ZOI

Ne verujem da sam ikada osećala nalet emocija i osećanja kao sada; a bes, tuga, strah i briga bile su samo neke od njih. Suđenje koje je trebalo po Viktoriji najduže da traje tri časa, odužilo se na duplo više vremena i ja još uvek nisam osećala da će se ono uskoro završiti. Viktorija koja je sedela pored mene, vatreno se borila za starateljstvo nad mojom sestrom i bodrila me tokom svake pauze koju bi sudija zatražio.

Nikada nisam nikoga prezirala do sada, ali Lukresija koja se nalazila samo par metara dalje od mene je bila izuzetak. Bilo je nešto u njenom držanju i osmehu što je činilo toliko punom sebe da je ušetala u sudnicu kao da je poseduje, u potpunosti sve prepustivši svojoj advokatici. Linet je bila vešta koliko i Viktorija, ali nešto u njoj je činilo sličnom Lukresiji i to mi se nije dopadalo. Njih dve nisu birale sredstva koja bi im omogućila da dođu do cilja, jer sam tokom prethodnih šest časova čula razne lepo uvijene uvrede koje su bile daleko od istine; ali ipak su me zabolele.

Žena pored mene bila je pravi primer uspešne žene i odlične majke, što sam je više gledala više sam priželjkivala da budem nalik njoj. Nije bilo ni traga od one nasmejane i ljupke Viktorije koju sam ja poznavala, Nikolasova žena je odisala veštinom, znanjem i samopouzdanjem.  Viktorija mi je obećala da će učiniti sve što je u njenoj moći da Stelu ne razdvoje od mene  i ja sam joj verovala.

Naše advokatice su se međusobno prebacivale pravima i nekim članovima o kojima ja nisam ništa znala i jednostavno sam mirno sedela pored Viktorije jedva dobijajući priliku da bilo šta kažem, nadajući se najboljem. Za razliku od mene Lukresija je sedela prekrštenih nogu pored svoje advokatice Linet i osmehivala se kao da je već pobedila. Pitala sam se kako je mogla biti tako nasmejana, a onda sam shvatila da ona za razliku od mene nije imala šta da izgubi.

Sa svakim prolazećim minutom ja sam se sve više plašila konačnog ishoda, jer trenutno nisam mogla ni da pomislim o mogućnosti gubitka moje mlađe sestre. Sa jedne strane želela sam da se ovo što pre završi, a sa druge sam želela da se što više oduži jer sam strahovala od konačne presude. Viktorija me pripremala na ovo, ali ono što je izostavila bilo je to da su ishodi ovakvih suđenja obično nepromenjivi i da se žalbe ne uvažavaju.

Ponovo sam počela da paničim, što je prouzrokovalo da ubrzano dišem, a nisam mogla dozvoliti sebi da napravim scenu. Na trenutak sam se okrenula ka Teodoru koji je sedeo pored moje izgubljene sestre i toplo mi se osmehnuo, a to je učinilo da se smirim i pokušam da izguram još neko vreme. On mi je pored Viktorije bio ogromna podrška i zaista ne verujem da bih izdržala sve ovo bez njega koji me bodrio na pauzama i govorio mi da će se biti u redu.

Na svu sreću naša beba je odlučila da danas sarađuje, jer sam prethodnih dana imala nesnosne mučnine zbog kojih sam se iskreno pitala kako ih druge žene izdržavaju; jednostavno nije postojala hrana čiji sam miris mogla podneti, a još manje je pojesti. 

Bila mi je potrebna još jedna kratka pauza, samo da bih se osvežila i izašla na svež vazduh, jer je u ovoj prostoriji postalo previše zagušljivo.

"Neka svi prisutni napuste sudnicu na sat vremena da bi se usaglasili oko konačne presude, molim vas da ne kasnite."- Sudija kao da je čuo moje tihe molitve i uslišio ih.

Ustala sam zajedno sa Viktorijom i u putila se ka Stefani i Teodoru. Naterala sam sebe da se osmehujem mlađoj sestri, iako je to poslednje što sam trenutno želela. Ni jedno od nas se nije usuđivalo da prekine tišinu i nastavili smo da hodamo ka izlazu iz suda.

"Ne brini se toliko, sigurna sam da smo uspele."- Viktorija mi se osmehnula, ali ja u njenom glasu nisam čula samouverenost koju obično poseduje.

