LORENA

Bude me nežni dodiri prstiju koji klize duž moje ruke, otvaram oči i ugledam Nejtana kako zamišljeno gleda u daljinu. Shvatam da sam prespavala na njegovim grudima i odlučujem da još neko vreme uživam ovako praveći se da spavam, dok slušam umirujući zvuk otkucaja njegovog srca. Ovo jutro je bilo ispunjenje svim mojih devojačkih snova i jednostavno sam želela da se nikada ne završi.

Prethodna noć je za mene bila čarobna, jer mi je omogućila da shvatim da je upravo on onaj pored kojeg želim da se provedem ostatak svog života. Nejtan me iznenadio svojim ponašanjem, jer se u mnogome promenio tokom ovih godina. Stavio je moje zadovoljstvo na prvo mesto, podsećajući me na strast koju sam jedino mogla osetiti sa njim.

Negde duboko u sebi prethodne večeri sam se plašila da ću se pokajati zbog ove noći, ali izgleda da je upravo alkohol bio ono što mi je trebalo da me opusti. 

“Lorena, znam da si budna.” -Iz misli me vratio Nejtanov hrapavi glas. Odlučim da ga ignorišem i uživam u trenutku.

“Ne možeš me prevariti, nikada to nisi mogla.” -Nasmejao se onako od srca i spustio jedan poljubac u moju kosu.

“Šta me je odalo?” -Podižem glavu i susretnem se sa njegovim smaragdnim očima.

“Ukoliko bih ti to rekao ostao bih bez svog tajnog oružja.” 

“Onda me pusti da spavam ili mi pruži reprizu.” -Zavodljivo mu se osmehnem.

“Lorena, ispred nas je dug dan i više od svega bih voleo da ono ponovimo, ali tvoj telefon ne prestaje da vibrira.” -Poljubi me na blic, a zatim mi pokaže ka noćnom ormariću.

Glasno opsujem dok pokušavam da se izvučem iz čaršafa i dohvatim telefon, ali na kraju jednostavno odustanem i povučem ga sa sobom.

"Molim?" -Javim se majci.

"Lorena, gde si ti?! Celo prepodne pokušavam da te dobijem, pomislila sam da ti se nešto desilo!" 

"Samo sam se uspevala, pretpostavljam da me stigao umor. Kako je tata?"

"Dobro je, želi da te vidi i razgovara sa tobom."

"U redu mama, stižem uskoro."

"Koliko je uopšte sati?" -Okrenem se ka Nejtanu kada završim poziv.

"Mislim da je prošlo jedanaes." -Nezainteresovano je slegnuo ramenima.

"I ti se nisi udostojio da me probudiš?!"

"Diži se i polazi u svoju sobu da se spremiš. Idemo da posetimo mog oca u bolnici i da razgovaramo sa mojim roditeljima. Od danas počinjem da raščišćavam stvari u svom životu i ti ćeš mi u tome pomoći."

"Nisam siguran da ću tamo biti rado viđen gost."

"To me ne interesuje. Oni su moja porodica koju volim više od bilo čega, a ukoliko želiš da ikada ponovimo prethodnu noć bolje bi ti bilo da ostaviš dobar utisak."

Svesna sam toga kakvi su odnosi između njih, ali želela bih da se oni poprave; ako ne zbog njih onda zbog Vilijama. Sa druge strane ne mogu više da se krijem, jer previše je tajni bilo u mom okruženju u poslednje vreme. Odrasla sam žena i imam pravo da biram koga želim u svome životu, bez pravdanja bilo kome.

"Za pola sata krećemo i pobrini se da nam spakuju doručak." -Kažem i odem u kupatilo ostavljajući ga samog.

Nakon obavljene jutarnje higijene i kratkog tuširanja, vratim se u praznu sobu. Nisam očekivala da će me poslušati, ali izgleda da je to ipak učinio. Do sada sam uspešno izbegavala Rejana, jer mi je njegovo društvo prijalo; ali on i ja nikada nismo bili jedno za drugo. 

Trenutno sam van SAD-a zbog porodičnih problema, razgovaraćemo čim se vratim. Hvala ti na brizi.

Nisam neko ko raskida preko poruka, jer je on zaslužio da čuje istinu. Između nas nema zle krvi i želela bih da tako i ostane.

