Već par nedelja sam konstantno bila bolesna, a sve to sam prepisivala prekovremenom radu zbog otvaranja nove bolnice. Želela sam da sve bude savršeno, kao i svi pripadnici ove porodice i nekako sam svoje zdravlje odgurnula u stranu želeći da im se nekako odužim na svemu što su učinili za mene. Svi smo se trudili oko ove bolnice i trebalo nam je mnogo rada i truda da se konačno otvori.

Trenutno smo se svi nalazili u dnevnoj sobi isčekujući zajedničku večeru dok smo razgovarali o prethodnoj nedelji.

Ponovo smo svi bili na okupu, posle tri meseca Nikolas je ponovo bio sa nama, jer je tokom prethodnog perioda bio u odboru nove bolnice. Kuća je bila nekako prazna i monotona bez njega bez njega, jer posle napornog dana zaista je bilo sumorno doći kući i ne čuti njegove šale.

"Andrea, zaista bi trebala da dopustiš nekom od njih da te pregleda, već par dana imaš i temperaturu...",  Elena me je zabrinuto pogledala.

"Ma sigurna sam da sam samo pokupila neki virus i da nije ništa ozbiljno, uzeću nešto za prehladu, a sigurno je i umor uzeo svoj danak...", rekla sam i blago joj se osmehnula, jer me je umor ponovo nadvladavao.

Nikolas se samo smeškao prethodnih dana, a i danas je bio poprilično veseo. Nisam znala šta je sa njim, ali sam verovala da je imao dobar razlog, možda je pronašao devojku ili je ponovo isplanirao neku smicalicu, poznavala sam taj osmeh, razlog nije bio tako jednostavan kao povratak kući.

"Zaista Andrea, previše si se posvetila poslu, trebala bi više da brineš o sopstvenom zdravlju", rekao je moj muž prelazeći u doktorski mod i posvećujući mi punu pažnju.

Nikolas je prasnuo u smeh i svi su pogledi sada bili na njemu.

"Prilično sam siguran da ni jedan lek trenutno me može pomoći mojoj dragoj snaji", rekao je, a zatim me pogledao u oči.

"O čemu to govoriš?", pitao ga je Damien zbunjeno.

"Ma hajde brate, doktor si, tolike godine školovanja i specijalizacije, a čak ne znaš ni pravilnu dijagnostiku da obaviš, ovo viđaš svakodnevno", rekao je kroz smeh:"Samo malo razmisli o tome".

"Jesam i upravo zbog toga ti kažem da je prehlada lako izlečiva, za to svako može da se pobrine, a posebno doktor specijalista", rekao je Damien, ali sam mogla primetiti blagu nervozu u njegovom glasu, nije shvatao na šta Nikolas asocira, kao ni mi.

"Dopustite mi da preformulišem pitanje", još jednom se nasmejao, a zatim se ponovo okrenuo ka meni:"Andrea, zar ste zaista diskutovali o politici na medenom mesecu?"

Kakvoj sad politici? Tek sada ga nisam ništa razumela... Kakve veze je imao naš medeni mesec sa ovim? Ili politika?

I onda mi je sve bilo jasno, kako to nisam primetila...? Konstantan umor, vrtoglavice, prehlade, otečeni zglobovi, mučnine...Sve je bilo toliko očigledno, ali to niko sem Nikolasa nije primetio, čak ni ja.

Nisam primetila toliko tako uočljive promene na sopstvenom telu. Posle svega, već sam ovo jednom proživela...

Svi pogledi su sada bili na meni, ali niko ništa nije rekao, svi su očekivali od mene da prva progovorim, ali ja sam samo nesvesno spustila ruku na svoj stomak. Novi život je rastao u meni, plod moje bezgranične ljubavi prema Damienu.

"Andrea, da li je to tačno?", Damien je bio prvi koji je progovorio, ja sam pokušala da progovorim, ali reči jednostavno nisu izlazile iz mojih usta. Nasmejano sam potvrdno klimnula glavom, a već u sledećem trenutku bila sam u Damienovom zagrljaju.

"Andrea, č-čestitam",Elena je počela da plače od sreće:"Imaću još jedno unuče!".

"N-Nikolase, da li si siguran u ovo?", upitno sam ga pogledala.

