NEJTAN

Ponovo žurim u školu jer je moj sin napravio problem, muče ga hormoni i ovo mu je već druga tuča za tri meseca koju moram da krijem od Lorene. Možda sam po njoj loš otac zbog toga, ali i ja sam bio u njegovim godinama.

Ulazim u direktorovu kancelariju i neka izveštačena plavuša je odmah skočila na noge i počela da viče. Nije potrebno da je dva puta pogledam da bih shvatio kako je došla do novca. Vidim Vilijamovog vršnjaka i moram priznati da ga je moj sin dobro udesio.

"Znači ti si otac ovog propaliteta koji je napao moje dete!"

"Gospođo, bolje bi Vam bilo da pripazite na to kako mi se obraćate, jer mogu da postanem vrlo neprijatan." -Prostrelio sam je pogledom i ona je bila dovoljno pametna da to shvati.

"Šta se desilo?" -Okrenuo sam se ka direktoru škole.

"Vaš sin je započeo tuču u svlačionici, na sreću profesori su ih na vreme razdvojili."

"Vilijame?" -Okrenuo sam se ka sinu.

"Napao je Taru i nije joj dopuštao da ode od njega, nisam samo mogao da stojim po strani i gledam to. Upozorio sam ga da je pusti, jer je plakala; ali on mi je rekao da gledam svoja posla i opsovao mi je majku." -Ipak je on Lorenino dete, pravičan je na nju.

"Da li je neko razgovarao sa tom devojkom?"

"Bojim se da je otišla pre nego što smo uspeli da ih razdvojimo." 

"Pa nađite je, zar ovo ne bi trebalo da bude najsigurnija srednja škola?!"  -Viknem na direktora i on odmah uzme telefon da pozove nekoga.

"Tužićemo Vas za ovo, trebali ste bolje da vaspitate svoje dete! Znate li Vi ko sam ja?!" -Plavuša je nastavila da mi skakuće po živcima.

"Niti to znam, niti me interesuje. Došao sam ovde da rešimo problem kao odrasli ljudi, ali vidim da ste nedokazni poput svog sina."

"Šta ste rekli?!"

"Rekao sam da nemam vremena za rasprave sa beznačajnim osobama." -Smestio sam se pored Vilijama i uhvatio sam smešak na njegovom licu, ali sam ga prostrelio pogledom. Uvek ću biti na strani svoga deteta, ali to ne znači da podržavam ovakvo ponašanje.

"Pronašli su devojku, upravo je dovode. Izgleda da se zaključala u ženskom toaletu."

Video sam devojku kako pognutog pogleda ulazi u prostroriju obraza nateklih od plača i krv mi je odmah proključala u venama; imam i ja kod kuće dve tinejdžerke i ne bih bio u koži onog koga bi se usudio da im ovo napravi.

"Tara, možeš li nam reći šta se dogodilo? Da li je istina da te je Mark napao?" -Direktor joj se obratio.

"Nije tačno, to je obična laž!" 

"Čuli ste ga!" -Njegova majka se uključila.

"Tara?" -Direktor je pokušao da je podstakne na razgovor, ali ona je nastavila da ćuti ne dižući pogled.

"Slušaj me sad Marko ili kako god da se zoveš, bolje priznaj šta si uradio da ti ne bih uništio budućnost i oterao tvoje roditelje u bankrot. Nemoj da si se usudio da lažeš,  jer sam danas kratak sa živcima." -Glas mi je bio leden.

"Ona je umislila da je nedostižna, a školuje se od stipendije!"

"Mislim da smo ovde završili." -Ustao sam sa dvoseda i pogledao sina koji me je pratio.

"Reši ovo i nemoj ponovo da mi traćiš vreme." -Okrenuo sam se ka direktoru škole pre nego što sam izašao. Renovirao sam pola ove škole i želim da mi dete bude sigurno.

"Hvala ti za ono." -Vilijam mi se obratio kada smo stigli do auta.

