Andrea Kingston

Princeza drugog sveta

Naslovnica: Tina Tate

Obrada: NSK

Prolog

- Oče, Elmedine – Eragon pozdravlja kraljeve.

- Sine.

- Eragone, princeza Rea je u opasnosti. Poslali su ubice za njom.

- Kad? – namrštio se.

- Danas, moraš je pronaći pre njih – na Elmedinovom licu se ocrtavao izraz zabrinutosti.

- Na njenoj planeti vreme drugačije teče. Možda su već danima tamo.

- Zato moraš odmah krenuti.

- Dovešću je kući – okrenuo se i izašao iz dvorane.

- Nadam se da će je pronaći – Elmedin je pogledao u Lucijusa, svog prijatelja i drugog kralja.

- Hoće, ona će biti njegova kraljica – Lucijus odgovara samouvereno.

- Nadam se da njene moći nisu počele da se ispoljavaju.

- I ja se nadam, jer ako je već naučila da ih kontroliše teško ćemo je pronaći – izdahnuo je zabrinuto.

- Eragon je povezan sa njom, pronaći će je.

- Nadam se.

1

Luda.

Umišljena.

Nenormalna.

Čudakinja.

Dok odlazim iz kuće svojih roditelja, pokupim još neke od njihovih misli. Nema veze, navikla sam ja da živim ovako. Nije lako slušati ovo stalno, ali bar znam na čemu sam. Oduvek sam znala. Startujem auto i krenem na posao.

Rad u cvećari me ispunjava. Miris cveća oko mene me umiruje i tera tuđe misli iz moje glave. Ne znam zašto je to tako, samo znam da sam ovde spokojna. Radim ovde već nekoliko godina. Počelo je kao honorarni posao, ali sam se ispraksala i sad uživam. Ranije nisam umela da se iskontrolišem. Čula bih misli ljudi oko mene stalno i nisam znala kako da ih isključim. Strašno me je bolelo, ali danas mogu. Dovoljno je da se skoncentrišem na aromu nekog cveta i mogu da budem skoro pa normalna, ali naravno ljudi su različiti kao i njihove mentalne sposobnosti i nisam uvek uspešna u tome da se distanciram.

- Izvolite? – nasmešim se muškarcu od jedno četrdesetak godina koji je upravo ušao.

- Ruže i orhideje.

Namrštim se, jer sam videla da su ruže za njegovu ljubavnicu, a orhideje za suprugu.

Naravno.

Kao što sam rekla nije uvek sjajno, ali učim se da me to ne dotiče.

* * *

Vlasnik cvećare u kojoj radim je najbolji čovek kog sam imala prilike da upoznam. Misli su mu uvek fine i pristojne. Posmatra me kao ćerku, zato i radim za njega. Danas je teško naći takve ljude, čiste i poštene.

Pozdravim se Semom i krenem kući, moj radni dan je završen.

Živim van grada, tačnije u vikendici koja je osamljena. Mir i tišina koju tamo osećam je neverovatna. Mogu mirno noću da spavam i uvek se budim odmorna. Ne živim ovde zato što to želim već zbog toga što mi tako odgovara. Dok sam živela sa roditeljima i bratom, glava mi je uvek bila puna njihovih misli, budila bih se noću vrišteći. Nikad nikome nisam rekla za moje sposobnosti, ali to nije sprečilo moje roditelje da me odvedu na sva moguća testiranja. Nadali su se da sam posebna jer bi u tom slučaju za njih predstavljala rudnik zlata. U početku su verovali da sam neko prepametno dete. Kasnije su zaključili da sam luda. Moje plakanje, bolovi u glavi, nerazumevanje zašto se baš meni to događa, sve to je izluđivalo moje roditelje. Postala sam im smetnja, problem. Doživela sam to.

Bolelo me je. Ranije je mnogo bolelo, ali danas... manje. Naučila sam da živim sa tim.

Zaustavila sam se ispred marketa i kupila potrebne namirnice. To mi je kao neki ritual, posle posla, usputna kupovina. Dok sam išla ka svojim kolima, osetila sam ih. Osećam ih već neko vreme, ali ubeđujem sebe da umišljam, jer ne mogu to da objasnim. Ali noćas... Te utvare koje me prate, iako ih ne vidim, osećam ih. Njihovo prisustvo me uznemirava, ali noćas... noćas je drugačije, snažnije.

Vidim je.

Zgrabimo je.

Bolje je odmah ubijmo.

Slažem se.

Čula sam njihove misli i pre nego što sam ih videla. Nije mi se do sada ovo dešavalo, zato požurim ka autu i dam gas. Pogledam u retrovizor i vidim ih po prvi put. Četiri ogromna muškarca obučeni kao ratnici iz prošlosti, ali njihova lica... predaleko su da bolje vidim njihova lica. Nisam umislila, stvarni su.

* * *

Cele nedelje živim po istom šablonu, kuća - nabavka - posao. Uvek druga ruta. Na putu između kuće i posla oni ratnici žele da me presretnu i ubiju. Kad im se dovoljno približim, čujem njihove misli i brzo pobegnem. Ne zadržavam se dugo, ali želim da saznam više. Zanima me zašto me žele, bar da znam zašto bežim i od koga. Par dana nisam imala sreće, ali večeras sam čula da će još neko doći i već znaju sve moje rute. Samo je pitanje vremena kada će me pronaći. Shvatim da sam dovoljno iskušavala svoju sreću, zato se odlučujem za beg.

