Teodor

Stajao sam na samo par koraka od uplakane Zoi, ali se nisam usuđivao da joj se približim; jer sam se na neki način osećao kao da će tada sve postati surova realnost. Stajali smo u tišini, ne započinjući bilo kakav razgovor. Pogledi bi nam se povremeno susreli, ali bi ona njen uvek spustila. Osećao sam kako mi se vid magli suzama, ali im nisam dozvoljavao da poteku. 

Upravo sam izgubio dete, ali sam terao sebe da ipak ostanem čvrst kao i uvek, jednostavno nisam mogao pokazati koliko sam bio slomljen.

Po prvi put nakon svih ovih godina osećao sam se kao da mi je potrebna podrška, ali kada sam se okrenuo u pravcu u kome je do samo pre par minuta stajao moj brat, uvideo sam da je i on otišao; verovatno želeći da nam pruži privatnost za razgovor koji ćemo morati obaviti. Sem par zaposlenih koji su prolazili ne obraćajući pažnju na nas, bili smo potpuno sami.

"Zoi..." -Želeo sam da je pitam šta se desilo, ali mi je glas pukao.

"Teodore... Izvini, ja..." -Bila je izgubljena i zbunjena.

Shvatio sam da nema svrhe da samo stojim i gledam je upakanu, već sam joj prišao i pomogao joj da ustane, a dok sam to činio ona se nesvesno uhvatila za stomak dok je u desnoj ruci čvrsto stezala neke papire.

Nisam mogao da verujem da je ipak to učinila, jer sam posle našeg poslednjeg razgovora bio gotovo siguran da smo u redu. Svi snovi koje sam sanjao o srećnoj porodici su upravo nestali pred mojim očima. Srce mi se cepalo pri samoj pomisli na ono što je učinila, ali je nisam mogao mrzeti. Povredila me je više nego ikada, ali ja i dalje nisam mogao zamisliti život bez nje.

Koliko je ona bila kriva za sve, toliko sam bio i ja; trebao sam provoditi više vremena sa njom i otvoreno razgovarati o svenu, nisam joj smeo dozvoliti da me tek tako odgurne.

"Zoi, molim te smiri se i ispričaj mi šta se dogodilo. Šta radiš ovde?"

Odveo sam je do obližnjih stolica ispred jedne od ordinacija i pomogao joj da sedne, a zatim sam kleknuo ispred nje, nadajući se da će mi odgovoriti.

"Bila sam na jednom od predavanja, osetila sam bol u donjem delu stomaka i prepala sam se. Nisam znala šta da radim..." -Ponovo se zaplakala.

Ništa mi nije bilo jasno, ali je nisam mogao primorati da razgovara. Nije valjda imala spontani i da ja o tome nisam ništa znao? Pored svog stresa koji je pretrpela u prethodnom periodu, trebao sam znati da će se verovatno ovako završiti...

Čvrsto sam je zagrlio ne znajući šta bih joj mogao reći, a zatim sam osetio jednu suzu na mom obrazu. Brzo sam je obrisao, jer nisam želeo da ona vidi koliko patim; morao sam biti jak za oboje.

"Preguraćemo ovo, obećavam ti..."

"Teodore, jutros sam pomerila kontrolu i na kraju sam ipak morala doći... Kunem ti se da me čekanje ubijalo, tek tada sam shvatila koliko mi ta beba znači..." -Pogledala me, a ja sam joj pažljivo obrisao suze.

"Bićemo u redu, ja sam uz tebe." 

Osećao sam se kao da će mi glava eksplodirati od naleta emocija i misli, želeo sam da je smirim, ali jednostavno nisam znao kako.

Podigla je ruku u kojoj je stezala papire i predala mi ih, zbunjeno sam je pogledao pre nego što sam ih  prihvatio i odvio. Izgubljeno sam gledao u snimak ultrazvuka koji mi je predala, to je trebalo biti naše dete.

"Devojčica je."

Molim?! O čemu ona govori?

"Teodore, ne mogu ni da zamislim da sam razmišljala da je ubijem. Proganja me krivica što sam to tek shvatila kada sam bila na pragu toga da je izgubim..." -Zoi nije prestajala da plače, a meni ništa više nije bilo jasno.

"Zoi, šta je sa bebom?" -Konačno sam skupio hrabrosti da je pitam.

