TEODOR

Da mi je neko rekao da ću ja stajati ispred vrata jedne žene i moliti je da mi otvori definitivno bih mu odgovorio da nije normalan, ali trenutno sam upravo to radio. Posle dvanaestočasovne smene umesto da odem pravo u krevet i naspavam se, ja sam stajao ispred Zoinog stana i bezuspešno je molio da mi otvori.

Prošlo je nedelju dana od suđenja i Zoi je svakog dana sve depresivnija, ali nikome ne dozvoljava da joj pomogne. Ja sam svakodnevno dolazio ovde i pokušavao da je navedem da mi otvori vrata, ali ona nije želela  da me vidi. Nisam znao ni kako je ona, a ni naše nerođeno dete, jer sam sa njom poslednji put razgovaro onog dana u sudnici kada se onesvestila. Ja sam imao hitan slučaj koji nisam mogao ignorisati i napustio sam njenu bolničku sobu na svega dvaeset minuta, ali kada sam se vratio njen krevet je uveliko bio prazan.

 Svoju najbolju prijateljicu je odgurnula od sebe, a trudila se da to učini i sa mnom. Ariana je uplakana dolazila kod mene u smenu sa molbom da pomognem Zoi i urazumim je. Ariana se plašila i tvrdila je da je nikada nije videla ovakvu, čak ni posle pogibije roditelja. Zoi se prvih par dana zatvarala u stan nikome ne dopuštajući da uđe, a sada se počela pretrpavati poslom.

Nisam mogao dopustiti da ništa ne saznam o Steli, ali ruke su mi skoro u potpunosti bile vezane jer ona odavno nije bila u SAD-u. Po onome što mi je privatni detektiv rekao, znao sam samo da je Stela u Italiji i da ne napušta porodično imanje, jedino je posećuju privatni profesori i posluga, jer je Lukresija isplanirala da ona tamo nastavi školovanje. Sve društvene mreže su joj bile ugašene, a broj mobilnog telefona odavno promenjen. Ta žena je odlično znala šta radi jer je sa punim starateljstvom imala puno pravo da Stelu odvede u Italiju, a poznajući Zoin raspored i vreme koje je provodila na poslu, znala je da će Zoi teško biti u mogućnosti da posećuje sestru.

Celo suđenje je bilo praćeno mnogim nelogičnostima, ali ja tu nisam ništa mogao, kao ni moja snaja. Prava je retkost da se suđenja tako brzo organizuju u SAD-u, jer se obično na njih čeka minimum šest meseci.

"Zoi, otvori vrata, znam da si unutra!"

Mogao sam je čuti kako korača po hodniku, ali vrata ipak nije želela da mi otvori. Znao sam stajati ovde i po par časova dnevno, a čak su se i komšije navikle na moje prisustvo, te se više nisu ni zamarali zvanjem policije.

"Samo želim da razgovaramo i da se uverim da si dobro, pošto na pozive nećeš da mi odgovoriš. Neću odustati dok te ne vidim!"

Sve više sam verovao da je besna na mene jer sam je sprečio da napadne policajce koji su odvodili Stelu i Lukresiju koja joj se sa ponosom podsmehivala; ali nisam joj mogao dozvoliti da sebe uvali u još veće probleme. Mogao sam samo da zamislim kakvu bi tužbu dobila za napad na službeno lice i time bi uništila svaku mogućnost da uloži bilo kakvu žalbu na ishod. Vatreno se borila sa mnom kao lavica da je pustim i do tog trenutka nikada ne bih ni pomislio da je toliko snažna, jer sam posle tog dana zaradio par ozbiljnijih modrica.

Srce mi se slamalo dok sam je obuzdavao i dok sam je slušao kako bezuspešno doziva svoju mlađu sestru. Gledao sam je kako se od žustre lavice pretvara u ranjeno lane kada smo ostali sami u sudnici, a to je nešto što ne verujem da ću skoro uspeti da zaboravim. Obećao sam sebi da ću je štititi, ali nikada nisam ni posumnjao da ću morati da je štitim od nje same i osećao sam se kao da sam je izneverio.

