ANDREA

Saznala sam da jednom godišnje u ovoj bolnici postoji dan kada roditelji dovode decu sa sobom na posao, želeći da im pokažu kako ovo mesto izgleda.

Bira se uvek neradni dan, da bi bilo što manje pacijenata, a deca ceo dan provode uz roditelje. Bila sam iznenađena i nisam znala kako da reagujem u početku, jer David nije voleo bolnice, ali ideja da provede dan sa Damienom mu se dopala.

Trenutno smo čekali mog verenika koji je imao hitnu operaciju, a David je postajao sve nestrpljiviji sa svakim nadolazećim minutom.

"Koliko još?", pitao me je nestrpljivo.

"Uskoro", rekla sam, a još pre par minuta sam se izgubila u brojanju, celo vreme sam se samo ponavljala, a on nije odustajao.

"Tata!", David je uzviknuo i otrčao do Damiena koji je upravo izašao sa operacije. I dalje je na sebi imao plavo hiruško odelo, izgledao je umorno, ali u očima mu se pojavio sjaj kada nas je ugledao.

"Tata!", radosno je uzviknuo moj sin, a zatim otrčao do Damiena i čvrsto ga zagrlio.

Već neko vreme David Damiena oslovljava sa "tata", u početku sam ga neprestalno ispravljala, ali vremenom sam se navikla na to da on u mom vereniku vidi očinsku figuru. Mislila sam da će to Damienu smetati, ali on je bio ponosan na to i on me je i zamolio da ga više ne opominjem.

Po bolnici su kružili razni tračevi o našoj vezi, ali nismo obraćali pažnju na ljubomorne i zavidne poglede.

Neko je proširio trač da je David Damienovo dete i da smo se upoznali dok je on bio na letovanju na Balkanu,  a ja studirala i da je to pravi razlog mog dolaska u ovu bolnicu. Voleli smo se, ali nas je život razdvojio i svako je tada otišao svojim putem.Priča je bila veoma ubedljiva pa su svi poverovali u nju, a Damien i ja nismo želeli da se pravdamo bilo kome od njih, pa smo dopustili da ove glasine kruže, jer je to bila mnogo lepša verzija od one stvarne. Moj sin je donekle ličio na Damiena, najviše zbog neukrotive plave kose i nesvakidašnje boje očiju.

Voleli smo se i to je bilo najvažnije, osećala sam se istinski srećno sa njim.
On mi je vratio veru u ljubav i bio je divna osoba.

"Ja sam završio za danas, šta mislite da odemo na ručak?", pitao me je uzimajući Davida u naručje.

"Šta mislite da vas dvojica odete bez mene, ja ću vam se kasnije pridružiti, imam sastanak sa Nikolasom", rekla sam, a Damien je samo potvrdno klimnuo glavom.

"Vidimo se kasnije", rekla sam i mahnula im kada su se uputili u pravcu kantine.

"Ćao mama!", radosno mi je mahnuo moj sin.

Nisam mogla da se ne nasmejem na pogled koji sam imala ispred sebe, muškarac iz snova držao je moje dete u naručju i očinski mu se osmehivao.

U početku nisam verovala da će se Damien navići na ulogu oca, ali na moju sreću prevarila sam se, on je bio stvoren za tu ulogu. Bio je pun ljubavi i razumevanja za sva njegova pitanja i potrebe.

Imala sam neki loš predosećaj koji me je pratio celog dana, nisam ga mogla objasniti , ali bila sam uverena da će se nešto loše dogoditi.

Posle sastanka sa Nikolasom, koji je brzo bio gotov, uputila sam se prema kantini da pronađem Damiena i Davida. Pošto su nam se smene završile bilo je vreme da provedemo dan zajedno, kao prava porodica.

Moj verenik je želeo da današnji dan sam isplanira, a meni to nije smetalo, čak mi se ta ideja i dopadala, jer ja nisam bila osoba za planiranje slobodnog vremena.

"Idemo?", pitala sam ih sa osmehom.

"Idemo", rekao je Damien, a zatim me poljubio.