"Teodore, imaćemo devojčicu."

"Jesi li ti sigurna u to?" -Pogledao sam je pun nade, a ona mi je potvrdno klimnula glavom.

Da li sam ja nju dobro shvatio ili se moj mozak samo poigrava sa mnom?

Trebalo mi je par trenutaka da shvatim ono što mi je govorila, povuko sam je sa one stolice i zavrteo se sa njom u naručju, a zatim sam priljubio svoje usne na njene. Naše dete je dobro, postaću otac jednoj devojčici...

"Zoi, nemoj nikada više tako da me prepadneš... Mislio sam da smo je izgubili. Kada me Nikolas pozvao i rekao da si primljena pre par časova mislio sam da si... Šta si dođavola radila ovde tako dugo?"

"Stigla sam pre nešto više od sata, to je neka greška."

Nikada se više nisam radovao nekoj grešci kao ovoj i padu sistema.

"Zašto si onda plakala?"

"Ne znam, osećanja su mi izmešana, nešto u meni kao da se prelomilo kada sam čula otkucaje srca i jednostavno nisam mogla da oprostim sebi što sam ikada pomislila da je povredim. Ona nije ni za šta kriva..."

Ponovo sam je privukao u zagrljaj, ne želeći da je pustim. Više ni sam nisam znao kako sam se osećao, bio sam ubeđen smo je izgubili i sada sam samo želeo da se uverim da su obe dobro.

"Imaš li nešto protiv da svratimo do Nikolasa, želeo bih da je vidim..."

Iako sam video snimke ultrazvuka, ipak sam želeo da se i sam uverim da je dobro. Sve mi se ovo činilo previše dobrim da bi bilo istinito.

"Ukoliko je to ono što želiš, ja sam u redu sa tim."

"Hvala ti." -Tiho sam joj se zahvalio.

Čvrsto sam je držao za ruku dok smo se kretali ka bratovoj kancelariji, ne obraćajući pažnju na znatiželjne poglede prisutnih. Obično nisam voleo da zaposlenima dajem povod za tračeve, ali sada me jednostavno nije bilo briga.

Ušao sam u Nikolasovu kancelariju bez kucanja, a on je odmah podigao pogled sa hrpe dokumenata koji su se nalazili na njegovom stolu. Zbunjeno nas je gledao, dok mu je pogled neprestalno prelazio sa mene na Zoi očekujući da nešto kažem.

"Trebaš nam da uradiš ultrazvuk." -Prvi sam progovorio, ali me Nikolas i dalje zbunjeno gledao.

"Bila sam na ultrazvuku pre sat vremena, ali Teodor želi da se i sam uveri da je beba dobro." -Zoi mu je objasnila.

"Zašto si onda primljena pre par časova?"

"Nikolase, tvoj sistem i zaposleni su napravili propust. Nije to sada bitno, posle pokušavaj da ustanoviš ko je kriv."

"Znači zadržaćete dete?"

"Da, a sad požuri, neki od nas su nestrpljivi."

Nikolas se trudio da ostane profesionalan, ali nisam mogao da ne primetim osmeh koji se pojavio na njegovom licu. Znao je koliko sam želeo ovo dete, a pošto je i sam bio otac razumeo je moje brige.

Za manje od deset minuta bili smo u jednoj od ordinacija i ja sam sa nestrpljenjem čekao da vidim našu ćerku, sedeo sam na stolici pored Zoi i od nervoze cupkao nogom. Po prvi put nakon svega što nam se izdešavalo video sam svoju devojku kako se osmehuje i zbog toga sam bio neopisivo srećan.

Gledao sam u onaj ekran, pažljivo prateći svaki Nikolasov pokret; a prostoriju je kroz par sekundi ispunio zvuk koji je u meni izazvao nalet emocija. Sreća, uzbuđenje, strah, ponos,ljubav bile su samo neke od njih. Snažni otkucaji srca naše bebe izmamili su mi suze koje jednostavno nisam mogao sakriti. 

Ceo život sam jurio za uspehom i karijerom, a nisam uopšte shvatao da će mi upravo to malo biće na ekranu pretstavljati najveće bogatstvo i pružiti mi neopisivu sreću. Svakodnevno sam gledao roditelje sa decom i uvek sam govorio sebi da još uvek nisam spremman za tako veliki korak, ali prava istina je da sam odavno bio spreman. Ova beba jeste bila iznenađenje za oboje, ali potrudiću se da njoj i njenoj majci pružim srećan i ispunjen život. Iako se Zoi brinula da će biti loša majka, ja ni na trenutak nisam posumnjao u nju.