"Mogu da osetim trudnice na kilometar, ipak ja svakodnevno radim sa njima", nasmejano je rekao:"Mislim da odgovor i sama znaš".

Mogu se zakleti da sam u Damienovim očima videla suze radosnice, bio je presrećan. Iako to nikada nije rekao, želeo je dete kao i svaki muškarac, želeo je da u svojim rukama drži umanjenu verziju sebe.

Do sada nismo razmišljali o drugom detetu, bili smo svesni da ćemo ga jednom poželeti, ali nismo očekivali da će se to desiti ovako iznenada. Bila sam iznenađena i zatečena kao i ostali, ali bila sam spremna za ovo, jer je Damien prava osoba za mene.

Misli su mi letele na mnoge strane, osećanja su počela da naviru i suze radosnice su počele da se slivaju i niz moje lice. Ovoga puta sve će biti drugačije, imaću ljubav i podršku voljene osobe, što predhodnog puta nije bio slučaj.

"Mama, zašto baka i ti plačete, a ostali su srećni?", pitao me je David zabrinuto:"Da li se nešto dogodilo? Zašto si tužna?"

Nisam ni bila svesna da sam plakala, dok mi David to nije rekao, bila sam izgubljena u svojim mislima da bih to primetila.

"Nisam tužna Davide, presrećna sam kao i svi ostali, a ti ćeš postati stariji brat", rekla sam mu sa osmehom.

"Tata, da li je to istina?", okrenuo se ka Damienu koji je sedeo pored mene.

"Istina je", Damien je potvrdio moj odgovor, a naše dete je počelo da se raduje sa nama.

"Znači moj brat raste u tvom stomaku?", upitno nas je pogledao.

"Davide, to može biti i sestra...", blago sam ga ispravila.

"Tako je Davide, beba raste u maminom stomaku i to znači da ćeš sada morati da budeš zaista pažljiv, ne želimo da povredimo bebu", rekao mu je Damien.

"Obećavam da ću od sada biti zaista pažljiv sa mamom", obećao je David, a Damien mu je rukom prošao kroz kosu smejući se.

"T-trudna sam", izgovorila sam to više za sebe, jer su svi ostali već bili svesni toga, ali mom mozgu je trebalo vremena da obradi tu informaciju. Zaista ću dobiti još jedno dete...

"Zar zaista niko sem mene nije primetio?", Nikolas se nasmejao:"Neki od nas treba ponovo dapolažu državni ispit..."

"Čestitam oboma", rekao je Teodor sa širokim osmehom, grleći nas oboje.

Damien me je uzeo za ruku i poveo do naše sobe, a iza nas sam idalje mogla čuti smeh i radovanje ostalih ukućana. Ovo je bila zaista rodosna vest za sve nas, a posebno za Damien i mene.

Čim su se vrata naše sobe zatvorila Damien je pomerio pramen kose sa mog lica i privukao me u njegov zagrljaj, a zatim me i poljubio.

"Andrea, hvala ti...hvala ti na svemu", rekao je, a suza radosnica mu se slila niz lice:"Hvala ti što si mi pružila priliku da postanem otac".

"Damiene, volim te svim svojim srcem i ti znaš to, ne mogu da dočekam da držim naše dete u rukama i da zajedno gledamo našu decu kako odrastaju", rekla sam.

Spustio se na kolena, a zatim je ostavio poljubac na mom stomaku. Nisam mogla da se ne nasmejem na ovaj postupak, zaista se radovao ovome.

"Obećavam da ću se truditi da budem što bolji otac i Davidu i tebi", rekao je spustivši svoju ruku na moj stomak.

"Damiene, ti već jesi najbolji otac, Davidu pružaš ljubav i pažnju, a to je ono što je najbitnije"

Kraj.

______________________________________

Evo ga i kraj ove priče, nadam se da vam se svideo, jer sam ja sigurno uživala pišuči ga.

Hvala vam na svakom voteu i komentaru, hvala vam što ste došli do samog kraja ove priče.

Ja sam iskreno zavolela Damiena i Andreu, ali ovo nije kraj njihove priče.

Uskoro objavljujem nastavak pod nazivom Njihov srećan kraj, ali on neće biti fokusiran samo na njih dvoje.

Volela bih da čujem iz čijeg ugla mislite da če biti nastavak. :)

Vidimo se u sledećoj priči.