Ceo dan razmišljam kako da kažem Semu da odlazim. Nije lako napustiti život. Nije sjajan i jako je komplikovan, ali to je moj život, moj posao koji volim, moja porodica koja me ne voli, Sem... Sve što poznajem je ovde.

- Mala nešto te muči? – Sem je primetio moju uznemirenost.

- Da, želim nešto da ti kažem.

- Slušam – osmehne mi se. Zna da ću ga napustiti. Njegove misli mi skrenu pažnju, izgubim se u njegovim poštenim namerama i iskrenoj zabrinutosti za mene, što me je odmah koštalo, jer nisam osetila ubice.

- Zatvoreno... ko ste vi? – pita ih Sem.

Okrenem se i zaledim. Isuse, oni nisu...Podsećaju na ljude ali lica su im izdeformisana.

Ubij ga.

Ubij.

Ubij.

- Sem! – viknem i povučem ga pre nego što su izvadili mačeve.

- Šta? – ciknem.

Ubij.

Uhvati.

Juri.

Njihove misli me okupiraju i od straha se na trenutak ukočim.

- Helena, vrata – rekao je trenutak pre nego što su mu odrubili glavu.

Pročitam sledeću nameru i pobegnem kroz zadnja vrata koliko me noge nose.

Ubice trče za mnom dok ja preskačem gajbe u sporednoj uličici. Sustižu me. Čujem ih.

Ovde je.

I on je došao po nju.

Sapletem se i razbijem kolena, ali saberem se brzo, i okrećem se da vidim gde su.

Iznenada neki bljesak me zaslepi na trenutak. Neko svetlo koje me primorava da zaštitim oči.

Otvorim oči jer znam da nemam puno vremena i ugledam ispred sebe nekog tipa. Muškarac je obučen kao one ubice, ali nosi neki oklop na grudima sa zvezdom. Kao srednjovekovni vitezovi. Kosa mu se vijori oko ozbiljnog lica i... ne mogu da mu pročitam misli. Da li želi da me ubije?

Buka nas prekida i on se okreće u sekundi. Ubrzo kreće borba između njega i ubica. Ustajem polako i spazim još nekoliko čudnih ljudi. Nisam sačekala da bih videla šta će se dogoditi već sam počela da trčim najbrže što sam mogla.

* * *

Vozim se već četiri sata bez zaustavljanja, nisam pozvala nikog i duša me boli zbog Sema. Ja sam kriva zbog njegove smrti, ja! Krivica me ubija i savest me peče. Ne znam šta ona stvorenja žele od mene, niti znam šta da radim. Mogla bih da odem u policiju, ali šta da im kažem?

Jure me ljudi i stvorenja koja izgledaju kao da su došli iz srednjeg veka?

Znam da žele da me ubiju, jer sam čula to u njihovim mislima.

Pri tome, ja mogu da čitam tuđe misli.

Odmah bi me zatvorili negde. Zato stisnem zube i nastavim da vozim pravo dok mi suze teku niz lice. Uvek sam u životu jedino imala sebe.

* * *

Pronašla sam jeftin hotel, uzela sobu pod lažnim imenom i srušila se na krevet. Iscrpljenost me je sustigla i momentalno sam zaspala.

Budim se okružena tamom i mokra do gole kože. Soba je užasna, ali nadam se da bar ima toplu vodu. Tuširanje mi je preko potrebno da bih se rasanila. Znam da moram da nastavim dalje, ali peku me kolena i moram da dođem sebi.

Nisam imala sreće sa vodom, ali bar se osećam bolje. Sredim na brzinu ogrebotine na kolenima, srećom nisu bile strašne. Obučem se i sakupim ono malo stvari što imam. Čula sam neki zvuk i ukočila se. Zvuk se ponovio i vratila sam se u kupatilo. Bojim se.

Misli Helena!

Ugledam prozor i na brzinu zaključim da mogu proći kroz njega. Uspem da se provučem, ali javlja se drugi problem, glasovi su se pojačali. Čučnem ispod prozora i sklopim oči. Da se molim? Kome?

Pobegla je.

Za njom! Moramo je pronaći.

To nisu bile ubice koje su me jurile, ovo su oni drugi.

Udahnem duboko i polako krenem ka parkingu, oprezna sve vreme. Pomislim na trenutak da ću imati sreće, ali začujem glasove i promenim pravac kretanja. Moram da se sakrijem.

Krijem se iza kontejnera dok pokušavam da pročitam njihove misli jer razgovor ne čujem. Ne mogu da izađem, jer će me videti. Jedina šansa da preživim je da me ne pronađu.

U sledećem trenutku nečija ruka prekrije moja usta. Srce počinje da mi bije kao ludo jer paničim. Pokušavam da sklonim tu ruku, ali ne mogu. Ogromna je.

- Ššš – obraća mi se neko i okreće me. Prepoznam onog ratnika, muškarca, čudnog čoveka kome ne mogu da pročitam misli. Pokušam ponovo.

- Nemoj da vrištiš, skrenućeš im pažnju na nas – kaže mi ozbiljno.

- Kena, Ole proverite koliko ih ima.

Nisam videla, ali znam da se obratio muškarcu i ženi sa moje leve strane. Ne znam o čemu razmišlja. Šta se događa? Jesam li pokvarena?

- Ovde sam da ti pomognem. Nećeš vrištati? – pita me tiho.

Odmahnem glavom i on me oslobodi. Uhvatim vazduh.

