ZOI

Provodila sam popodne sa Teodorom i Stelom uživajući u atmosferi koja je vladala. Gledali smo jedan od akcionih filmova koje je moja sestra izabrala, a njih dvoje su pokušavali da predvide šta će se sledeće dogoditi; ali oboje su bili užasni u tome.

Prošlo je već dve nedelje od našeg zajedničkog razgovora i sve je proticalo i više nego dobro. Stela je prihvatila Teodora i u njemu vidi starijeg brata, sem kada se radi o njegovom poslu pedijatra; ali mislim da to ne možemo promeniti.

"Ne mogu da verujem da ga nije ubila, pa on je ostavio bez roditelja i sestre, da nije bilo onog Sirijca nikada se ne bi izvukla!", mojoj sestri se kraj filma nije dopadao.

Gledali smo neki nemački film u kome su glavnoj junakinji ubili roditelje, a ona uz pomoć očevog prijatelja pokušava da ih osveti, mada vremenom shvata da i njena porodica nije nevina kao što se na početku činilo. Moram priznati da je radnja filma zaista zanimljiva i da sam uživala gledajući ga, ali u nekim scenama je bilo previše nasilja.

"Nije ga ubila, ali on je ipak završio u zatvoru", Teodor se uključio.

"Ali on joj je uništio život, ostala je sama..."

"Time što bi ga ubila ne bi bila ništa bolja od njega, mržnja samo rađa samo još više mržnje", bio je istrajan u svojoj nameri da Steli promeni mišljenje.

"Ne moraš mi sada držati još jedno dosadno predavanje, to je samo film...", moja sestra se povukla, a nas dvoje smo se nasmejali.

"Idem po još kokica", Stela je ustala sa fotelje i uputila se ka kuhinji.

"Nisam dosadan, zar ne?", ozbiljno me upitao, a ja sam se glasno nasmejala; ali to njemu nije bilo smešno.

"Zaista bi mogao da prekineš da joj držiš lekcije čim iznese neko mišljenje koje je protivno svim pravim moralnim aspektima, ono je fikcija i svako ima pravo na svoje mišljenje", osmehnula san mu se, spustivši glavu na njegovo rame.

"Pokušaću...", rekao je igrajući se sa mojom kosom.

Gledajući ga sa Stelom shvatala sam o kojoj je ozbiljnosti Andrea govorila, nije mislio ništa loše, ali jednostavno je ponekad preterivao. On je odličan lekar i pedijatar, ali ipak mora mnogo toga naučiti o ponašanju i stavovima tinejdžera.

Moja sestra se vratila noseći dve velike činije sa grickalicama, jednu je pružila Teodoru dok je onu veću zadržala za sebe, a zatim se ponovo smestila u fotelju.

Nastavili smo da gledamo neku komediju, a ja sam više uživala u Teodorovom zagrljaju nego u filmu.

"Želeo sam da vas pozovem na večeru kod nas večeras ako ste slobodne?", obratio nam se Teodor, videvši da smo obe smorene filmom.

"Ja sam zauzeta imam trening pred takmičenje koje je u sredu", Stela je odmah odgovorila, a osmeh joj je ozario lice.

"Kakvo takmičenje, a šta je sa školom?"

"Teodor je obećao da će mi napisati opravdanje", slegnula je ramenima, a ja sam besno pogledala u svog dečka. Dogovor je bio jasan, ne sme joj sve želje povlađivati, a uz to me mora konsultovati za sve vezano za menjanje njenih obaveza.

"Rekla mi je da znaš za to takmičenje i nije precizirala koji je to dan...", pokušao je da se odbrani, izgleda da ga je Stela opet ucenjivala nečim.

"Stela, ne ideš ti nigde dok ja ne saznam sve o tome i dok ne dobiješ moje odobrenje", bila sam ozbiljna, a ona me pogledala njenim umiljatim pogledom.

"Naravno Zoi, roditeljski vezan za takmičenje je u sedam uveče u ponedeljak", široko mi se osmehnula.

"Rekla sam ti da ne smeš previše izostajati iz škole zbog plesa, ako sada izostaneš u naredna dva meseca nema izvlačenja", morala je shvatiti da je ples vrsta hobija i da je škola na prvom mestu posle zdravlja.

"Ali..."

"Nema ali, to što se ja zabavljam sa Teodorom ne znači da ćeš ti svakog drugog dana dobijati opravdanje da izostaješ. Lepo je što si pronašla nešto u čemu uživaš, ali moraš shvatiti da se time nećeš baviti celog života."

Namrštila se na moje reči, ali nije ništa rekla. Znala je da joj ne ide u kotist da se sa mnom raspravlja jer bih joj zabranila odlazak na večerašnji trening. Uputila se ka svojoj sobi vidno nezadovoljna mojoj odlukom.

