ZOI

Prošlo je par dana od trenutka kada sam saznala da sam trudna, a ja još uvek nisam znala šta planiram da uradim povodom toga. Pokušavala sam da pobegnem od donošenja te odluke, a Teodor to nije pominjao. Jedino što me je podsećalo na trudnoću bila je hrpa suplemenata koja se nalazila na noćnom stočiću pored mog kreveta, a koje sam sada svakodnevno uzimala.

Trudila sam se da što više vremena provedem sa Stelom i uživam sa njom u aktivnostima za koje sam ranije uvek tvrdila kako za njih nemam vremena; ali izgleda da je istina bila da samo nisam znala kako da se pravilno organizujem i dam prioritet vremenu sa porodicom. 

Išla sam sa Stelom u kupovinu i u bioskop, gledala jedan od njenih treninga zajedno sa ostalim roditeljima, razgovarala sa njom o raznim temama. Imala sam osećaj da sam je kroz ovih par dana upoznala bolje nego u prethodnih petnaest godina.

Trudila sam se da sve poslovne obaveze završim u toku radnog vremena na fakultetu, a nakon toga bih posao ostavljala baš tamo. Konačno sam skupila hrabrosti da odbijem da činim usluge kolegama za koje sam znala da me iskorišćavaju i moram priznati da je osećaj odličan. 

Danas neću imati sastanak sa advokatima, Teodor je dežuran, a Stela će imati dupli trening što mi ostavlja dovoljno vremena da se posvetim problemu koji me muči. Nisam bila spremna za to, ali bežanje od istine mi nikako nije moglo pomoći. 

Pročitala sam par članaka na internetu koji su se ticali donošenja odluke da li zadržati dete ili ne, ali ni jedan od njih mi zapravo nije dao nikakav odgovor. Svaki od njih je započinjao pričom da o ovome treba dobro da se razmisli i završavao se rečima da je odluka ipak na čitaocu. Posle gubljenja vremena na čitanje raznih tekstova, pažnju su mi odvukle slike presrećnih trudnica i neodoljivih beba nakon kojih sam uhvatila sebe kako zamišljam Teodorovu umanjenu verziju.

Moje razmišlanje je prekinulo zvono na ulaznim vratima i to me iznenadilo jer nikoga nisam očekivala, ali sam ipak ustala da otvorim.

"Da?"

"Ajde otvaraj, ruke će mi otpasti!"

Kroz interfon sam odmah čula veseli glas moje drugarice i otvorivši vrata ugledala sam je sa kesama punim najrazličitije hrane, koje je nisu sprečile u tome da me čvrsto zagrli.

"Ariana, otkud ti? Zar ne bi trebalo da budeš na kongresu u Italiji?"

"Vratila sam se ranije, nije me bilo par dana i ti si se već ponovo zatvorila u svoja četiri zida; ja to jednostavno ne mogu da dozvolim."

"Šta ćemo sa tolikom hranom?"

"Da je pojedemo, pa neću sigurno da gledam u nju."

Zaista mi je nedostajala njena veselost i pozitivnost, ali donela je dovoljno hrane da bih lagano mogla da pozovem pola zgrade na ručak. Ajana se zatim odmakla od mene i ponela sve one kese ka trpezariji, a meni je počela da izdaje naređenja.

"Idi po tanjire i čaše dok ja raspakujem sve ovo, nemoj da te dugo čekam jer umirem od gladi!"

Ajana i ja smo opšte suprotnosti, čak mislim da nam izbor zanimanja jedino što imamo zajedničko; ali ipak jedna bez druge ne možemo. Bila je uz mene kada su mi roditelji poginuli i dosta mi je pomagala sa Stelom u prvih par meseci, jer sam ja obično dvanaest sati provodila na poslu. Učinila je za mene mnogo i verujem da nikada u potpunosti neću uspeti da joj se odužim za sve to.

Poslušala sam je i pokupila pribor za jelo, a kada sam ušla u trpezariju pronašla sam je u mojoj trenerci koju je uklopila za uskom majicom na brtele.

"Izvini morala sam da se poslužim tvojim ormarom, jer onaj komplet koliko god bio privlačan toliko je i neudoban..."

"Gde su ti cimeri?"

"Stela je u školi, a Teodor radi."

"Znači imamo slobodno popodne, dakle da čujem, šta sam propustila?"

Upitala me je dok mi je na tanjir sipala hranu koju sam najviše volela, a ja sam bila presrećna jer nisam imala problema sa mučninama pošto mi se hrana činila preukusnom. Ariana definitivno zna kako i kada da popravi raspoloženje.