"Lorena, vozač nas očekuje." -Bila sam spremna za polazak baš kada je Nejtan pokucao na moja vrata.

"Stižem!"  -Kažem dok užurbano uzimam torbu.

Nosio je svoje uobičajeno crno odelo, glomazni sat i taj parfem koji je dražio moja čula. Nejtan me dočekao sa svojim zavodljivim osmehom i poljubio me na blic, a nakon toga me obuhvatio oko struka i poveo ka izlazu. Njegov stisak je bio blag, ali davao mi je osećaj sigurnosti.

"Šta planiraš da kažeš roditeljima?" -Pitao me kada smo se smestili u auto: "Pošto ne verujem da ćeš im reći celu istinu."

"Reći ću im kako stoje stvari između nas, imamo dete i želimo da mu pružimo dom i porodicu. Ukoliko stvari ne budu išle onako kako planiramo, sporazumno ćemo se razići."

"Znaš da to nije opcija, zar ne?" -Videla sam da se smeška.

"Idemo dan po dan, ti još uvek imaš dug put ispred sebe da bi ispravio sve greške iz prošlosti. Dala sam ti drugu šansu i gledaj da to iskoristiš."

"Dvoumiš se?"

"Ne dvoumim se, ali recimo da imam neke sumnje."

"Da ih nemaš, ja bih bio zabrinut."

"Molim?" -Iznenadio me je.

"Ti si oduvek bila osoba koja je pažljivo analizirala svaku situaciju, to je jednostavno jače od tebe."

"U pravu si." -Nasmejala sam se, ali onako od srca.

"I mislim da bi trebao da odeš kod nekoga da ti pogleda te rane, one uopšte ne izgledaju naivno."

"Dobro sam."

"Počni da budeš odgovoran prema sebi, ti treba da budeš primer našem sinu."

"Sviđa mi se kakva si postala, ranije si bila previše nežna i podvodljiva."

"Praviću se da to nisam čula."

"Stigli smo." -Vozač nas obavesti.

Osećala sam kako mi se želudac prevrće na samu pomisao na razgovor koji će uslediti, ali Nejtanov osmeh mi je pružao podršku koja mi je bila potrebna.  Nisam se bojala svoga oca, ali sam prema njemu oduvek gajila strahopoštovanje; nisam želela da razočaran roditelje, ali znala sam da ću to upravo učiniti. 

Ušli smo u bolničku sobu i videla sam kako moj otac čita novine, a majka je sedela u fotelji pored njegovog kreveta i zamišljeno gledala kroz prozor. 

"Majko, oče." -Tiho sam rekla.

"Lorena, šta on traži ovde?!" -Moja majka je pobesnela čim je primetila Nejtana pored mene, a moj otac je ostao tih.

"Zar si zaista imao smelosti da dođeš ovde?!"

"Mama, ovde smo da bismo razgovarali."

"Nemamo mi o čemu da razgovaramo sa njim." -Moja majka je nastavila da besni.

"Natalija, pusti je da kaže šta ima." -Otac je pogledao u majku i odložio novine, a ona ga je poslušala iako joj to nije bilo po volji.

"Želim da pokušamo ponovo, Vilijamu je potreban otac i porodica, ukoliko to ne bude išlo sporazumno ćemo se razići. Dugo sam razmišljala o ovome i mislim da je ovo jedino ispravno."

"Jesi li ti poludela?!"

"Natalija!" -Moj otac je povisio glas, iako to nije bilo ni malo nalik na njega.

"Lorena, jesi li sigurna u to?" -Po pogledu sam mogla zaključiti da mu se ovo ne dopada.

"Želim porodicu, želim nekoga na koga ću moći da se oslonim nakon napornog dana. Između nas je u prošlosti bilo previše tajni i laži, ali iz svega toga rodio se Vilijam. Ne mogu više da ga lažem i smišljam različite bajke, odlučila sam da Nejtanu pružim drugu šansu i želela bih vašu podršku. Ne tražim da ga volite, ali makar budite u korektnim odnosima pred Vilijamom."

"Kćeri, je li to tvoja konačna odluka?"

"Verujem da jeste." -Blago sam mu se osmehnula, a on je blago klimnuo glavom u znak razumevanja.

"Znam da ovde nisam dobrodošao, ali voljan sam da pokušam da izgladim odnose sa vama, jer je to Loreni bitno. Vilijam i ona su mi na prvom mestu i želim da im pružim porodicu."

