LORENA

Prošlo je tačno nedelju dana od Nejtanove posete i od tada nisam ništa čula od njega. Dobila sam još dve poslovne ponude vezane za zemljište, ali to nije bilo ono što sam očekivala. Dovoljno dobro ga poznajem da znam da on nije osoba koja tako lako odustaje, ovo nije bilo ni malo nalik na njega i spremno sam očekivala svaki njegov potez. Toliko sam se zaokupila osiguravanjem i proveravanjem svih kompanijskih poslova da praktično nisam ni napuštala firmu. Nejtan je neko ko igra prljavo i ja nisam želela da mu pružim šansu da pronađe bilo koju slabu tačku.

Aleksija mi je svakim prolazećim danom sve više išla na živce sa njenim zahtevima davanja intervjua i dobrotvornih priloga koji nisu mogli proći bez toga da budu medijski propraćeni. Žena je bila odlična u svom poslu, ali i previše iritantna za moj ukus. Gurala je nos u svaki aspekt mog života, pokušavajući da od mene napravi savršenu ženu bez mane kojoj bi se svi divili.

Zadovoljno sam izašla sa sastanka sa Nemcima smeštajući se u auto i ponovo prelistavajući još jedan od poslovnih ugovora. Nimalo se nisam radovala sledećoj stavci sa spiska, jer ću provesti popodne sa decom iz sirotišta i sve će to biti propraćeno novinarima koji su dobili "anonimnu" dojavu da ću biti tamo.

Uvek sam davala takvim ustanovama davala pozamašne donacije, ali sam ih jako retko posećivala. Njima je bio potreban novac, a ne neko da im govori da će sve biti u redu i na koga će se ugledati. Život je surov, a ja nisam najbolji primer koji će im pokazati da je moguće izgraditi savršen život od nule, jer sam ja kompaniju nasledila. Srce mi se stezalo pri samoj pomisli na svu tu odbačenu decu koja verovatno nikada neće osetiti roditeljsku ljubav. Jednostavno nisam mogla razumeti kako je neko mogao biti toliko sebičan da odbaci sopstveno dete, koliko god situacija izgledala bezizražajnom dete bi čoveka trebalo samo da podstakne na to da bude najbolja verzija sebe, a ne da pobegne od odgovornosti i obaveza.

Posle dvočasovne vožnje duboko sam udahnula i nabacila uvežbani osmeh pre nego što sam izašla iz auta. Na ulazu su me dočekale žene koje vode sirotište sa širokim osmesima i toplim pozdravima. Trudila sam se da sve vreme budem ljubazna, ali dok sam bila okružena tom decom na čijim licima nisam videla one karakteristične detinjaste osmehe osećala sam neopsivu tugu. Ja sam im mogla pružiti novac i donekle bolje uslove boravka, ali im ono navažnije, roditeljsku ljubav nisam mogla nadomestiti.

Dok sam ih gledala osećala sam nalet krivice shvatajući koliko sam zapravo radila i koliko sam bila odvojena od Vilijama. Oduvek sam govorila da nikada neću biti kao moji roditelji i da će mi porodica biti na prvom mestu, ali postala sam poput njih. Smestila sam posao na prvo mesto iako sam to odbijala da priznam i moraću to što pre da promenim. Davala sam sve od sebe da uništim Nejtana da sam u svemu tome zaboravila da budem majka.

Posle duge posete sirotištu odlučila sam da oslobodim svoj raspored u naredna tri dana i provedem vreme sa sinom. Zaista ne znam koliko je prošlo od poslednjeg puta od kada sam se videla sa roditeljima, ali mislim da je vreme da to ispravim.

Pozvala sam Anu i zamolila je da mi napravi novi raspored i otkaže sve prethodne obaveze, a zatim sam vozaču rekla da me vozi pravo u stan. Obavestila sam roditelje da pripreme sobe za Vilijama i mene, a oni su se tome iskreno obradovali; jer su ga jednostavno obožavali. Koliko god su meni bili strogi roditelji, toliko su sada bili slabi na Vilijama. U povratku sam svratila do prodavnice igračaka i kupila robota o kome sam toliko slušala prethodnih mesec dana i odlučila da ponovo prekršim sebi dato obećanje da ga neću razmaziti.