 Brinuo sam se oko ishoda suđenja, ali duboko u sebi sam verovao da ih niko ne može razdvojiti. Između moje braće i mene je razlika u godinama dosta manja, ali ne mogu ni da zamislim kako bih se osećao da je neko pokušao da nas razdvoji u detinjstvu. Razumeo sam Zoinu bliskost sa sestrom, jer sam ja imao braću za koju bih sve učinio i koja su mi uvek čuvala leđa; a samim tim mi je sve ovo još teže padalo.

"Doneo sam tvoju omiljenu hranu, jer verujem da si umorna, a siguran sam da ne želiš da se ona ohladi!"

Iscrpeo sam sve ideje na koje bih mogao da je navedem da se vidimo i jedino što mi je preostajalo bilo je da je jedan dan sačekam na poslu, trudio sam se da to izbegnem po svaku cenu jer nisam želeo da napravimo scenu. Osećao sam se kao psihopata, a možda sam to i postao, ali samo sam želeo da se uverim da su beba i ona dobro.

"Molim te idi odavde, mislim da smo previše uznemiravali komšije..."- Vrata su se blago odškrinula, ali sam na njima i dalje video sigurnosni lanac.

"Daj mi pola sata da razgovaramo i nakon toga ću otići ukoliko to budeš i dalje želela."

"Nemamo o čemu da razgovaramo, molim te idi."

"Zoi, razmisli da li je ovo ono što bi Stela želela da radiš, pomisli samo koliko bi bila povređena kada bi znala kako kažnjavaš sebe zbog nečega za šta nisi uopšte kriva."

"Molim te, nju ne mešaj u ovo."- Znao sam da sam joj pogodio bolnu tačku.

"Stela bi želela da se okružiš ljudima koje voliš  i da nastaviš da se boriš kao što si to uvek radila. Sigurno ne bi želela da te vidi kako odustaješ i miriš se sa porazom."

"Teodore, lako je tebi da to kažeš, ali moja sestra kao da je nestala. Ne znam ni gde je niti kako je i ne mogu ništa da učinim da to promenim." - Po tonu njenog glasa znao sam da je pokušavala da potisne suze.

"Ja ti mogu odgovoriti na neka pitanja ukoliko me pustiš unutra."

"Lažeš, jer da nešto znaš odavno bi me obavestio o tome, ne padam na to."

"Obavestio bih te da si mi se makar jednom javila na taj prokleti telefon ili mi otvorila vrata! Kako misliš da sam mogao da te obavestim?!" -Gubio sam strpljenje.

"Zaista znaš nešto o Steli?" - Čuo sam nadu u njenom glasu, a ubrzo mi je otvorila vrata.

Izgledala je bledo, a obrazi su joj bili naduti od plača. Bila je slomljena fizički i psihički, zbog čeka sam osetio jako stezanje u grudima i nalet krivice. Trebao sam je zaštititi...

"Želim sve da znam."

"Ne znam mnogo, ali tvoja setra je dobro i na sigurnom je. Lukresija  je odmah posle suđenja poslala u Italiju i ona je u porodičnoj vili koju trenutno ne napušta, ali je posluga neprestalno sa njom i posećuju je privatni profesori. Mislim da Lukresija želi da ona nastavi školovanje tamo, ali to je sve što sam uspeo da saznam."

"To je nemoguće, nije je mogla tek tako odvesti..."

"Mi tu ne možemo ništa sem da  nastavimo da se borimo, ali najbitnije je da je Stela na sigurnom."

"Za šta da se borim kada je moj prigovor završio ko zna gde, a moja sestra daleko od mene?!"

Suze su ponovo počele da se slivaju niz njeno lice, a kada sam pokušao da joj ih obrišem ona se odmakla od mene i odmahnula glavom. Iako sam osetio poriv da je zagrlim nisam to učinio, jer sam znao da bi to trenutno samo pogoršalo situaciju.

"Bori se za nju, jer uvek postoji način, samo ga treba pronaći."

"Ne mogu ja ovo, živela sam u svetu bajki u kome je sve bilo moguće, ali prava istina je da ne mogu da se borim sa svim ovim problemima. Žao mi je..."

"Zoi, udahni duboko i ispričaj mi na šta tačno misliš."