"Već sam ti rekao da naučiš da kontrolišeš svoje hormone, ono nije bilo odgovorno ponašanje i ti to znaš."

"Šta sam trebao da uradim? Da se okrenem i odem? Da li bi želeo da to neko učini ako bi se Irena i Lana našle u takvoj situaciji?" -Znao je da cilja tamo gde sam najslabiji.

"Trebao si se obratiti nekome za pomoć. Šta bi bilo da te je onaj povredio? Znaš li šta bi to učinilo tvojoj majci? I nemoj da mi govoriš da to nije moglo da se desi, jer znaš i sam da jeste." -Ćutao je jer je znao da sam u pravu.

"Zažmuriću na ovo i prećutati Loreni, ali ovo je poslednji put da to radim. Tvoja majka danas ima promociju svog romana i ti joj to nećeš pokvariti."

"Naravno da neću." 

Pokupio sam bliznakinje sa treninga i uputio se ka restoranu u kome nas je Lorena očekivala. Ona već nekoliko godina objavljuje ljubavne romane pod pseudonimom i stekla je veliku popularnost, iako se trudila da svoj identitet održi u strogoj tajnosti.

Naš život se u potpunosti promenio od trenutka u kome smo dobili ćerke, jer verujem da su upravo one bile ona nit koja je učvrstila naš odnos. Naš brak je morao biti pun kompromisa sa obe strane, ali ni jedno od nas ga ne bi menjalo za bilo šta drugo. 

Bliznakinje su mi se činile previše ćutljivim i to mi nije slutilo na dobro, jer je Lorena izgleda bila u pravu u vezi njihovog puberteta. One su u mojim očima i dalje bile devojčice i jednostavno nisam mogao da prihvatim činjenicu da ovako brzo odrastaju.

Lorena je na licu imala svoj ponosni osmeh koji mi je govorio da će i ovaj roman biti izuzetno popularan. Nisam se previše interesovao za njena dela, jer me ta tematika nikada nije interesovala; ali bilo mi je drago što je vidim srećnu. Sem toga, verujem da sam ja uzrok njene nepresušne inspiracije.

Obuhvatim je oko struka i privučem sebi dok nas je hostesa vodila ka rezervisanom stolu. Od trenutka kada mi je dala drugu šansu ponosno dajem do znanja svima da je ona moja. 

"Večeras ćemo proslaviti na moj način, siguran sam da ti sada treba inspiracije za sledeći roman." -Šapnem joj tiho na uho, izmamivši joj osmeh.

"Stariš Nejtane, a ukoliko mi ti budeš inspiracija mogu samo da se pozdravim sa popularnošću. Kada bih pisala kakav si, romani mi nikada ne bi bili čitani." -Namigne mi i smesti se na stolicu ne dajući mi priliku da bilo šta kažem, jer smo okruženi decom.

Smestim se pored nje dok mi krv ključa u venama, jer želim što pre da odem odavde iako ručak nije ni počeo. Pošlo joj je za rukom da me izbaci iz takta i nevino mi se osmehivala kao da se ništa nije dogodilo.

Gledam je kako se smeje sa našom decom, ona je jednostavno bila rođena za ulogu majke. Činila me boljim čovekom svakodnevno; ako ne za sve, onda za nju i našu decu. Ona je osoba koja jednostavno unese svetlost u prostoriju čim kroči u nju, a da nije bilo nje verujem da bih na kraju i sam završio kao Tristan.

Pokušavao sam da ubrzam ovaj ručak na sve načine, ali mi Lorena to nije dozvoljavala. Jela je svoj obrok uživajući u svakom zalogaju.

"Mogu li da izađem večeras sa društvom?" -Vilijam je umiljato pogledao u Lorenu, jer je znao da mu ja to ne bih dozvolio zbog današnjeg incidenta u školi.

"Što se mene tiče možeš ukoliko si završio sve obaveze vezane za školu i ukoliko ne budeš tražio sutra da izostaješ. Mada moraćeš da vidiš i sa ocem."

