ANDREA

Sedela sam u kantini sa Damienom kada nam se pridružio zgodan crnokosi muškarac u mantilu. Na licu je imao širok osmeh, a njegov pogled se zaustavio na meni. Imao je kratku kosu i kestenjaste oči, bio je godinu ili dve stariji od Damiena i nešto niži od njega.

"Andrea, postoji neko koga bih želeo da upoznaš...", započeo ga je Damien, ali ga je meni nepoznati crnokosi muškarac prekinuo.

"Vas budući kum, Antoni Rivera", prekinuo ga je Antoni i meni pružio ruku.

Pogled mi je prelazio sa jednog na drugog, jedina kojoj je bilo jako neprijatno i neugodno u ovoj situaciji bila sam ja. Blago sam se osmehnula i prihvatila Antonijevu ruku, a zatim pogledala u Damiena pogledom koji je značio da ovo mora objasniti.

"Ja sam Andrea Lazić, drago mi je", rekla sam.

Budući kum...

Bilo je sve što sam mogla da čujem u svojoj glavi, ove dve reči su odjekivale u mom mozgu.

Da li sam zaista pristala na to da se uskoro udam?

"Andrea, ovo je moj najbolji prijatelj, Antoni, poznajemo se još od srednje škole", kratko ga je predstavio Damien.

"Mogu reći da si izabrao prelepu verenicu", rekao je i namignuo mi:"Čuo sam toliko toga o tebi".

Dogovor koji smo Damien i ja sklopili bio je da ćemo čekati dok se ne odlučimo na brak, jer oboje želimo da budemo sigurni da ovo želimo i da ćemo uspeti. Nije bilo žurbe i oblučili smo da za sada uživamo u našoj vezi kao i do sada.

Slobodno mogu da kažem da me njegova porodica prihvatila i da sam ja njih sve zavolela, a posebno gospođu Elenu. Ona je bila uvek tu da mi pruži neki savet u vezi odgajanja Davida i još mnogih drugih tema. Iako to sama nisam videla, kružile su priče o tome koliko je ona rigorozna i zahtevna na poslu, ali ja tu njenu stranu nikada nisam videla.

Jedino što se promenilo u ovih par nedelja bilo je to da sam na sebi mogla primetiti ljubomorne i zavidne poglede drugih zaposlenih u bolnici, čak sam čula i kakve priče kruže o meni...

Ali meni su najvažnije bile dve osobe, David i Damien, oni su postali centar mog sveta i volela sam ih više od sebe.

U početku sam se brinula da Damienovi roditelji neće prihvatiti Davida, ali sada ga čuvaju jednom nedeljno, po njihovoj želji. Jedino obrazloženje koje sam ja dobila bilo je od Nikolasa i Teodora koji su bili presrećni zbog ovoga, a ono je glasilo:"Ma oni obožavaju decu".Meni to nije smetalo jer sam mogla to slobodno vreme da provedem sa Damienom, a moj sin je uživao sa njima.

"Hvala", zahvalila sam mu se sa osmehom:"Nadam se da niste čuli ništa loše..."

"Daleko je od toga, za kratko vreme si postala jako cenjena ovde, a uz Damiena pred sebe, ne znam ko bi se usudio da bilo šta loše kaže o tebi", našalio se.

Započeli smo priču o raznim temama i nismo ni primetili kako je vreme brzo proticalo, ispostavilo se da je Antoni veoma iskrena i zanimljiva osoba koja je volela da se našali.

"Izvinjavam se što Vas prekidam", našem stolu je prišla jedna mlada medicinska sestra, a zatim se obratila Antoniju:"Raspored Vam je oslobođen za danas, jer nema mnogo pacijenata".

"Hvala Vam", Antoni joj se zahvalio, a ona se ubrzo zatim vratila svom poslu.

"Nisam te do sada viđala u bolnici, možeš li mi reći na kom odeljenju radiš?", shvatila sam da ga za ova dva časa koja smo proveli pričajući to nikada nisam pitala.

"Naravno, ja sam šef stomatologije", rekao je sa ponosnim osmehom.

"Andrea, da li si dobro, izgledaš previše bledo?", upitno me je pogledao Damien.

"Da, dobro sam", rekla sam uz lažni osmeh.

Ma odlično sam, samo je najbolji prijatelj mog verenika zubar, a oni su moja najveća fobija. Ja sam odrasla žena sa detinjastom fobijom, ali to je jednostavno jače od mene.

"Damiene, znam taj pogled", rekao je Antoni, a zatim je pogledao u mene:"Strah od zubara, nisam li u pravu?"

"Ne, zašto bi to pomislio?", pitala sam uz još jedan lažni osmeh.

Nisam mogla dozvoliti da uvide moju fobiju, jer bi onda verovatno smatrali njihovom dužnošću da to prevaziđem, a ja ne verujem da ću za to ikada biti spremna.

"Bled ten, znojave ruke i proširene zenice", rekao je uz blagi osmeh:"Primećujem detalje".

"Andrea, da li je to tačno?", pitao me je Damien glasom punim razumevanja.

"Damiene, naravno da nije, zašto bih imala taj detinjasti strah?", pitala sam.

Nisam lagala, ali povodom ove teme iskusno sam izbegavala i zaobilazila istinu na sve moguće načine, mislim da nije bilo veštije od mene.

Antoni me je i dalje gledao očima punim sumnje, ali ja sam pokušavala da odglumim smirenost.

"Onda ne bi ti smetala da dođeš na odeljenje stomatologije posle posla, samo da me uveriš u to?", stomatolozi i njihovo šesto čulo...

"Damien i ja imamo isplanirano ovo poslepodne, a ne bih želela da ostaješ na poslu duže zbog mene", rekla sam sa osmehom, a onda je Damien sve uništio.

"Dvadeset minuta nam neće mnogo značiti, David i onako provodi ceo dan sa mojim roditeljima", rekao je.

"Znači onda smo se dogovorili", rekao je Antoni i pobednički se osmehnuo, a zatim se uputio ka izlazu iz kantine:"Vidimo se onda u 15"

U Damienovim očima sam mogla da vidim da i on ima mnoga pitanja koja bi želeo da mi postavi, ali ja sam brzo ustala od stola.

"Izvini moram da idem, imam sastanak sa šefom kardiologije za manje od 15 minuta, a zamalo sam zaboravila na njega", rekla sam i blago mu se osmehnula pre nego što sam se izgubila u gužvi medicinskih sestara.

Istina je bila da danas nemam ni jedan sastanak, a ja nisam bila spremna da odgovorim na Damienova pitanja. Sigurna sam da bi on to razumeo i da bi mi pružio podršku, ali nisam želela da pomisli da sam detinjasta.

I dosada sam se izvlačila iz ovakvih situacija, ali nikada do sada moj stomatolog nije bio najbolji prijatelj mog verenika, ali sada jednostavno nepojavljivanje ili odlaganje nije pomagalo.

Trebao mi je nov plan, a kako sam imala manje od četiri časa da ga smislim, morala sam da požurim.