- Eragone! – neko je viknuo i ratnik je izvukao mač, zatim me je sklonio iza sebe. O Bože, to nije mač, to je... liči na mač, ali je deblje od mača i presijava se nekako čudno.

Dok sam trepnula opkolila su nas čudovišta. Svi do jednog žele da me ubiju, ali žele da ubiju i njega.

Kraljevska krv?

Šta to znači?

Istovremeno su svi krenuli jedni na druge. Čuje se zvuk mača, pesnice, vika, a ja u čudu.

- O! – viknem, jer me ratnik sa oklopom okreće oko sebe jednom rukom dok drugom mačuje i čini to neverovatno lako.

Ne mogu da propratim misli i radnje jer ih je previše. Ne mogu da se skoncentrišem.

Onda je jedan od ubica bacio neku prašinu na moje lice, ali to nije bila prašina ... to... ostala sam bez snage i samo sam se srušila.

2

Budim se u nekoj čudnoj sobi. Sve je nekako sterilno. Čekaj malo nema prozora! Okrenem se i ostanem bez daha. Ustanem iz kreveta i priđem staklu veličine prosečnog zida u sobi.

- Jesam li ja to... Ovo je svemir.

Hiljade zvezda svetli u daljini i opčinjava me. Bojažljivo dodirnem staklo, stvarno je.

- Gde sam to ja? – vratim se unazad i pronađem vrata. Otvorim ih i krenem hodnikom.

- Dobro jutro, princezo – neko je rekao.

- Molim? - osvrnem se oko sebe da potražim glas, ali ga ne vidim.

- Gde si? – pitam nesigurno.

- Ovde dole.

Spustim pogled i ugledam patuljka.

- Ti si patuljak? - ne verujem sopstvenim očima. Patuljak obučen kao vitez.

- Nisam, ja sam laudu.

- Laudu? – šta je dođavola to?

- Da, mi smo retka vrsta koja živi na planeti Set.

- Set?

- Da, moje ime je Lan Dor.

- Lan Dor? – ponovim hipnotisano.

- Tako je.

- Gde su ostali?

- Na mostu, uskoro stižemo kući.

- Kući? – zbunjena sam.

- Da, izvolite – pokazao mi je rukom i krenula sam ispred njega. Sanjam, definitivno.

Gledam ispred sebe i ne verujem šta vidim. Ponovo. U prostoriji je nekoliko ljudi. Svi nešto rade, a sama prostorija... oko mene je svemir? Da li je...?

- Jesam li ja to na svemirskom brodu? – pitam naglas i privučem pažnju.

- Budna si – onaj visoki ratnik sa divnom kosom okreće se ka meni. Samo ovaj put nema oklop.

- Gde sam to ja?

- Na brodu.

- Ha, ali... – zaboravila sam šta sam htela da kažem jer sam ugledala lika sa jednim okom. Bolje rečeno stvora sa jednim okom na sredini čela.

- Šta... ovaj...

- Princezo – stvor je krenuo ka meni a ja sam počela da idem unazad.

- Fertu stani – naređuje mu ratnik. Ne znam šta sam očekivala, ali u tom trenutku svi su stali.

- Ja sam Eragon, sin Lucijusa od Bjora, a ovo je moja posada – progovorio je muškarac.

- Mislim da sanjam.

- Ne sanjaš, uskoro stižemo kući. Sve će ti biti objašnjeno.

- Kući? – ponovo ta reč.

- Da, pogledaj.

Okrećem se i ugledam planetu. Sve se desilo toliko brzo da nisam ni primetila kada smo sleteli.

* * *

Kao hipnotisana hodam pored Eragona gledajući stvorenja od njegove posade. Neki su ljudi kao ja, a neki su...ne znam ni šta su! Čudna stvorenja?

- Dobrodošla na planetu Somel – zvanično mi se obratio.

- Somel? - nikad čula za tu planetu.

- Tako je, kraljevstvo Somel je dobilo ime po planeti.

- Kraljevstvo? – namrštim se i usmerim se na njegov um. Vrtela sam u prazno pokušavajući da dobijem nešto, ali uzalud.

- Vaša Visosti – ispred nas je iskočilo neko čudovište i sakrila sam se iza Eragona.

- Šta je ono pobogu? – ciknem.

- To je Samu, on je zadužen za održavanje brodova.

Pogledam još jednom ovo zeleno čudovište koje govori i on mi se nakloni.

- Hvala Samu, idemo.

Hodam iza Eragona i upijam veličanstven prizor oko sebe, zelenilo, vodopadi, prelepa priroda, ali sve je to udaljeno od nas. Mi idemo ka jebenom dvorcu.

- Vaša Visosti dobrodošli natrag u dvorac – prelepa crnkinja nam se obrati.

- Hvala Bahu.

- Dvorac? – pitam.

- Da, ovo je dvorac Somela.

Dvorac pa naravno. Ušli smo u ogroman dvorac i prvo što sam primetila su ogromni stubovi i ogromni portreti. Veliki su kao kuća. Osećam se čudno dok hodam iza Eragona sa stražarima oko nas. Manje se bojim kad sam pored njega. Ne znam tačno zašto je to tako, znam samo da je čudno jer nemam pojma ko je ovaj tip i šta mu se kovitla u glavi.

Stražari ispred ogromnih vrata sa znakom zvezde su se naklonili i otvorili nam vrata.