Vilijam je spustio pogled, jer je smatrao da će moj odgovor biti negativan, a osmeh mu je spao sa lica.

"Danas sam dobro raspoložen, nema preterivanja sa alkoholom i hoću da te vidim u kući do dva." -Svakako će ga neko od mojih momaka držati na očima, tako da nemam razloga za brigu.

"Hvala, stari." -Lice našeg sina se ponovo ozarilo.

"Možemo li Irena i ja da prespavamo kod Klare?" -Lana me pogledala pogledom na koji je znala da sam slab.

Jedno je bilo pustiti sina, a sasvim drugo ćerke. Nisam voleo da spavaju van kuće gde ih nemam na očima, ali Lorena je smatrala da moram da popustim. Poznavao sam roditelje te njihove drugarice, ali ipak sam bio skeptičan.

"Da li je ona razgovarala sa roditeljima?" -Lorena se uključila, a devojke su potvrdile pogledavši nas preklinjućim pogledima.

"Može, ali želim da mi se javite pre nego što odete na spavanje." -Svakako ću postaviti nekoga u blizinu njihove kuće.

Lorena misli da preterujem, verujem da i jeste tako; ali dokle god znam da su one na sigurnom i ja sam miran. Pre smrti sam Alekseju dao reč da ću ih štititi sopstvenim životom, jer oni su moja porodica i planiram da to obećanje nikada ne prekršim. 

"Važi tata, najbolji si!"

Posle večere deca su otišla sa obezbeđenjem, a Lorena i ja smo ostali sami. Video sam joj tugu u očima dok smo ulazili u automobil i bila je neobično tiha.

"Šta nije u redu?"

"Sve je u najboljem redu, zašto?" -Osmehnula mi se, ali sam je poznavao bolje od toga.

"Lorena, šta se dešava?"

"Prebrzo su odrasli, postaju samostalni i uskoro će otići od nas. Toliko sam nekada priželjkivala malo mira i tišine, a sada bih sve dala da vratim taj period. Znam da je to glupo, ali..."

"Nije glupo, jer se i ja tako osećam. Odbijam da prihvatim činjenicu da su ovako porasli, ali ovo je jednostavno tok života." -Stavio sam ruku preko njene.

"Hvala ti, mnogo mi ovo znači."

"Nema na čemu, a znaš i sama da uvek možemo da imamo još jedno." -Rekao sam i izmamio joj glasan smeh.

"Sugurno da možemo."

Naš brak je daleko od savršenog, ali se trudimo da do kraja dana izgladimo stvari kako zbog dece tako i zbog nas samih. Navikao sam se da vodim dvostruki život koji krijem od porodice, ali se trudim da prekinem sve ilegalne poslove koji su vezani za Lorenino i moje porodično ime. Moja žena primećuje da nekada noću odlazim iz kuće, ali se pre zore uvek vraćam i nakon toga se ponašamo kao da se ništa nije desilo. 
Želim da jednog dana našoj deci predam posao bez straha da ću zaprljati i njihove ruke, a povremeni manjak sna i po koja rana koju sakrijem od porodice su cene koje rado plaćam zbog toga.

Poljubim ženu kada stignemo kući, a zatim je podignem u naručje i ponesem ka sobi kao nekada. Lorena glumi uvređenost, ali ne uspeva da sakrije blistavi osmeh koji je uvek odaje.

"Trebalo bi da otputujemo negde sami bez dece. Šta misliš o vikendu na Karibima?" -Voleo sam da je vodim na kraće odmore kada nam obaveze to dozvole, jer sam voleo da je vidim srećnu.

"U ponedeljak ujutru imam sastanak sa Ruskom kompanijom."

"Onda ćemo se vratiti do nedelje uveče."

"Ti baš znaš da udovoljiš ženi." -Nasmejala se.

"Trudim se da podstičem njenu maštovitost i kreativnost." -Uzvratim joj osmeh dok zatvaram vrata iza nas.

_______________________________________

16.12.2021.