Zoi

Bila sam nervozna i zabrinuta čekajući rezultate odbane svog doktorata, mnogo toga mi je zavisilo od ovoga. Ukoliko položim, čeka me siguran posao asistenta na fakultetu, a za par godina bih mogla čak i da zamenim profesora Stjuarta; ukoliko padnem, neko od prisutnih će dobiti to radno mesto.

Znala sam da sam u prednosti po broju naučnih radova i osvojenih nagrada na državnim i međunarodnim takmičenjima; ali ukoliko padnem ništa od toga mi neće pomoći...

Nedostajali su mi roditelji, trebali su da budu ovde uz mene i da mi pružaju podršku, ali verovatno su se zadržali u saobraćaju. Nisam imala drugi razlog iz kog sada ne bi bili ovde, bili su ponosni na moje uspehe i obećali su da će biti ovde, a oni su uvek ispunjavali svoja obećanja.

Pokušavala sam da ih dobijem na telefon tokom pauze koju smo trenutno imali, ali oni su bili nedostupni. Kasnili su više od sat vremena i počinjala sam da brinem za njih. Svi u našoj porodici su bili jako bliski i ovo mi je bilo neuobičajeno, nešto sigurno nije u redu.

"Zoi, šta je sa tobom?", upitala me Ariana zabrinuto:"Pa uskoro će sve ovo biti iza nas, od sutra smo samostalne žene!"

Ariana je moja najbolja drugarica, upoznale smo se još na prijemnom ispitu i od tada smo nerazdvojne. Ona je bila sigurna da je diplomirala; jer takva je ona, uvek pozitivna i nasmejana. Volela sam je baš iz tog razloga, jer nije bilo situacije u kojoj me ne bi mogla oraspoložiti.

"Ariana, moji mi se ne javljaju na telefone, a već odavno su trebali da budu ovde..."

"Ne znam zašto toliko brineš, ljudi se u ovo vreme vraćaju kućama sa posla i sama znaš kolika se gužva u gradu može napraviti za kratko vreme...", pokušavala je da me smiri:"Nego, treba mi pomoć oko odevne kombinacije koju ću obući prvog radnog dana, znaš da moram ostaviti dobar prvi utisak..."

"Ariana, to je firma tvog oca, ne verujem da ti ikako možeš ostaviti loš utisak", nasmejala sam joj se.

"Baš iz tog razloga ne želim da me vide kao razmaženu tatinu devojčicu...", zamislila se:"I dalje mi nije jasno zašto nisi prihvatila da radiš u njegovoj firmi, Zoi ti si najbolji student u generaciji, uz to bismo radile zajedno, mnogi bi te želeli u svojim kompanijama; ali ti sve to odbijaš zarad rada na ovom fakultetu".

"Dobro znaš da su me naučni radovi i istraživanja oduvek privlačili, nisam ja za rad u firmi, možda se jednog dana predomislim, ali do tada svoju budućnost vidim ovde kao predavač."

"Ti si jednostavno nepopravljiva, ali želela bih još jednom da te naglasim da će za tebe uvek postojati radno mesto u našoj firmi", privukla me je u čvrsti zagrljaj.

"Hajde da vidimo te odevne kombinacije", osmehnula sam joj se, a zatim smo zajedno gledale njene slike u najrazličitijim kombinezonima i haljinama, ona je bila ona devojka koja je uvek znala da i od jednostavne bele majice i farmerki napravi zavidnu kombinaciju.

"Mislim da je ta bela haljina najbolja opcija, u njoj izgledaš neverovatno, a uz to odaješ utisak zrele i sposobne radnice", iskreno sam je posavetovala.

"Ja sam razmišljala o kombinezonu, ali ukoliko je tebi lepša haljina, ipak ću nju izabrati", široko mi se osmehnula.

"Idemo na našu poslednju kafu pre diplomiranja, ipak smo u Topazu provele prethodnih šest godina", detinjasto me povukla za ruku, zeleći da se osigura da je neću odbiti.

Topaz je kafić u blizini fakulteta koji smo svakodnevno posećivale u pauzama između predavanja; tamo smo proslavljale položene ispite i tešile jedna drugu kada bi ipak pale. To mesto je za nas predstavljalo riznicu uspomena i verujem da ćemo i posle ovoga nastaviti da odlazimo tamo, ne tako učestalo, ali trudićemo se da to bude naša tradicija.

Ušle smo u mali lokal izabravši sto u najzabačenijem delu, mladi konobar nam se toplo osmehnuo kada nas je ugledao:"Mućeni produženi nes sa šlagom i nes sa kokosom, u koliko se ne varam?"

"U potpunosti si u pravu", obe smo kroz smeh potvrdile, toliko često smo dolazile da su nas svi konobari znali. Nastavile smo da razgovaramo o raznim temama, šalimo se i uživamo u svakom provedenom trenutku.

"Za deset minuta će objaviti rezultate", Ariana i ja nismo ni primetile koliko je vreme brzo proticalo. Platila sam račun, a onda smo se trčećim korakom vratile nazad na fakultet, nadajući se najboljem. Sem nas tu su bila još dva momka i devojka, koju nismo najbolje poznavale.

Sedi profesor Stjuart je otvorio vrata auditorijuma strogim glasom nam govoreći da su komisija i on doneli odluke. Po njegovom bezizražajnom izrazu lica nisam mogla zaključiti da li su rezultati dobri ili loši, ali nadala sam se najboljem.