"Pre nego što doneseš odluku da li želiš da ideš na to takmičenje, zamolila bih te da uzmeš u obzir da ćeš u četvrtak ići u školu koliko god budeš iscrpljena i umorna."

"Ne moraš biti toliko stroga, nije mi problem da joj napišem jedno opravdanje...", Teodor me obgrlio oko ramena.

Videla sam da mu je neprijatno zbog rasprave kojoj je upravo prisustvovao i pokušavao je da sve ispravi na njegov način.

"Nije problem u jednom opravdanju, već u njenom stavu. Ne može jednostavno sve isplanirati bez da i porazgovara sa mnom..."

Nežno me poljubio u kosu, pokušavajući da me oraspoloži. Osećala sam miris muškog parfema i naglela sam se na njegovo rame; ovakve sitnice su me i naterale da se ovako jako zaljubim u njega. Jednostavno je bio uz mene i pružao mi podršku bez toga da je tražio objašnjenje.

"Šta bih trebala da obučem?", upitala sam ga, želeći da opustim atmosferu koja je zavladala.

"U čemu god se osećaš prijatno, to je samo moja porodica", nežno je prošao rukom kroz moju puštenu kosu.

"Lako je tebi da to kažeš..."

Tiho se nasmejao na ove reči jer nije shvatao koliko mi je ovo bitno, nisam želela da ostavim loš utisak na njegove roditelje. Volela bih da ovo između nas potraje i ne bih da sve to uništim nekom sitnicom.

"Previše brineš, oni su ljudi kao i ti; kod kuće sigurno ne nosimo odela i košulje", ovoga puta se glasno nasmejao, pokušavajući da se našali.

Vreme mi je proticalo previše brzo u njegovom prisustvu i veče je došlo mnogo ranije nego što sam to očekivala.  Na Teodorov nagovor obukla sam tamne farmerke i jednostavnu teksas košulju kratkih rukava; samo se nadam da ih neću nečime razočarati. Ovo je bio prvi put da sam sa nekim dečkom išla kod njegove porodice i bilo je malo reći da sam bila nervozna. Stela je i dalje bila neraspoložena, ali se ipak nije oglašavala povodom onog takmičenja.

Bila sam u iskušenju da je pustim, ali nisam joj uvek mogla povlađivati i popuštati, jer sam mrzela da je vidim tužnu; mada se nadam da će to jednog dana uvideti da sam sve što sam radila činila isključivo za njeno dobro. Dala sam joj priliku da sama donese odluku objasnivši joj da se mora nositi sa posledicama, ipak je dovoljno odrasla da počne razmišljati o svojoj budućnosti.

"Jesi li sve ponela?", okrenula sam se ka sestri koja se obuvala u hodniku.

"Jesam", neraspoloženo mi je odgovorila.

"Posle treninga zovi taksi i dođi odmah u stan, bez bilo kakvih zadržavanja i nazovi me kada uđeš", još jednom sam joj ponovila šta treba da uradi.

"U redu", uzdahnula je jer joj to nije bilo po volji, ali nije započinjala raspravu.

"Hrana ti je u frižideru, samo je ubaci u mikrotalasnu na dva minuta..."

"Zoi, nisam mala, slaći ću se", okrenula se i izašla iz stana.

"I dalje je ljuta?", Teodor me upitno pogledao došavši do mene.

"Još pitaš...", uzdahnula sam.

"Znam da sam obećao da ću ostati po strani, ali možda bi trebala malo da joj popustiš; ipak sve njene najbolje prijateljice će ići, a nije mala stvar učestvovati na takmičenju... Ne mogu joj škola i učenje biti jedino interesovanje, dopusti joj da uživa u tinejdžerskom dobu, jer ni ono neće još dugo trajati."

"Teodore, molim te..."

"Ne mešam se, samo te savetujem", podigao je ruke u znak predaje.

"Ubedio si me, još jednom ću razmisliti o tome; ali njoj ni reči o ovome."

Morala sam prihvatiti da je Stela dete za primer, razumljivo je da ima svoje lude ideje i da povremeno želi da se zabavi; ali tu sam ja da je uvek usmerim na pravi put. Sećam se koliko je bila utučena zbog one povrede i koliko je plakala što nije mogla da ode na nastup.

Donela sam odluku da ukoliko ne napravi nikakvu glupost do večeras ponovo porazgovaram sa njom.

"Idemo li?", Teodor mi se zadovoljno osmehnuo.

"Idi i otvori joj auto, stižem čim zaključam stan."

"Kako god kažete, gospođice Zoi", široko mi se nasmejao, a zatim je spustio usne na moje i poljubio me na blic.

Ponudio se da odvezemo moju sestru na trening, a da nakon toga produžimo njegovoj porodičnoj kući što sam ja rado prihvatila jer tako nisam morala da brinem o Stelinom prevozu. Živimo u velikom gradu koji nije u potpunosti siguran ni danju, a kamoli noću...