"Ne ovde", rekla sam stidljivo, dok su mi se obrazi crveneli.

"Želim da svi znaju da ti pripadaš samo meni i nikome više", rekao je ponosno, a ja nisam mogla da se ne nasmejem na ovo.

"Mama je moja!", izjavio je moj sin, a nas dvoje smo se nasnejali.

"Davide, naravno da je tvoja", rekao je Damien kroz smeh.

Po prvi put u životu imala sam sve, verenika koji mi je pružao bezgraničnu ljubav i sreću, posao iz snova i razigranog sina koji je svakim danom sve više rastao.

Damien me je uhvatio za ruku, a zatim smo se zajedno uputili ka izlazu iz bolnice. Naši prsti su bili izprepletani, a ja nisam mogla da ne budem nasmejana.

On je muškarac o kome mnoge devojke sanjaju, onaj koji zaista brine i iskreno voli, a on je izabrao mene.

Bolnica je bila neočekivano prepuna ljudima, iako je danas neradni dan, ali se jedna osoba izdvajala iz mase, muškarac sa meni dobro poznatom plavom kosom koji je razgledao bolnicu.

Andrea, samo si umorna i verovatno ti se samo priviđa...

Nastavila sam da koračam ka izlazu, ubeđena u to da sam preumorna i da se moj mozak počeo poigravati sa mnom. Radila sam neprestalno predhodnih sedam dana i bila sam preumorna i iscrpljena.

Ali onog trenutka kada se ta osoba okrenula, ceo moj svet je stao. Nisam znala šta da radim, jer je ovo verovatno bila stvarnost.

"Damiene, uzmi Davida i odlazi što dalje odavde", rekla sam uspaničeno, izvlačeći svoju ruku iz njegove

"Šta se dešava?", pitao me je, a ja nisam imala još mnogo vremena pre nego što me on ne primeti.

"Molim te poslušaj me, nemam vremena sada da ti objašnjavam, samo to uradi, videćemo se za par minuta u automobilu, a sada učini ono što sam ti rekla", pokušavala sam da ostanem smirena, ali nisam uspevala.

"Dolazim za dvadeset minuta po tebe", rekao je, a zatim je otišao sa Davidom u naručju.

"Andrea...", obratio mi se dobro poznati muški glas kada me je primetio, pokušao je da me zagrli, ali sam se na vreme odmakla od njega.

Godine ga nisu mnogo promenile, kosa mu je i dalje bila kratka, a tu su bile i te lažljive plave oči na koje je sam jednom pala, ispred mene je stajala osoba koja mi je slomila srce, ona koja me celu uništila.

"Aleksandre, nadam se da imaš dobar razlog i objašnjenje za ovo", rekla sam besno, trenutno sam prema njemu osećala samo čistu mržnju i bes.

"Došao sam da se izvinim za sve što sam uradio, bio sam mlad i glup, nisam bio spreman da budem otac, a ti si bila najbolja devojka sa kojom sam ikada bio, molim te dopusti mi da upoznam sina, posle razgovora sa Tatjanom shvatio sam koliko sam pogrešio "

"Nisi bio spreman da budeš otac?!", besno sam ga pogledala:"Kao da sam ja bila spremna, bila sam na fakultetu Aleksandre, a ti si me ostavio čim te je moj otac zaposlio, sam si priznao da si me koristio"

"Andrea, promenio sam se..."

"Aleksandre, zakasnio si, sada je za sve prekasno, ja sam verena, a MOJ sin je pronašao svoju očinjsku figuru koja mu je bila potrebna", rekla sam i brzim korakom se uputila ka Damienovom autu.

Neću još dugo moći da glumim ovu lažnu snagu, ali nikad to ne bih pokazala pred Aleksandrom. Moje srce je u njemu i dalje videlo osobu koju je zavolelo još pre petnaest godina, ali moj mozak mi je govorio da ga se klonim.

Nisam bila spremna za to da ga sretnem, ali sada kada je tu, verujem da neće biti lako kloniti ga se.