"Iskreno se nadam."- Zamišljeno sam rekla.

"Zoi, zaista mislim da je vreme da nešto pojedeš, ceo dan nisi ništa jela i već počinjem da se brinem."- Teodor je prekinuo moje razmišljanje o negativnim ishodima.

"Teodore, ja stvarno ne mogu, popiću malo vode, ali to je sve..."

Zaista ne znam kako je očekivao da pored ovog suđenja i trudnoće stignem da brinem i o svojoj ishrani, jer mi je hrana bila među poslednjim stavkama na listi prioriteta.

"Idem onda da nam nabavim osveženje."- Teodor me poljubio u obraz pre nego što se uputio ka suprotnom smeru.

Imala sam neki loš osećaj koji nisam znala kako bih opisala, ali sam ipak čvrsto zagrlila Stelu samo da bih se uverila da je još uvek pored mene. Nedostajala mi je Arijana, jer ona uvek zna šta da kaže; ali nažalost njenoj majci je danas pozlilo i ona nije mogla biti pored mene.

Ceo dan mi je nekako bio naopak i nadala sam se da će se sve ovo završiti na tome i da ću u toj prokletoj prostoriji konačno čuti neke dobre vesti.

"Stela, puno te volim, nemoj to nikad da zaboraviš."- Tiho sam joj rekla i dalje ne puštajući iz svog zagrljaja.

"Volim i ja tebe Zoi, uvek ću ti biti zahvalna na svemu što si učinila za mene." -Videla sam suze u njenim lepim očima i to me slomilo, ali i pokazalo da sam uspela tokom prethodnih godina u njenom odgajanju.

"Nemoj da plačeš, neću nikome dozvoliti da nas rastavi, ti si moja mlađa sestrica."

Nežno sam joj izbrisala suze rukom, jedva suzdržavajući ove koje su se nakupljale u meni. Nisam bila sigurna koliko dugo smo stajale zagrljene, ali znam da nas je Teodorov glas prekinuo.

"Izvolite, nadam se da sam svakoj dobro izabrao."- Teodor nam je nasmejano pružio kese sa hranom i pićem.

Uzela sam kesu od njega, ali moja mučnina se upravo vratila. Moj dečko me sve vreme pažljivo posmatrao, očekujući da ću uzeti hranu. Samo sam ga pogledala i odmahnula glavom, a on nije izgledao ni malo zadovoljno mojim odgovorom. Izvadila sam sok i uzela par gutljaja, a zatim mu vratila ostatak.

"Zoi, moraš nešto pojesti, ako se onesvestiš samo ćeš prouzrokovati više problema." - Teodor se uozbiljio i znala sam da je aludirao na moju trudnoću.

"Ješću kada sve ovo prođe, ali ne sada. Teodore, imam previše problema da bih sad mislila o sitnicama."

Očekivala sam da će započeti rasravu sa mnom, ali na moje veliko iznenađenje on je samo klimnuo glavom u znak razumevanja. Nije mogao razumeti kroz šta prolazim, ali se trudio da mi bude podrška. Jedino što bih promenila kod njega bio je taj tihi pesimizam, koji nikada nije izražavao. Nije me obeshrabrivao, ali nije se ni trudio da mi daje obećanja koja bi na kraju mogla ispasti lažna.

"izvinjavam se što vas prekidam, ali bolje bi bilo da krenemo." -Viktorija nam se obratila, na šta smo nas dvoje bez i jedne reči krenuli za njom.

Dok su Viktorija i moja sestra išle ispred nas, Teodor me uhvatio za ruku i čvrsto je stegnuo; dajući mi do znanja da veruje u mene i to je ono što mi je bilo najpotrebnije. 

Svaki trenutak koji sam provela čekajući da sudija saopšti njegovu konačnu odluku bio mi je dug poput sata, kao da se  i vreme udružilo sa onom prokletom ženom. Prisutnima je trebala čitava večnost da se smeste na svoja mesta, a ja sam se sve to vreme molila da sve bude u redu, svakog trenutka se okrećući ka Steli da bih se uverila da je dobro.

"Potpuno starateljstvo nad Stelom Hererom će pripasti gospođi Lukresiji Adams, a gospođica Zoi Herera će imati pravo na povremene posete u dogovoru sa njenom starateljkom, odluka je kanačna."- Čula sam udaranje čekića o tvrdu površinu koje mi je odzvanjalo u ušima.