Dok sam izlazila iz zgrade primetila sam Teodora kako razgovara sa mojom sestrom, a ona je na licu imala iskreni osmeh. Glasno se smejala nekoj njegovoj šali, a ja sam shvatila koliko se ona zaista vezala za njega; prošlo je zaista mnogo vremena od kada sam je poslednji put videla ovakvu. Posle smrti naših roditelja moja sestra se u potpunosti izolovala od sveta i zatvorila u sebe, ono nasmejano i hiperaktivno dete koje sam poznavala je nestalo preko noći; ovaj doktor nas je obe oporavljao, a da toga nije bio ni svestan.

Stela je prestala da se smeje kada me ugledala i bez reči je ušla u auto, izgleda da ipak ne postoji lek za njenu tvrdoglavost... Znala je da se ne sme raspravljati sa mnom, ali isto tako je odlično znala koliko mrzim da je vidim neraspoloženu.

Vožnja nam je prošla u neugodnoj tišini, jedini razgovor koji smo imali bilo je davanje instrukcija Teodoru kako doći do plesne škole.

Moj dečko se trudio da na sve načine opusti situaciju, ali mu to nije polazilo za rukom. Bilo mu je vidno neprijatno zbog ovoga, ali verujem da će se vremenom navići na to da je ovo svakodnevnica nekoga ko živi sa devojčicom u pubertetu.

Jedva čekam da Stela izađe iz ovog tinejdžerskog doba, jer nekada zaista zna da bude nemoguća; a uz to se nadam da će jednog dana shvatiti da sam sve radila samo da bih je izvela na pravi put.

"Želiš li da izađem sa tobom?", Teodor je upitao zaustavljajući auto na parkingu.

"Hvala na ponudi, ali nisam dete", Stela se nasmejala i otvarajući vrata.

"Lepo se provedi na treningu i nazovi me kada završiš", obratila sam joj se pre nego što je zatvorila vrata.

"Zabavi se!", Teodor joj je doviknuo pre nego što je ponovo startovao auto, a on nam se osmehnula i mahnula.

"Nije lako odgajati devojku u pubertetu; te promene raspoloženja i tvrdoglavost ne znam kako bih preživeo...", primetio je:"Svaka tebi čast."

"Nemaš pojma koliko, ali iskreno laž je da se navikneš na ovo", nasmejala sam se na njegove reči.

Primetila sam da vozi van grada, izgleda da Flejmovi ipak ne vole užurbanost i buku koju donosi grad.

"Zaista je neobično što svi još uvek živite sa roditeljima, meni je to neverovatno...", iskreno sam mu rekla.

Uz mlade koji jedva čekaju da se osamostale i odu iz roditeljske kuće, zaista je bilo neuobičajeno da kao odrasli ljudi svi još uvek žive zajedno; a uz to imaju i više nego dovoljno novca da se osamostale.

"Odgajani smo da najviše cenimo slogu i iskrenost među porodicom, a vremenom smo shvatili koliko je sve ovo u stvari bitno. Siguran sam da ćemo jednog dana doći do momenta kada ćemo se u potpunosti odvojiti i posvetiti svojim vlastitim porodicama, ali do tada želimo da uživamo u svakom trenutku."

Nastavili smo da razgovaramo o našim detinjstvima i oboje smo uživali u prisećanju na bezbrižne dane u kojima su naši problemi bili tako nebitni. Ljudi žure da odrastu, a tek onda shvate šta su u stvari izgubili...

Divila sam se pejzažu kojim smo prolazili, sve je bilo tako prirodno i neiskvareno ljudskom rukom. Ne sećam se kada sam poslednji put izašla iz grada i otišla negde u prirodu, a planiram da to uskoro uradim sa sestrom.

"Stigli smo", Teodor mi se obratio zaustavljajući auto ispred vile koja je oduzimala dah.

Osvetljena trospratnica u staklu je jedino što je odskakalo od drveća koje nas je okruživalo. Ne verujem da sam ikada videla išta slično ovome; moderna, a ipak odiše osećajem doma i konfora.

Mora da sam se izgubila u svojim mislima, jer mi je Teodor uz široki osmeh otvorio vrata; nisam čak primetila ni kada je izašao.

"Gospođice Herera", pružio mi je ruku, a na ovo smo se oboje nasmejali.

Poveo me ka ulaznim vratima, a ja sam osetila nervozu kako se ponovo nakuplja u meni. Biće ovo jedno jako zanimljivo veče...

_________________________________________

Drage moje, evo jednog poglavlja posle dužeg vremena i iskreno se nadam da vam se dopalo.

Ove godine ću na Watt-u biti neaktivnija nego ikada jer me očekuje spremanje prijemnog, a ono će mi biti prioritet.

Pisaću koliko mi to slobodno vreme bude omogućavalo, verujem da će postojati periodi u kojima ću se u potpunosti povući; ali neću odustati. :)

Želim vam ugodno veče.