"Neću se mešati u odluke moje ćerke jer je ona samostalna žena kojoj ja verujem, ali znaj da ja više nisam blagonaklon kao nekada. Ukoliko se situacija ponovi, postaraću se da te lično uništim." 

"Ništa manje i ne očekujem, ali Lorena i Vilijam će od sada biti moja briga. Živeće kod mene i biti pod zaštitom tokom dvadeset i četiri časa." 

"Koliko da naglasim, ona i moj unuk su mi najbitnije osobe u životu. Porodica je na vrhu prioriteta i ona nema alternativu."

"Nekada to nisam razumeo, ali sada vidim koliko si u pravu. Porodica je na prvom mestu."

I tako se dogodilo nešto neočekivano. Videla sam zadovoljstvo u očima svoga oca. Znala sam da nikada neće zaboraviti prošlost, ali mislim da je ovo dobar znak. Uhvatila sam pogled mog oca na sebi i shvatila sam da želi da razgovara na samo sa mnom.

"Nejtane, šta kažeš da sada odeš kod doktora?" -Okrenula sam se ka njemu, a on je blago klimnuo glavom u znak razumevanja.

"Čekaću te u holu bolnice kada završim." -Osmenuo mi se u znak podrške, a zatim se okrenuo ka mojim roditeljima: "Drago mi je da smo se razumeli, doviđenja."

"Natalija, da li bi mogla da mi odeš po kafu?" -Otac se okrenuo ka njoj.

"Naravno." -Rekla je iako joj to nije bilo po volji, nikada nisam zaista razumela kako je njihov brak funkcionisao.

"Lorena, da li je ovo sigurno bila tvoja odluka? Nije te prisilio ni na šta?" -Pitao me kada smo ostali sami.

"Nije, tata. Oboje smo istrajni u želji da Vilijamu pružimo dom, imamo svojih povremenih nesuglasica, ali ih do kraja dana uvek rešimo."

"Izvini kćeri što sam te onda prisilio na ugovoreni brak i nadam se da ćeš mi jednog dana oprostiti." -Šta je ovo bilo? Moj otac se nikada ne izvinjava.

"Ostavila sam do davno iza sebe, u prošlosti gde mu je i mesto." -Bila sam iskrena. Da, bila sam ljuta tada; ali strast koja je buknula između Nejtana i mene bila je jača od toga.

"Od trenutka kada si se rodila, sve što sam želeo je da te vidim srećnu i zadovoljnu. Mislim da me sada kada si i sama majka donekle razumeš. Želeo sam da pored sebe imaš muškarca koji će te poštovati kao ja i negde na tom putu sam preterao u svojoj brizi. Želeo sam da odem spokojno sa ovoga sveta, znajući da ti imaš na nekoga ko će biti tvoj oslonac."

"Tata, bićemo dobro."

"Verujem da hoćete." -Ispružio je ruke i dopustio me da ga zagrlim i to me je dotaklo, jer on nikada nije bio osoba koja je volela da se grli. Osetila sam nalet emocija i par suza je ipak poteklo.

"Lorena, dete, zašto sada plačeš?"

"Tata, srećna sam, po prvi put posle mnogo godina mogu da kažem da sam srećna."

"Ponosan sam na tebe." -Poljubio me u kosu kao kad sam bila dete.

Posle razgovora izašla sam iz očeve sobe i uputila se ka holu u kome me Nejtan čekao, bila sam izgubljena u svojim mislima jer nisam očekivala da će razgovor proteći ovako glatko.

"Lorena, jesi li dobro?" -Čula sam Nejtanov zabrinuti glas.

"Da, zašto?"

"Zašto onda pobogu plačeš, je li ti Aleksej nešto rekao?" -Uozbiljio se i glas mu je postao hladan.

"Bio sam tepeljiv i pustio te da rešiš situaciju sa roditeljima kako si htela, ali izgleda da ću ipak morati da popričam sa njima." 

"Stani, Nejtane. Otac me podržava i posle svih ovih godina konačno se osećam ispunjeno. Dotakao me razgovor koji smo imali, to je sve." -Uhvati sam ga za ruku i sprečila ga da napravi problem.

"Nemoj više tako da me prepadaš." -Čvrsto me je zagrlio i ja sam se u njegovom naručju osećala tako sigurno.