Ušli smo u nešto što liči na dvoranu i ugledala sam dve žene i dva muškarca. Obučeni su poput kraljeva i kraljice, deluju normalno, kao ja, samo...drugačije.

- Rea – žena sa dugom zlatnom kosom je izustila i pogledala u mene.

Izgleda da čeka nešto da kažem.

- Ja nisam Rea, zovem se Helena – namrštim se pa se okrenem ka Eragonu.

- Ko su ovi ljudi i gde si me, dođavola, to doveo? – pitam ga ljuto.

- Levo su kralj Lucius i kraljica Saniva, moji roditelji, a desno kralj Elmedin i kraljica Noa, tvoji roditelji – objasnio mi je strpljivo.

- Molim? – kakvi roditelji?

- I tvoje ime je Rea, princeza Rea. – dodaje značajno.

- Mora da sanjam – odmahnem glavom.

- Ne, ja sam luda. Moji roditelji su u pravu, meni je mesto u ludnici – izgovorim naglas.

- Rea... – žena je krenula ka meni, ali sam se izmaknula. Neka snažna aura je oko nje.

- Čujem da je došla – neko je progovorio i momentalno me uznemirio.

Okrenem se u pravcu glasa i ugledam muškarca koji izgleda kao Elmedin, ali u mojoj glavi se stvori slika neke bebe i ovog čoveka. On je podigao zlatni nož, hteo je da ubije bebu, ali neko ga je sprečio...neka žena. Beba...nož...to je sećanje. Ta beba sam ja!

Nije mrtva.

Ovde će biti teže ubiti je.

Pročitala sam njegove misli i uplašila se. Val sećanja je bio toliko snažan da sam počela ubrzano da dišem.

- Rea... – Noa je nakrivila glavu i krenula polako prema meni. Ali ja...

Beži glupačo! Žele te mrtvu! Dam se u trk, dođem do vrata i odgurnem ih. Ma bežim koliko me noge nose. Ne znam ni gde idem, čujem samo glasove iza sebe.

Nakon što sam izašla iz dvorca i pretrčala dobar deo, stigla sam do ivice.

- Stani! – snažan glas me je naterao da se zaustavim i okrenem. Vidim da svi idu prema meni i to me gura unazad.

- Rea stani! – naređuje mi jedan starac.

- Mila, molim te stani – moli me Noa.

- Dušo pašćeš – kaže mi druga žena.

Skoči prokletnice! – čujem misli koje me uplaše i noga mi sklizne.

- Oooo! – padam, ali neko me hvata u letu, okreće me i čujem glasan prasak.

Otvorim oči i ugledam Eragona. Ispod mene je, on mi je ublažio pad. Pala sam na njega?

- Da li si dobro? – pitam ga.

- Jesam, ti?

- Da, ali... kako si...pali smo od ...- okrenem glavu i začudim se. Pali smo sa ogromnih zidina.

- Skakao sam sa većih uzvišenja.

- Ha! – ustanem dezorijentisano i ugledam poznata lica oko nas. Kako su se tako brzo stvorili ovde? Šta se ovde događa?

- Jeste li dobro? – pita nas starac.

- Da – Eragon ustaje i ja se sakrijem iza njega kad ugledam onog tipa koji je pokušao da me ubije. Ne znam gde da bežim.

- Dete, pobogu, zašto si to uradila? Mogla si da se povrediš – kori me kralj.

- Da, zašto? – kraljica Noa mi se približava i sve kao da je stalo. Trebalo mi je neko vreme da shvatim, ali shvatila sam. Ona radi ono što ja radim ljudima. Čita moje misli.

Iznenada sam osetila nalet besa, ali taj bes nije bio moj jer sam ja uplašena.

- Pokušao si da ubiješ moju ćerku? – kraljica Noa se okrenula ka tipu koji liči na Elmedina. Uradila je nešto i tip se uhvatio za glavu. Počinje glasno da vrišti.

- Noa, o čemu ti to pričaš? – pita je suprug.

Nešto je uradila i osetila sam neki talas. U tom talasu mogla sam da čujem svačije misli.

Dobro je.

Moja ćerka.

Prava je lepotica.

Šta muti Simon?

Zatim moje sećanje vezano za onog čoveka. Talas se zaustavio, počela je buka, a ja sam se zaljuljala.

- Rea – čujem nežni šapat u padam u Eragonovo naručje.

* * *

Budim se, a glava kao da mi je teška tonu. Isuse, otvorim oči i ugledam prijatan ambijent. Nalazim se u sobi koja obiluje zlatnom bojom. Kao da sam u nekom filmu o srednjem veku.

- Kako se osećaš? – okrenem se u pravcu Eragonovog glasa.

Znači, još sam ovde.

- Ja...dobro. Šta se desilo?

- Tvoja majka je oslobodila talas tvojih sećanja koja su bila vezana za tvog strica Simeona.

- Mog strica?

- Da, Simeon je polubrat tvog oca Elmedina – objašnjava mi.

- Am... Kad kažeš oslobodila sećanja... Šta to znači?

- Kraljica Noa ima sposobnost čitanja misli. Pretpostavljam da je to neverovatno za tebe, ali istina je.

O Bože znači nisam luda, nasledila sam to od... majke.

- Ali ja ništa ne razumem. Ne znam zašto sam ovde, zašto smatraju da sam njihova ćerka, zašto svi pokušavaju da me ubiju...

- To je duga priča i neko drugi treba da ti je ispriča.