Trudila sam se da budem što tiša dok sam ulazila u stan, jer sam želela da obradujem sina; još iz hodnika mogla sam čuti zarazni dečiji smeh koji je dopirao iz njegove sobe. Pozdravila sam Lenu koja je kucala nešto na laptopu, a zatim sam produžila ka Vilijamovoj sobi. Mnogobrojne igračke su kao i uvek bile razbacane po podu dok se on igrao sa lego kockicama.

"Mogu li da ti se pridružim?" -Kleknula sam pored njega, a osmeh je istog trenutka ozario njegovo lice.

"Mama!" -Čvrsto me je zagrlio i sve moje brige kao da su nestale.

Ja sam neko ko je po prirodi perfekcionista i često znam da zaboravim koliko mi radno vreme zapravo traje, ali u ovom stanu ja sam samo jedna majka. Dok gledam njegovu plavu kosu shvatam koliko vreme zaista leti, jer kao juče da sam ga iznela iz porodilišta i donela sa sobom u stan.

"Imam iznenađenje za tebe." -Iskreno sam se nasmejala.

"Ponovo za večeru imamo picu?"

"Bojim se da ne, ne možemo svakoga dana jesti jedno te isto." -Rekla sam, a on se odmah namrštio i prekrstio ruke na grudima. Ne znam zašto, ali u ovom trenutku kao da sam u njemu ugledala umanjenu verziju Nejtana; povremeno se iskreno zapitam da li je ovo dete išta nasledilo od mene.

Prošla sam rukom kroz njegovu kosu i izašla iz sobe da uzmem poklon koji sam prethodno ostavila ispred, a oči su mu se zasijale kao i svakome detetu koje vidi novu igračku.

"Hvala, mama." -Slatko mi se osmehnuo.

"Sutra idemo da posetimo baku i deku." -Obavestim ga, a on odmah izgubi interesovanje za poklon.

"Zaista?"

"Da, možeš početi da se pakuješ."

Ne sećam se kada sam ga videla ovako srećnog, jer je zaista voleo da posećujemo moje roditelje; ali ja sam zbog cele situacije izbegavala da idem u SAD. U Monaku smo bili sigurni i srećni, ali mislim da je došlo vreme da se konačno trgnem iz ljušture koju sam stvorila.

Vilijam raste i ja neću još dugo moći da ga lažem zašto ne poznaje nikoga od mojih rođaka. Istini za volju, samo sam želela da ga zaštitim od prezrivih i zavidnih pogleda osoba koje bih trebala da nazivam porodicom. Ja sam za njih sramota koju su trebali da se odreknu nakon bežanja sa sopstvene svadbe i rađanja deteta iz jedne noćne avanture. Na njihovu veliku nesreću moj otac je ipak odlučio da ja nasledim kompaniju, a ne neki tamo sin od njegove rodbine za koju nikada nije čuo.

Ostatak dana sam provela sa Vilijamom, pomažući mu oko pakovanja stvari i ubeđujući se sa njim da ne možemo poneti sve njegove igračke. Radovala sam se zajedno sa njim našem kratkom odmoru, ali ipak sam imala neki loš predosećaj koji mi nije davao mira čak ni tokom noći. Nedugo nako što sam zaspala Vilijam me probudio, jer je loše sanjao i želeo je da spava pored mene. Narednih pola sata sam provela objašnjavajući mu da čudovišta ne postoje i konačno sam zaspala pred zoru.

Malo je reći da sam bila premorena kada sam ustala da se spremim za let, ali tešila sam se činjenicom da let traje oko dvanaest sati i da ću imati dovolno vremena da se naspavam; iako sam znala da je to pored radoznalog i hiperaktivnog deteta gotovo nemoguće. Tokom našeg boravka u avionu trudila sam se da ga animiram, jer nije bio veliki ljubitelj letenja; posle samo jednog dečijeg filma on je čvrsto zaspao, a ja sam mu se pridružila.

Stjuardesa me je probudila tek pred samo sletanje i nisam imala ideju kako sam uspela da prespavam tako dugo, ali ne sećam se kada sam se osećala ovako odmornom. Jedan od vozača nas je spremno dočekao na aerodromu, a ljudi iz obezbeđenja su se pobrinuli za naš prtljag tako da je moja jedina obaveza trenutno bila da uživam sa sinom.

Dok smo se približavali kući u kojoj sam odrasla uhvatila sam sebe kako se smejem prisećajući se perioda bezbrižnog detinjstva. Moji roditelji su često bili odsutni, ali su mi zato zaposleni koji su me odgajili iskreno prirasli za srce. U toj kući sam proživela mnoge uspone i padove, ali i trenutke kojih ću se uvek sećati uz osmeh.