"Ništa, sve je još uvek isto. Suđenje je za nešto više od mesec dana i Viktorija mi sa njenim timom advokata pomaže oko toga, ali to si već znala..."

Iako joj beskrajno verujem, ipak nisam još uvek bila sigurna da li želim da vest o trudnoći podelim sa njom. Sigurna sam da ću joj sve ispričati, ali nisam bila spremna da to uradim sada. Niko za trudnoću nije znao sem Teodora, Nikolasa i mene. Plašila sam se Steline reakcije i zbog toga sam zamolila Teodora da joj ništa ne pominje, jer je ona imala i previše svojih problema.

"Imaš li problema sa Stelom?"

"Nemam, čak mislim da se slažemo bolje nego ikada. Ja sam popustila sa svojom strogoćom, a ona je prekinula sa njenim raspravama. "

"Šta je sa Teodorom?"

"Ništa posebno, danas radi i moraće da ostane duže na poslu. Pomenuo mi je da će morati i da reši neku papirologiju, tako da ga danas verovatno neću videti."

"Da li je između vas sve u redu?", sumnjičavo me upitala.

"Jeste, zašto?"

"Zoi, nešto te muči. Osmehuješ mi se, ali vidim da mi nešto prećutkuješ. Možda bi kod drugih to prošlo, ali ja želim da znam o čemu se radi. Sigurna sam da ćemo naći neko rešenje šta god da je sada u pitanju."

"Samo se brinem oko predstojećeg suđenja i imam dosta posla..."

"Zoi, na licu ti piše da me lažeš. Ponašaš se kao i posle smrti roditelja, pokušavaš da se zatvoriš u sebe i odgurneš druge. Odlično znaš da ti to neću dopustiti."

Kako me mogla tako dobro poznavati? Ajana me čitala kao otvorenu knjigu i shvatila sam da više nema svrhe da je lažem, jer ona svakako neće odustati.

"Trudna sam."

Ovo je bio prvi put da sam to izgovorila od posete bolnici i moram priznati da nije ni malo bilo lako izgovoriti ove reči.

Iznenađeno me pogledala, ne verujući da me dobro čula.

"Molim?"

"Trudna sam oko osam nedelja. Veruj mi, bila sam zapanjenija nego ti trenutno."

"Znam da nisi planirala, ali da li smo srećne?", zbunjeno me upitala.

"Ne znam ni sama, ne mogu sebe da zamislim kao majku. Definitivno nisam planirala da sve ispadne ovako i nisam sigurna da je to uopšte ono što želim."

"Zna li Teodor za ovo?"

"Naravno da zna, njegov brat mi je i potvrdio trudnoću."

"Počni od početka, kako si uopšte posumnjala?"

Ispričala sam joj za moju iznenadnu nesvesticu i odlazak u bolnicu po Teodorovom nagovaranju. Nekako mi je sve bilo lakše kada sam prthodne događaje podelila sa njom.

"Tebi se život pretvorio u pravu dramu. Šta Teodor kaže?"

"On želi dete, ali će me podržati i ukoliko ja nisam spremna da ga zadržim. Imam njegovu podršku, ali ja još uvek nisam odlučila šta želim. Naše karijere su još uvek na početku i oboje imamo želju za napretkom, a sa detetom će to biti teško izvodljivo; sem toga tu je i suđenje koje nas očekuje i činjenica da se ja ne osećam spremnom."

"Pa makar znaš da pored sebe imaš pravog muškarca, ali trebalo bi da otvoreno razgovarate o tome šta želite u životu. Dete je... pa ogromna obaveza i odgovornost."

"Znam, to me upravo i plaši. Ne verujem da bih tom detetu mogla da budem dobra majka, Teodoru je sve to tako prirodno i super bi se snašao u ulozi oca; pa i sama znaš koliko se Stela žali na moje metode odgoja..."

Mom dečku je sve to tako prirodno, jer svakodnevno radi sa decom. Prisetila sam se odnosa koji Teodor ima sa svojim nećacima i njegovog ponosa kada god govori o njima; ali onaj široki osmeh koji ima dok se igra sa njima je prosto očaravajuć. Njega deca jednostavno obožavaju, a on se slaže sa svim uzrastima; ponekad čak imam osećaj da se bolje slaže sa Stelom od mene.

"Neću da te čujem kako to ponovo izgovaraš, ti ćeš biti odlična majka, kada god da se odlučiš za to. Stela se žali na tebe, jer je u pubertetu i svi je nerviraju. Kada pogledaš Stelu, šta vidiš?"