- Ko?

- Tvoji roditelji.

- Ali ovo je sve...kao da sam u drugom svetu – prosto ne verujem u sve ovo.

- Sve će biti u redu. Ovde te niko neće povrediti – Eragon tvrdi.

- A onaj Simon?

- To je rešeno.

- Kako?

- Osuđen je na zatvor doživotno. Mada mu to sad ništa i ne znači jer mu je tvoja majka umalo spržila um.

- Hm...Pa šta sad?

- Sad idemo da čuješ priču.

- Ići ćeš sa mnom? – želim da on bude tu.

- Da, i ja sam deo te priče.

- U redu.

3

Ulazim sa Eragonom u nepoznatu prostoriju i tamo nas čekaju njegovi roditelji i...izgleda moji. Pokušavam da budem mirna. Ne čitam tuđe misli i ne pokušavam, što je čudno jer obično to mogu da uradim i kad se ne trudim. Ali ovde je sve nešto drugačije, nisu mi sve misli "na izvol'te".

- Nećemo te povrediti – Elmedin me uverava mekim i prijatnim glasom.

- Samo želimo da ti kažemo istinu – Noa dodaje. Deluje umorno.

- U redu, ali ja i dalje mislim da sanjam i da ću se probuditi u svom krevetu – to je jedino logično objašnjenje.

- Nećeš – Eragon je pogledao u mene.

Umorno sam sela na ogromnu stolicu. Hajde da čujemo i tu priču.

- Slušam – kažem mirno.

* * *

- Lucijus i ja smo prijatelji čitavog života – Elmedin je počeo prvi da govori.

- U naše vreme vodili su se ratovi za opstanak ovog kraljevstva.

- U vaše vreme? – pitam oprezno.

- Pre tri stotine godina – pojašnjava.

- Šta? – podsmehnem se.

- Ja imam skoro šest stotina godina.

- Gospode Bože! – oni su...ne znam ni šta su.

- Vreme kod nas teče drugačije nego na tvojoj planeti – objasnio mi je.

- Očigledno – zaključim suvo.

- Ti imaš devedeset godina – dodao je.

- Šta? Nemam ja devedeset godina – valjda znam koliko godina imam.

- Imaš - Eragon potvrđuje.

- Koliko imaš ti?

- Malo više od tebe.

- Isuse, i?

- Lucijus i ja smo pobedili i stvorili novo kraljevstvo. Kraljevstvo Somel.

- Znači vi ste kraljevi ove planete? – zaključim.

- Tako je. U međuvremenu smo se oženili i dobili decu. Ti si Noina i moja ćerka.

- Deca odrastaju sa roditeljima.

- Znamo, ali ponovo je izbio rat i ovaj put, to je bio rat za porodice. Zato smo odlučili da Eragona i tebe pošaljemo na bezbedno.

Znači ni on nije odrastao ovde. Pogledam ga oprezno. Ne izgleda kao ja.

- Ali usled rata stvorila se anomalija u svemiru i tvoj i Eragonov brod su se razdvojili. Njegov brod je ostao u našem sistemu a tvoj se izgubio.

- Ha! - to samo meni može da se dogodi.

- Nakon rata, Eragona smo doveli kući, ali tebe nismo mogli – namrštio se Elmedin.

- Zašto?

- Nismo imali dovoljno dobar brod.

- Ali znali ste gde sam?

- Sve vreme. Posmatrali smo te dok si odrastala, a u međuvremenu smo gradili brod koji bi mogao da prođe kroz anomaliju u jednom komadu. Potrajalo je – ponovo, kao da krivi sebe.

- Ovo je čudna priča. A ona čudovišta koja su htela da me ubiju?

- Neprijatelji. Nažalost još uvek smo u ratu, veći deo kraljevstva je miran, ali nije ceo – kaže mi drugi kralj, Lucijus, Eragonov otac.

- Mislim da razumem. Ali ja imam život i on nije ovde. Sve ovo... kao da se nalazim u mešavini naučne fantastike i srednjeg veka.

- Čega? – Lucijus me pitao.

- To je... nešto iz mog sveta.

- Razumem.

- Mislim da ne mogu ostati ovde. Volela bih da se vratim kući – kažem uz izdah.

- To, nažalost, nije moguće – kaže mi Elmedin.

- Zašto?

- Zato što smo uništili anomaliju koja se stvorila.

- Ali zašto?!

- Zato što je naša galaksija mnogo moćnija od galakcije u kojoj si ti odrasla. Da smo ostavili anomaliju mogli bi svi da prođu.

- Pa?

- Naša galaksija je osvajačka. Ne bi išli tamo na izlet, već da pokore narod – objašnjava mi Lucijus.

- Ou – ovo je loš film koji sanjam, mora da je to.

- Znači nikad se neću vratiti kući?

- Ne.

- Mila, ovo je tvoj dom – Noa me nežno gleda.

- Ovo je... previše.

- Znamo da je ovo sve teško za tebe, ali imamo biblioteku u kojoj možeš pronaći sve o istoriji našeg naroda...

- Bez uvrede, ali ja samo želim kući – sve ovo je ogromno.

- Žao mi je.

Ovo se ne događa.

* * *

Sedim u sobi koju su nazvali mojom i pokušavam da svarim neverovatnu priču o postojanju drugog sveta i mene kao princeze. Ali prekida me moja...majka.

- Rea – nasmešila mi se.

- Čudno ime.

- Eragon ga je smislio.