"Koliko vidim sve izgleda normalno, nemate zbog čega da brinete. Želite li da znate pol deteta ili biste želeli da to bude iznenađenje?"

"Već znamo da je devojčica." -Zoi se nasmejala.

"Dobro je, jer zaista ne znam kako bih to uspeo da zadržim samo za sebe u narednih pet meseci." -Nikolas se nasmejao.

Dok su njih dvoje razgovarali, ja sam i dalje očarano gledao u ekran. Tokom karijere sam video mnoge ultrazvukove, ali ni jedan se nije mogao porediti sa ovim; jer ni na jednom od njih nisam mogao videti svoje dete. Za manje od pet meseci ja ću postati otac.

Pogledao sam u Zoin stomak koji je još uvek bio ravan, ne odajući bilo šta; izgleda da ću u narednom periodu morati da se potrudim da to promenim, jer ona nije oreviše obraćala pažnju na  njenu ishranu.

Želeo sam da je zaprosim odmah ovog trenutka, ali sam znao da zbog nje moram sačekati da suđenje prođe. Ja sam još odavno doneo odluku da ću ostatak života provesti pored nje, ali bilo mi je potrebno da se i ona tome raduje onoliko koliko i ja; a za to mi je neophodno da joj se Stela vrati.

Izbrisao sam suze i privukao Zoi u čvrsti zagrljaj, jer bez nje nikada ne bih imao mogućnost da se osetim ovako ispunjenim i srećnim. 

"Hvala ti na svemu, hvala ti što si odlučila da je zadržimo." -Tiho sam joj šapnuo na uho.

"Mislim da je najbolje da vas sada ostavim same, čestitam vam od srca." -Moj brat nam je uputio njegov dobro poznati osmeh, a zatim je izašao iz ordinacije. 

Video sam sjaj u Zoinim očima i obrazi su joj se zacrveneli, ovo je bila žena koja je osvojila moje srce. Tako čista i neiskvarena, jednostavno je bila predobra za ovaj svet i zbog toga sam je morao zaštititi.

Priljubio sam usne za njene, postepeno produbljujući naš poljubac i uživajući u svakom trenutku istog. Spustio sam ruke na donji deo njenih leđa, ne puštajući je. Njene usne su mi nedostajale tako dugo i potrudiću se da se to više ne ponovi.

Naš poljubac je ponovo bio prekinut najiritantnijim mogućim zvukom mog telefona, ja sam se trudio da ga ignorišem; ali mi Zoi jednostavno to nije dopuštala.

"Javi se, sigurno si nekome potreban."

"Može sačekati par minuta, želim da uživam ovde sa tobom."

"Ne, ne može. Javi se na taj telefon, radno vreme ti je još uvek u toku."

Nevoljno sam je poslušao uzimajući svoj telefon sa željom da svoje nezadovoljstvo iskalim na onome ko me prekinuo u uživanju, ali sam shvatio da se to ipak neće desiti. Na ekranu se pojavilo ime moje majke i ja sam se brzo izvinio Zoi i izašao iz ordinacije sa rečima da me zovu sa odeljenja. Elena je uvek nemilosrdno iskrena, a ja sam želeo da se uverim da ima dobre vesti pre nego što razgvaram sa Zoi.

"Teodore, kada završavaš sa smenom? Treba da razgovaramo."

"Uskoro, ali prvo moram da odvezem Zoi kući. Jesi li pronašla nešto?"

"Ne želim o tome da razgovaram preko telefona, čekam te kod kuće."

"U redu." -Kratko sam joj odgovorio pre nego što sam prekinuo vezu.

Bio sam zabrinut, ali sam na licu imao osmeh jer nisam želeo da brinem Zoi, previše je stresa preživela za kratak vremenski period i ja planiram da je ubuduće što više poštedim od toga. Samo se nadam da ćemo imati nešto protiv one žene, jer želim da nam se Stela vrati skoro koliko i njena sestra.

________________________________________

Želim vam ugodno veče i nadam se da vam se nastavak dopao. Polako se bližimo kraju.

 Mišljenja mi pišite u komentarima.