Posluga nas je toplo dočekala zajedno sa mojim roditeljima koji su svu pažnju usmerili na Viljama. U periodu svoje trudnoće sam se iskreno plašila da će ga prezirati zajedno sa mnom, ali tokom vremena su prihvatili činjenicu da ja nisam mogla ubiti sopstveno dete i sada ga vole više od bilo koga.

Znala sam da će njegovo rođenje sve promeniti, ali nisam ni pomislila da će me upravo on toliko zbližiti sa roditeljima koje sam uvek videla kao hladne i nedostižne osobe.

"Dobrodošla kući." -Otac me prvi pozdravio.

On nije bio osoba za zagrljaje i iskazivanje porodične ljubavi, ali je bio čovek koji je porodicu uvek stavljao na prvo mesto. Nikada mi nije rekao da me voli i bila sam gotovo sigurna da nikada nisam uspela da zadovoljim njegova očekivanja, ali tek kada sam rodila Vilijama shvatila sam da se ljubav ne izražava samo rečima.

Majka me zagrlila, a zatim je svoju pažnju ponovo posvetila svome unuku.

Oni su želeli da se vratim i živim sa njima, jer bi im na taj način Vilijam uvek bio blizu; ali naš dom je bio u Monaku, daleko od gužve i slave koja prati Romanove. Neko vreme sam posle porođaja razmišljala da ostanem u Rusiji, ali pretpostavljam da hladna klima nikada nije bila zapravo za mene.

Dok se majka igrala sa Vilijamom, ja sam sa ocem popričala o poslu i novinama u kompaniji. On je još uvek aktivan u biznisu da bi se uverio da je porodična firma u dobrim rukama, ali uskoro planira da se u potpunosti povuče i vrati u rodnu zemlju koja mu je sve ove godine toliko nedostajala.

Razumela sam ga jer je Rusija imala svoje čari i takođe sam mu bila beskrajno zahvalna što me nije ostavio odmah na milost i nemilost lešinarima od naših rođaka. Naša familija definitivno nije funkcionisala kao one koje srećete po porodičnim filmovima, jer se kod nas blago rečeno svi mrze i preziru; ali istovremeno glume privrženost i povezanost.

"Kako ti se čini Aleksija Petrova?" -Otac me pitao.

"Ne slažemo se u mnogim aspektima, ali shvatam zašto je toliko hvaljena." -Iskreno sam mu odgovorila, a on je samo klimnuo glavom u znak razumevanja.

"Jesi li sigurna u odluci da kreneš na Dejvisa?" -Sve vreme sam se trudila da ovo na neki način sakrijem od njega, ali vidim da mi to nije pošlo za rukom.

"To je ono što mi je potrebno, uništiću mu posao kao što je i on moj ugled."

Nije bilo svrhe da ga više lažem, jer je svakako znao da ću jednoga dana poželeti osvetu.

"Podržaću svaku tvoju odluku, ali to će biti trnovit put za tebe. Nejtan, kao ni ti, više nije ista osoba i neće biti popustljiv prema tebi."

"Lorena, zaboravila sam da ti kažem da nam večeras u goste dolazi tetka Lidija sa ćerkama." -Majka me obavestila i moje prethodno dobro raspoloženje je u trenutku nestalo.

Lidija Sidorova je starija sestra moje majke, koja je zajedno sa njenim ćerkama živo zlo, tu ženu bi i iz pakla vratili samo da je više ne gledaju. Netrpeljivost između nje i moje majke je očigledna, jer ni nakon svih ovih godina Lidija nije prešla preko toga da je deda odlučio da najbogatijeg muža nađe mlađoj ćerci.

"Natalia, zašto ja ne znam ništa o tome?"-Otac je prostrelio pogledom.

"Prethodnih dana si bio odsutan i nisam ni imala priliku da ti kažem, dolaze na večeru." -Majka je slegnula ramenima, a zatim je izašla iz dnevnog boravka.

Nakon što sam popila čaj sa ocem i proverila Vilijama, otišla sam u svoju nekadašnju sobu da se odmorim za dolazak naših rođaka. Najradije bih se odmah spakovala i vratila u Monako, ali mi to majka ne bi dopustila. Večeras ću po ko zna koji put morati da glumim prefinjenu damu, dok će mi svetice od mojih rođaka prebacivati za vanbračno dete.

______________________________________________