- On? – on je odlučio kako ću se zvati?

- Da, kad si se rodila on je progovorio i nazvao te Rea. Bilo nam je slatko – nasmešila se kao da se setila tog trenutka.

- Verujem.

- Mila... Žao mi je zbog svega ovoga, ali tvoj otac i ja smo samo želeli da te zaštitimo. Znam da ti se ovaj svet čini čudnim, ali on je divan. Ovo je tvoj svet i tvoje kraljevstvo.

- Ovo je... ti čitaš tuđe misli – to me interesuje.

- Da, ali ne radim to više.

- Zašto?

- Zbog zloupotrebe. Tuđe misli su oružje, tako da smo pre stotinak godina stvorili polje koje onemogućava čitanje misli na našoj planeti i našim ljudima.

To objašnjava mnogo toga.

- Ali ti si videla moje?

- Ja umem da se oduprem tom polju. Imam mnogo godina i snaga mog uma je ogromna – pojašnjava mi polako.

- Razumem.

- Postoji šansa da si i ti nasledila moje moći, ali zbog polja to nećemo znati.

- Hm - pa moje moći su ovde beskorisne, ali pročitala sam misli onog Simeona što je kontradiktorno. Mada nisam mogla da pročitam ničije više.

- Vreme je za večeru.

- U redu – gladna sam.

Ulazim sa...majkom u dvoranu i tamo je moj otac, Eragon i njegovi roditelji. Oni večeraju zajedno?

- Lepo od tebe što si rešila da nam se pridružiš, dušo - Eragonova majka, Saniva, mi se smeši.

- Gladna sam.

- Izvolite, princezo – okrenem se ka psu.

- Jesi li ti... – zinem.

- Šta, princezo?

- O Bože, on govori. Pas govori! – viknula sam.

- Zovem se Odi, princezo.

- Ovo je tako pogrešno – odmahnem glavom.

- Šta to? – pas se čudi.

- Pa ti pričaš!

- I Vi.

- Da, ali...ha. Moram nešto da pojedem – okrenem se i smestim se pored majke.

- Na tvojoj planeti psi ne govore? – pita me Eragon.

- Na mojoj planeti ne govori ništa osim ljudi. Šta je ovo? – pogledam nešto što liči na hleb.

- Hleb.

- U redu.

Jedino je hleb imao ukus hleba, sve ostalo je bilo drugačije, ali ukusno, ili sam previše gladna.

Tokom večere nisam puno govorila, ali sam zato slušala. Nikad nisam videla ovako skladnu porodicu. Čini se da se moji roditelji vole i poštuju. Eragonovi isto. Noa i Saniva kao da su sestre rođene, tako su slične. A Eragon? On nije puno pričao, a nisam ni ja. Mislim da ću nakon večere istraživati.

* * *

Istraživala sam tri dana: knjige, čudni video zapisi, snimci, neobične knjige sa snimcima... izgubila sam se. Odlazila sam samo u toalet i na spavanje. Hranu su mi donosili ovde.

Četvrtog dana moja majka i kraljica Saniva su me izvele iz biblioteke i pokazale mi ceo dvorac. Bukvalno smo ga obilazile pola dana, a onda su rešile da mi sašiju haljine jer ovde žene nose duge haljine. I tako mi je prošao ostatak dana.

Naredna dva dana sam shvatila da sam lutka. Moja majka i Saniva se igraju sa mnom. Naručuju mi haljine, nakit, šminku, teraju me da svašta probam i počela sam da ludim. Pored toga, nisam videla Eragona već nekoliko dana i nervozna sam. Čitam u međuvremenu, ali toliko je stvari da me često boli glava. Moj plan je da saznam sve o ovoj planeti, a to je previše jer što više saznajem, više se gubim.

- Princezo, kraljice Vas zovu na probu haljina – devojka koja se zove Većina je neka vrsta sluškinje i služi mene.

- Ponovo? – namrštim se.

- Da.

- Stižem – ona je izašla, a ja sam rešila da pobegnem negde. Ovo više stvarno nema smisla. Ne poznajem još uvek dobro dvorac, ali više neću probati nikakve haljine. Zaštitari me uopšte ne detektuju više su kao mumije. Dok sam šetala čula sam glas moje majke i ušla sam u prvu sobu koju sam uočila. Šta je sa ovim ljudima? Okrenem se i ugledam ljude.

- Zdravo – moj otac i kralj Lucijus su igrali šah.

- Rea.

- Dušo.

- Pa... ovo je čudno. Mogu li da se sakrijem ovde? – pitam ih otvoreno.

- Zašto?

- Krijem se od vaših žena – namrštim se.

- To slobodno, dušo – Lucijus mi se nasmešio.

- Razumemo te odlično – dodaje Elmedin.

- Hvala – razgledam okolo, primetim veliki ormar i uđem u njega.

- Dragi, jesi li video Reu?

- Nisam, Lucijuse?

- Ne, već sat vremena smo ovde. Verovatno luta po dvoru. Pustite dete neka se prošeta malo.

- Obavestite nas ako je vidite.

Čula sam zatvaranje vrata i izašla.

- Gospodo – naklonim se kao u filmovima.

- Hvala vam – ipak sam ja kulturna.

- Nema na čemu.

Izađem i nastavim da lutam.