Ovo se nije upravo desilo. Odbijam da poveruje u to.

"Časni sudijo, imam prigovor!"- Viktorija koja je do ovog trenutka mirno sedela pored mene je brzo ustala i pobunila se.

"Gospođo, odluka je konačna."- Sudija je grubo odbrusio, ustajući sa svog mesta.

"Ne možete to učiniti, ona je moja sestra!", Vrisnula sam kada sam ugledala policajce kako prilaze mojoj sestri. 

Skočila sam i potrčala da zaštitim Stelu, toliko sam bila fokusirana da je ne ispustim iz vida da nisam ni primetila Teodora koji me uhvatio pre nego što sam uspela da dođem do policajca koji je izvodio iz sudnice. Moj dečko me čvrsto držao i nije mi dopuštao da ih sprečim, a na njegovom licu nisam uspevala da pročitam ni jednu jedinu emociju.

"Zoi!"

Moja uplakana sestra me dozivala dok su je uniformisani policajci odvodili, borila se sa njima, ali nije imala šanse protiv dva snažna mučkarca. Dok sam je gledala takvu, osećala sam se kao da mi se ceo svet raspada. Želela sam da je snažno zagrlim i nikome ne dopustim da me razdvoji od mene, ona je moj život. Ona je moje sve.

"Pusti me, neću dozvoliti da je uzmu od mene!"- Svoj bes sam usmerila ka Teodoru i bezuspešno sam ga udarala po grudima i borila se sa njim, ali svi moji pokušaji su bili bezuspešni.

Teodor je stajao kao stena ispred mene, ne dozvoljavajući mi da se pomerim čak ni centimetar. Njegov stisak je bio snažan, ali u isto vreme i nežan. Znala sam da on nije ništa kriv, ali trenutno mi je samo bila potrebna osoba na koju ću svaliti krivicu.

"Zoi, smiri se molim te!"- Teodor je bezuspešno pokušavao da me dozove sebi, a ja sam po prvi put čula kako se njegov snažni glas lomi.

Ne znam kada se to desilo, ali Lukresija je bila pored mene u Linetinoj pratnji. Pogled i osmeh koji mi je uputila Lukresija dok je prolazila pored nas mislim da ću zauvek pamtiti, jer takvo zlo u očima se ne zaboravlja. Nije mi ništa rekla, ali je njen zadovoljni osmeh govorio sve.

"Ubiću je! Teodore, pusti me! Na čijoj si ti strani?!"- Histerisala sam na dečka koji je sve to prihvatao, ne popuštajući svoj stisak ni najmanje.

"Zoi, rešićemo ovo nekako. Sada treba da misliš na sebe i budeš jaka zbog Stele..."

"Čuješ li ti sebe šta govoriš?! Pusti me!"

"Nasiljem ništa nećeš rešiti, samo možeš pogoršati situaciju."

"Ako to znači da ću je i na par minuta duže imati pored sebe, želim to! Ne mogu je tek tako prepustiti onoj ženi!" 

Nastavila sam da udaram Teodora i vičem na njega, ali niko sem njega nije obraćao pažnju na mene. Svi su nastavili svojim putevila napuštajući sudnicu, a jedino sam ja ostala zarobljena u trenutku.

"Nisu mi ni dopustili da se oprostim od nje..."

 Kada sam ostala sama sa Teodorom i Viktorijom, moja snaga kao da je nestala. Nisam imala ni volje, a ni želje da nastaim borbu sa Teodorom i moj glas je postao tih poput šapata. Njegov stisak je konačno popustio, ali ja sam izgubila ravnotežu i počela da padam. Vid mi je postao zamagljen od suza, ali me Teodor na vreme uhvatio.

Onog dana kada su mi roditelji poginuli izgubila sam deo sebe, ali sada sam se osećala kao da gubim drugu polovinu, jer osećaj praznine koji sam upravo osećala bio je neopisiv. Jednostavno mi se sve činilo tako besmislenim sada.

"Zoi! Zoi!" -Teodor me dozivao, ali ja se nisam obazirala na njegov glas koji je postajao sve tiši.

"Viktorija, daj mi vodu brzo!"- Bilo je poslednje što sam čula pre nego što je sve oko mene postalo crno.

______________________________

Mišljenja mi pišite u komentarima. ❤