Ariana mi je uputila topli osmeh pre nego što smo ušle unutra, a zatim je nastupila neprijatna tišina dok su prozivali imena prisutnih.

Dečko i devojka koji su prvi prozvani su pali, a kada sam to čula skoro sam u potpunosti bila sigurna da ista sudbina čeka i mene.

"Gospođice Garsia, čestitam, položili ste", profesor Martin je objavio, a ja sam se osetila ponosnom i presrećnom zbog svoje drugarice.

Još sam samo čekala svoje rezultate i prva pomisao mi je bila koliko bih volela da su roditelji stigli na vreme da budu uz mene u ovako bitnim trenucima. Čekala sam odluku koja će odlučiti da li ću ipak dobiti mogućnost da pratim svoje snove.

Dok sam čekala da joj uruče diplomu i kažu da li sam i ja položila osećala sam se kao da vreme usporeno protiče i u ovim trenucima roditelji su mi najviše nedostajali. Njihova podrška i prisustvo bi mi najviše značili, ali ipak znam da iako nisu ovde sigurno misle na mene.

"Gospođice Herera, čestitam Vam, položili ste", profesor Stjuart mi se blago osmehnuo:"Nadam se da ćete prihvatiti ponudu da radite kao moj asistent".

"Bila bi mi čast", rekla sam, ovo je bilo ispunjenje svakog mog sna; za ovo sam se trudila i mučila svih ovih godina.

"Iskreno mi je drago što to čujem, koleginice", profesor Martin je i meni uručio diplomu; a nakon toga me Ariana privukla u zagralj.

"Uspele smo, konačno smo uspele", tiho mi je šapnula.

Za vreme govora, sada već bivših profesora, gledala sam u vrata nadajući se da će moji roditelji ipak uspeti da stignu na vreme; ali to je bilo uzaludno.  Njihov govor odnosio se na to koliko su ponosni što su nam predavali i željama za naše buduće karijere; iskreno mi je u početku bilo čudno da vidim profesore, pred čije sam ispite toliko strepela i brinula, nasmejane i ponosne, ali i oni su samo ljudi.

Izlazeći iz auditorijuma dočekali su nas Arijanini roditelji, njena majka je na licu imala široki osmeh, dok je lice njenog oca bilo bezizražajno.

"Da li su moje devojke položile?", upitala nas je, a to mi je izmamilo osmeh; ova žena me prethodnih godina zgotivila kao da sam joj druga ćerka.

"Jesmo mama, sada smo doktorke hemijskih nauka!", Ariana je čvrsto zagrlila majku.

"Čestitam devojke, za ovo ste se borile svih ovih godina!", rekla je privukavši i mene u zagrljaj.

"Da li ste možda sreli moje roditelje dok ste dolazili?", upitala sam je sa nadom u očima.

"Nismo draga, zar nisu već stigli?", iznenađeno me upitala, a ja sam u odgovoru samo odmahnula glavom.

"Velika je gužva u saobraćaju zbog neke saobraćajke i mi smo zbog toga kasnili...", pokušavala je da me uteši.

"Samo se nadam da su dobro...", rekla sam.

"Zašto ne bi bili? Ovo je veliki grad, zastoji u saobraćaju su česti", rekla je uzevši od muža dva buketa cveća, a zatim ih pruživši Arijani i meni.

"Hvala mama!", moja drugarica se obradovala buketu belih ruža, a ja sam bobila buket kala; ova žena je vodila računa i o najmanjim sitnicama, a samim tim je i birala cveće koje najviše volimo.

"Hvala Vam gospođo Garsia, ali zaista niste trebali..."

"Draga, ne pričaj gluposti, to je samo jedan mali znak pažnje i dokle ću morati da ti ponavljam da sam za tebe samo Emilija."

Naš razgovor je bio prekinut zvonom mog telefona, a ja sam ga odmah uzela sa nadom da su to moji otac ili majka, ali poziv je bio sa nepoznatog broja.

"Da li je to Zoi Herera?", upitao me nepoznati ženski glas.

"Da, ja sam", zbunjeno sam odgovorila.

"Gospođice, zao mi je što ovo moram da Vam saopštim, ali Vaši roditelji su doživeli saobraćajnu nesreću, bojim se da nisu preživeli."

Suze su počele da se slivaju niz moje lice, a glas mi je zadrhtao:"Da li je Stela dobro?"

"Izvinite gospođice, ali ne znam ko je to."

"M-moja mlađa sestra."

"U autu sem Vaših roditelja niko nije bio prisutan."

"Da li ste sigurni? Verujem da je i Stela bila sa njima."

"Sigurna sam u to."

Pala sam na kolena ispustivši telefon, a Emilija i Arijana su mi zabrinuto prišle:"Da li si dobro?!"

"M-mrtvi su...", suze su nastavile da se slivaju niz moje lice.

"Ko je mrtav Zoi, o čemu pričaš?", Emilija me upitala.

"Moji roditelji su poginuli..."

________________________________________

Ovo je prolog, a ujedno i najava za Teodorovu priču. Neću je sada pisati, ali sam želela da vas upoznam sa Zoinim likom.

Cover za ovu priču je napravila moja najdraža Dream_Nela i na tome sam joj beskranično zahvalna, a vas nih zamolila da pogledate njene priče i pružite joj podršku. :)