4

Ne znam ni kuda idem, niti kuda sam pošla. Izgubila sam se. Lutala sam i lutala, otvarala sam ogromna vrata i zatvarala ih. Zaobilazila sam stubove, posmatrala zidove... a onda sam ga videla i sakrila se. Eragon je stajao na čelu i bio je obučen u ono ratničko odelo. Imao je oklop i neki plašt. Majko mila pa nije normalno koliko je nestvaran. Predao je mač nekome i rekao ljudima i... stvorenjima oko sebe da su slobodni. Zatim se okrenuo i nestao iza belih vrata.

Ne znam ni sama koliko sam dugo stajala i razmišljala o njemu. On nije čovek, jer čovek ne može biti toliko...lep, nestvaran, izmišljen?

Onda sam začula poznate glasove, moje majke i Sanive. Pokrenem se, udahnem duboko i otvorim vrata kroz koja je ušao Eragon. Zatvorim vrata i okrenem se.

- O Bože! – ispred mene je stajao go, ko od majke rođen Eragon i... ogroman je svuda. Impresivno. Vidim mu bukvalno svaki mišić na telu. Da se razumemo, fizički, on je ogroman čovek, veći od mene bar za dve glave. Frknem i okrenem se.

- Rea?

- Izvinjavam se zbog ovog... ja sam samo... nisam znala da ima nekog u ovoj sobi, odaji, šta god... zapravo... - neko je pokucao na vrata i poskočila sam.

- Ko je? – viknuo je Eragon.

- Noa i ja, sine.

- O Bože, moram da se sakrijem, gde da se sakrijem? – pitam ga. Stavio je peškir.

- Samo trenutak! – viknuo je i pokazao mi prstom gde da odem. Odmah ga poslušam.

- Uđite!

- Sine, o izvini.

- Treba vam nešto?

- Zapravo tražimo Reu, jesi li je možda video?

- Majko samo što sam stigao.

- Izvini Eragone, nastavićemo da je tražimo. Možda treba da uposlimo i stražu.

- Obući ću se i potražiću je.

- U redu, sine.

Izađem iz druge prostorije i pročistim grlo.

- Izvini još jednom.

- U redu je, hoćeš li mi reći zašto se kriješ od svoje i moje majke?

- Pa... nemoj pogrešno da me shvatiš, one su divne, ali ne mogu više. Osećam se kao lutka.

- Lutka?

- Da, stalno me teraju da probam neke haljine, da gledam nakit, šminku... kao da sam im igračka.

- Pa si pobegla – shvatio je.

- Nisam... u stvari jesam, ali negde usput sam se izgubila – priznam.

- Nisi upoznala dvorac?

- Prošetala sam jednom, ali sve mi je isto i ogromno je.

- Da, zaista je ogroman. Obući ću se pa ću te vratiti natrag, u redu?

- U redu.

Dok sam čekala Eragona, gledala sam njegove odaje. Slične su kao moje, samo u njegovim ima puno knjiga. Uglavnom nešto o ratovima.

- Spreman sam.

Okrenem se i ugledam ga u kraljevskoj odori, njam.

- Idemo.

- U vezi naših majki, znam kako se osećaš. Takve su bile i prema meni, gnjavile su me, ali moraš da znaš da one na taj način ispoljavaju ljubav i još ti si princeza...

- Šta to znači?

- Žele da te nauče svemu o našem životu.

- Hm, gde si ti bio ovih dana? Nisam te videla.

- Morao sam da rešim neke stvari.

- Koje stvari?

- Interesuje te?

- Živim na nepoznatoj planeti među čudnim bićima, sve me interesuje.

- U kraljevstvu su nemiri. Često imamo male pobune i potrebno ih je ugasiti.

- Zašto imate pobune?

- U našoj galaksiji postoji mnogo kraljevstva i kada je neko kraljevstvo veliko i snažno poput našeg, ne krećeš direktno na njega, već stvaraš pobune iznutra.

- Mislim da razumem.

- Drago mi je. E sad, dvor se deli na nekoliko celina. Deo u kome borave moji roditelji, tvoji roditelji, tvoj i moj deo, deo za poslugu i deo za stražu.

- Dobro – udahnula sam duboko i nastavila da slušam podelu.

Dok ga slušam zaključujem jednu stvar. On kao da nema emocije. Na isti način govori o roditeljima, ratu, dvorcu. Ama ni jedna jedina emocija. Ljubazno me dopratio do mojih odaja i otišao je natrag. Šta sam očekivala? Poljubac? Šta je to sa mnom?

* * *

Došlo je vreme večere i krenula sam u salon. Eragon je već bio tu, baš kao i svi ostali.

- Dušo, gde si bila?

- Tražile smo te dugo.

Moja majka i Saniva me ispituju.

- Šetala sam, dvorcem – to je istina.

- Da li ti dosađujemo? – pita me Noa.

- Ne, ali ako moram da probam još jednu haljinu, skočiću sa onog balkona – našalim se, a oni me gledaju u čudu.

- To je bila šala. Znate šta su šale, zar ne?

- Znamo, ali prošli put si stvarno skočila – podsetio me otac.

- Kao prvo nisam htela da skočim, okliznula sam se. A kao drugo, kad neko pokušava da te ubije, ne razmišljaš racionalno.

- U pravu je – Lucijus je slegnuo ramenima.

- Imamo lepe vesti. Organizovaćemo bal na kome želimo na te predstavimo kraljevstvu – moja majka je srećna.

- Zašto?

- Zato što si ti princeza.

- Da, ali...bal?