"Ne mogu više, jednostavno moram dati sve od sebe da vratim Stelu, a ne želim da uvlačim i tebe u to. Ti si učinio sve što si mogao i beskrajno sam ti zahvalna na tome, ali ti zaslužuješ mnogo bolje od mene."

"Zoi, ja ne idem nigde, ostajem uz tebe i naše dete do kraja."

"Teodore, ako ne mogu da se izborim za starateljstvo nad sestrom, kako uopšte mogu da očekujem da budem majka?"

Ovoga puta sam ja bio onaj koji je ostao bez teksta, jer zaista sam se osetio bespomoćnim. Želeo sam to dete više nego bilo šta do sada, ali isto tako nisam je mogao  prisiliti da ga rodi ukoliko to nije želela. Razumeo sam da je povređena i da je zabrinuta, ali i ja sam to bio svakog dana.

"Ti bi bila odlična majka ukoliko bi to želela, ali te molim da doneseš konačnu odluku, jer se osećam kao da me zavlačiš. Zoi, volim te kao što ni jednu drugu nisam voleo i niti ću, ali želim da znam na čemu sam." -Morao sam biti iskren sa njom, jer drugačije bih samo više povređivao i nju i sebe.

"Ne znam Teodore, imam osećaj da ću u svakom slučaju doneti pogrešnu odluku. Ukoliko se ništa ne promeni ja ću dati otkaz i preseliti se u Italiju, jer je to jedini način da budem blizu Stele."

"Uradi to i odrekni se posla zbog kojeg si se odrekla mnogih uživanja, ali šta ti obećava da Lukresija neće preseliti Stelu u drugu državu odmah nakon tvog dolaska? Učiniš li to uništićeš sebi život i pokazati koliko si u stvari slaba. Ti treba da nastaviš da se boriš zajedno sa mnom."

"Ne znam šta bih ti rekla, borila sam se i uvidela da sam ja niko i ništa. Ta žena poseduje novac i moć o kojoj ja mogu samo da sanjam, sve manje verujem da se bilo šta može promeniti."

"Daj mi mesec dana da pokušam sve da rešim."

Kratko sam rekao, ni sam ne verujući da je to moguće, ali morao sam se boriti. Zoi je trenutno izgubljena i uvidim da ona više ni sama ne zna šta želi. Odgovor na svoje pitanje vidim da neću skoro dobiti, a njoj je potreban samo jedan trenutak slabosti da sve izgubimo.

Tek sada sam razumeo borbu koju su prošla moja dva brata da bi osvojili njihove supruge i bili srećni; a ako je ovo ono što ja moram uraditi, prihvatam izazov. Neće biti lako, ali verujem da ću uz pravu pomoć uspeti sve da rešim na vreme. Boriću se za ženu koju volim i naše nerođeno dete.

"Niko to ne može rešiti u tako kratkom vremenskom periodu."

"Ja ću pokušati, od tebe tražim samo da me podržiš i ne postavljaš pitanja."

"Uradiću to, jer vidim da nećeš odustati, ali i ja imam jednu želju."

"Ukoliko ne uspemo, želim da me pustiš da odem. Možda sam sebična, ali to je jedini način da se uverim da ćeš ti nastaviti sa tvojim životom nakon mene. Mnogo te volim, ali mislim da nam je oboma potrebno neko vreme da o svemu dobro razmislimo." -Bila je odlučna i znao sam da je povodom ovoga nisam mogao razuveriti.

"Poštovaću tvoj zahtev."

"Da li bi ispoštovao moju želju da abortiram ukoliko bih u to bila u potpunosti sigurna u toku narednih nedelja?"

"Ukoliko bi me ubedila u to, bih."

Da mi se ovo desilo sa bilo kojom drugom ženom, odavno bih prekinuo sve kontakte sa njom; ali Zoi trenutno nije bila sva svoja. Njoj je trebalo vreme da sve ovo prevaziđe i ponajviše joj je trebalo da se uveri da je njena sestra dobro.

Možda ona to nije videla i nisam je mogao ubediti u to, ali želeo sam ženu koja će se brinuti za našu decu kao što se ona brine za Stelu. Da bi deca imala srećno detinjstvo, potrebna im je jaka i ispunjena majka koja se bori za ono u šta veruje; a ona je upravo takva ispod ljušture u kojoj se sakrila. 

___________________________________________