje oći ugledala sam ta dva zelena oka iskred svog lica. Dva oka koja su me progonila godinama. Strast i vatra koja je sijala iz njih čak i u mraku kojim smo bili okruženi jasno su mi govorili da je kasno za zaustavljanje.

"Šta me moliš Lorena? Kaži mi šta želiš od mene." -Šaputao je svojim usnama povremeno dodirujući moje i izazivajuci me na poljubac.

Njegov vatreni pogled, njegov topli dah na mome licu i te meke pune usne tik do mojih jasno su govorile koliko me želi. Izluđivao me paleleći svaki receptor na mome telu i više nisam znala gde sam. Jasno čujem njegovo ubrzano disanje koje zaglušuje moje uši, muzika u klubu odjednom kao da je utihnula i ceo svet je stao. Nije me ljubio, izazivao me ali kao da je želeo i čekao da ja uradim prvi potez.

Možda sam pijana, možda sam i glupa i luda, ali jedno je sigirno-ja ga želim.

Nek sam prokleta ja ga želim, pomislim kad svoje usne spojim sa njegovim i prepustim mu se u potpunosti.

Gubim se dok njegove ruke prelaze preko svake krivine na mom telu i već u sledećoj sekundi zatičem sebe na njemu dok gladno grizem njegovu donju usnu.

"Lorena, čekaj...stani." -Pokušava da me zaustavi ali ne želim da stanem. Ne mogu da stanem.

"Lorena, ljubavi...hej..." -Nastavlja i čujem osmijeh u njegovom glasu pa se prisilno zaustavim te podignem glavu i pogledam ga. Vragolasti osmeh igra na njegovim usnama, a ja pocrvenim jer shvatim da sam ga zaskočila u sred kluba.

"O Bože! Ljudi nas gledaju." -Siđem sa njega prekrivajući lice rukama.

"Šta kažeš da ovo nastavimo u mojoj sobi?" -Upita i dalje ne sklanjajuci osmijeh sa svog lica.

"Ne." -Odgovorim iako moje srce jasno govori suprotno.

"Šta ne?"

"Ne želim."

"Ne želiš?" -Ponovi moje reči iznenađeno.

"Ovo je bila greška Nejtane, mi.." -Krenem se pravdati, ali on odjednom ustaje povlačeći me za ruku dok ostavlja pozamašnu sumu novca na stolu i maše konobaru. Namešta svoj nabrekli ud u pantalonama ispred mene; a ja pomislim koliko je ovo loša ideja, ali se na mojim usnama ipak pojavi osmeh.

"Šta to radiš?" -Upitam ga dok me povlači za sobom ubrzano koračajući preko kluba do lifta. Osećam se ponosno jer sam uspela da ga dovedem do ludila.

"Rekla sam ti da ne želim." -Ponovim pokušavajuci sakriti svoj osmeh kad uđemo u lift.

"Bojim se da to više nije opcija srce."

"Kako to misliš?"

"Tako lepo, sad je kasno za povlačenje Lorena."

"Ali..."

"Nema ali, probudila si me i sad snosi posledice." -Kaže ozbiljno.

Gleda me kao vuk bespomoćno jagnje dok i dalje steže moju ruku u svojoj. Ali ja se ne plašim, šta više ovo njegovo stanje me samo dodatno uzbuđuje. Vrata lifta se otvoraju i on nastavi da me vuče kroz hodnik. Drugom rukom uzima moju te ruku kojom me maloprije držao čvrsto prebacuje oko moga struka. Drži me čvrsto ali opet tako nježno, kao da se boji da ću pobeći. Njegov zagrljaj kao nevidljivi plašt oko mene čini da se osjećam tako sigurno i lepo.

"Čekaj." -Zastanem pored vrata svoje sobe.

"Lorena, nemoj više da mučiš ni mene ni sebe. Znam da to želiš koliko i ja, pobogu ceo klub to trenutno zna. Samo se prepusti, pusti nas da uživamo u ovome. Ja tebe volim i znam da ti još uvek voliš mene."

"Hoćeš li ti već jednom prestati da pričaš?"

Začepim njegova usta svojim usnama i povučem ga prema vratima koja otključam karticom koju sam izvukla iz torbe dok mi je gospodin izjavljivao ljubav. Čim zatvorimo vrata sobe bacim jaknju i torbu na pod te skocim na njega vešajući svoje ruke oko njegovog vrata. On me spremno dočeka pridržavajući me za butinu jednom rukom dok drugom vesto otkopčava moju haljinu. Polako prilazi velikom krevetu i spusta me na njega baš u ternutku kad otkrivam velike zavoje ispod njegove košulje.

"Nejtane, jesi li dobro? O Bože skočila sam na tebe onako...Zaboravila sam da si ranjen, izvini. Jesam li te povrijedila?"

"Dobro sam."

"Možda nisi... idemo kod doktora odmah." -Krenem da se pridignem sa kreveta blago ga odgurujući od sebe, ali on mi to ne dozvoli.

"Dobro sam Lorena, veruj mi ljubavi već dugo nisam bio ovako dobro." -Kaže mi uverljivo dok se nadvija nadam nom i sa osmijehom nastavlja da ljubi moje usne spustajući se niz moj vrat do mojih grudi i niže.

"Priznaješ da me želiš?" -Kaže vragolasto dok me bezobrazno muči i dovodi do ludila.

"Nejtane!!" - Vristim dok zubima svlači moje gaćice rukama njezno mazeći moj centar koji već pulsira pod njegovim dodirom.

"Priznaj mi Lorena."

"Naravno da te želim."

Pobedonosni osmeh sija na njegovom licu dok spušta glavu prema mom međunožju.

Ludim od želje dok vucem njegovu glavu bliže sebi i glasno izgovaram njegovo ime. Nije me briga što smo u hotelu i što nas vjerovstno sluša ceo sprat. Ništa vise nije važno, ništa osim mene i njega u ovom trenutku, sad i ovde.

"Nejtane...."

"Moja si, uvek si bila moja Lorena." -Šapuće na moje uho dok me uzima polako i tako pažljivo.

Istina je uvijek sam bila njegova, ni jedan muškarac nikada nije mogao da me poseduje kao on.