"Moju mlađu sestru koju beskrajno volim i za koju bih bez razmišljanja život dala, iako mi većinu vremena skače po živcima i trudi se da mi život izjednači sa paklom."

Iskreno sam joj rekla, a na ovo smo se obe glasno nasmejale.

"Kada ja pogledam Stelu, vidim jednu uspešnu tinejdžeku koja se bori za svoje snove i ne odustaje od njih. Ona je mogla postati problematično dete posle smrti vaših roditelja zbog nedostatka brige i pažnje, ali nije jer si ti preuzela tu ulogu na sebe. Ti samo uvidiš svoje greške, ali ne i uspeh koji si postigla sa njom. Savršen roditelj nije onaj koji sve radi bez greške, već onaj koji uvidi gde greši i trudi se da to ispravi."

"Hvala ti za sve."

"Zoi, ne pričaj gluposti, ja ću uvek biti uz tebe." 

Arijana me privukla u zagrljaj koji sam rado prihvatila.

"Stvarno možeš da me zamisliš kao majku?"

"Naravno, sa čoporom malih savršenih štrebera koji će već u petoj godini znati periodni sistem. Mada, ukoliko uzmemo u obzir da bi im otac bio isti kao ti, možda čak i ranije; ali tu bi bila i tetka Ajana koja bi ih rado prevaspitala."

Iz sveg glasa smo se smejale i skoro da sam bila sigurna da nas je cela zgrada čula. Ne pamtim kada sam se ovako zabavljala, bez brige o životu i problemima. 

"Nisam ovo ovako planirala,zamišljala sam da ću imati decu tek kada Stela krene na fakultet i kada pored sebe budem imala muža. Definitivno nisam planirala da rodim dete sa čovekom koga poznajem nepunu godinu..."

"Ali si zato dobila premiju što se tiče muškarca, ludo se volite i to je uočljivo. Neće biti lako, ali uz njega ćeš sve prebroditi. Znaš li ti koja je retkost pronaći nekoga ko će biti uz tebe kada stvari zaguste, a on upravo to čini. Nije ni njemu lako, ali se trudi da ostane jak zbog tebe."

"To i jeste jedna od stvari koja me muči, čini se previše savršenim da bi bio stvaran; a uz to je izabrao mene sa svim mojim manama."

"Izabrao je tebe, jer mu nikada nisi pravila problem zbog sati koje provodi na poslu i što ga nikada nisi pritiskala. Koliko god on bio dobar prema tebi, toliko si i ti prema njemu. Muškarcima koji su imućni kao on, pravi je izazov pronaći onu kja će ih voleti zbog njih samih, a ne zbog pozamašnih suma novca na računu i njihovog statusa."

"Uobraziću se od tvojih pohvala."

"Ništa nisam slagala."

Naš razgovor je prekinulo vibriranje mog telefona i bila sam iznenađena kada sam videla da me Viktorija zove. Brzo sam se javila, nadajući se najboljem.

"Jesi li u gužvi? Nadam se da te nisam prekinula u nečemu."

"Nisi Viktorija, završila sam ranije sa poslom danas i sedim sa drugaricom. Šta se dešava?"

"Zamolila bih te da ne panišiš previše, ali Lukresija je povukla neke veze i pomerila saslušanje za sledeći četvrtak, a suđenje za nedelju nakon toga; upravo su me zvali iz suda..."

"Ali to je trebalo da bude za mesec dana, šta sada da radimo? Postoji li neka mogućnost da se sve vrati na staro?"

Nisam mogla prihvatiti to da je ta žena toliko uticajna, ova suđenja obično traju više od pola godine; a ona je sve uspela da organizuje baš onako kako njoj odgovara.

"Upravo pišem prigovor, ali ne želim da ti dajem lažnu nadu, jer ni sama nisam optimistična. Uradiću sve što je u mojoj moći, ali bojim se da nemam mnogo mogućnosti."

"Viktorija, ne mogu dozvoliti toj ženi da mi uzme sestru, ona mi je sve..."

"Hej, nismo dotle došle, pomeranje suđenja ne znači da će ona pobediti."

"Ne znam kako ti razmišljaš, ali meni ovo upravo tako izgleda."

Tek tako onaj balon kratkotrajne sreće se rasprsnuo, vraćajući me u surovu realnost. Ta žena ima moć koju ja nikada neću imati i ostaje mi samo da se molim nekom čudu u koje ni sama ne verujem.

____________________________________

Nadam se da ste uživale. Želim vam ugodno veče.