- To je okupljanje na kome ljudi razgovaraju, plešu i upoznaju se – Eragon mi objašnjava.

- Znam šta je bal, samo nisam znala da to organizujete ovde – ova planeta je sve čudnija i čudnija.

- Organizujemo.

- Hm.

Tu temu smo zatvorili i muškarci su počeli da pričaju o nekom pohodu.

* * *

Rani jutarnji zraci me bude i podsećaju me da sam već nekoliko dana zatvorena ovde. Zato ustanem, spremim se i rešim da prošetam. Nisam htela da obučem jednu od smešnih haljina. Zato sam u mojim farmericama i bluzi, jedino to mi je preostalo od svega da me podseća na dom. Preko sebe stavim ogrtač, nekako mi se baš dopao i krenem u šetnju.

Nakon kratkog besciljnog lutanja, napokon izađem iz zamka i predeo koji ugledam, oduzme mi dah. Dvorac je okružen vodopadima, zelenilom. Zaputim se utabanom stazom, pređem uzvišenje i ugledam nešto što liči na pijacu ili selo, hm.

Razgledam oko sebe kuće bez krovova, neka čudna gradnja, žene nose haljine, a deca trče okolo. Zatim je tu neki deo koji liči na pijacu samo je lepši. Kao pijaca za bogataše i ugledam cveće. Nehotice mu priđem i počnem da mirišem. Nedostaje mi dom, posao, cvećara, Sem... Sem, mrtav je zbog mene. Krivica me savlada na trenutak.

- Gospo, dopada Vam se cveće? – pita me ljubazna starica.

- Da, prelepo je.

- To su leonele, za ljubavnike.

- Aha.

- A ovu su refije, kažu da mogu vratiti izgubljena sećanja.

- Vau – impresivno. Pomirišem refije. Stvarno lepo mirišu.

- Da.

Iznenada su ljudi oko nas počeli da se komešaju.

- Šta se događa?

- Uzbuna u dvorcu, nešto se dogodilo.

Okrenem se i ugledam vojnike na konjima. Ljudi su napravili svemirski brod a nisu umeli da smisle automobil? Ali po ovom neravnom terenu, teško da bi im automobili bili od koristi.

- Dođi dete – starica me povuče u stranu da bi vojnici prošli i osetim neko naelektrisanje između nas.

- Šta si ti? – pita me.

- Mislite ko?

- Dođi – uvukla me je u neku kuću.

- Ok – zbunjena sam.

- Imaš moći – zaključila je.

- Teško.

- Osetila sam. U tebi teče neka čudna magija – bila je uverena.

- Kako to mislite čudna?

- Koje su tvoje moći?

Udahnem duboko. Toliko pitanja.

- Nemam moći, ali poznajem nekog ko ume da čita misli.

- Znači tako, kraljica Noa je stvorila polje koje onemogućuje čitanje misli. Za to seku glave – upozorila me.

- Zaista? – moja glava?

- Da, odakle si?

- Sa planete Zemlje.

- Nikad čula.

- Pa to je... daleko. Trebalo bi da se vratim natrag – ova žena baš voli da ispituje.

- Ne bih ti preporučila da izađeš. Kraljevi stražari traže nekog – podiže obrve kao da misli na mene.

- Aha – možda traže mene?

Ima nešto u njoj.

Nešto uzvišeno.

Da, traže nju.

Čula sam njene misli, ha. Toliko o polju.

- Moram da idem. Otac će se ljutiti što sam izašla bez pitanja. Zbogom – okrenem se i izađem.

Stavim kapuljaču i krenem natrag. Više mi se ne istražuje.

* * *

Nešto nije u redu. Glava me boli, misli mi se mešaju...Čujem ove ljude kao kad sam bila kod kuće. Do sad nisam čula ničije misli, a sad odjednom kao da su mi se moći vratile. Prebiram po mislima i naiđem na problem. Vojnici traže princezu. Traže mene. Sranje!

- Ha! – nečiji konj se zaustavlja ispred mene. Prepala sam se.

- Rea! – Eragon. Skočio je sa konja u jednom potezu kao da to radi čitav život.

- Ćao – kažem zbunjeno.

- Šta radiš ovde? Zašto si napustila zamak? – za nekog bez emocija, deluje ljuto.

- Izašla sam da prošetam.

- Ne možeš tek tako napuštati dvorac, pogotovo ne sama - hvata me oko struka i podiže na konja.

- Ha – izustim kratko, a on se već popeo iza mene.

Pokušavam da pronađem njegove misli, ali ne mogu. Sve druge misli čujem, ali njegove ne. Zašto? Ponovo, zašto?

Moju koncentraciju razbija osećaj njegovih ruku oko moga struka. Ne mogu mu pročitati misli, ali mogu da osetim njegov bes.

5

Čim smo ušli u prostranstvo koje se smatra delom dvora, Eragon me je skinuo sa konja i nimalo nežno povukao sa sobom.

- Vučeš me – izvučem svoju ruku i zaustavim se.

- Odlazite! – viknuo je i svi su otišli. Boje ga se, osećam to.

- Da više nikad nisi napustila dvorac bez pratnje! – uneo mi se u lice. Ljut je, besan i još nešto.

- A ko si ti da mi to narediš? – uzvratim.

- Nije bezbedno za tebe da budeš napolju. Ovo je druga planeta! Planeta koja je u ratu i na kojoj vrediš više nego što misliš. Ti si princeza i mislim da je vreme da počneš tako i da se ponašaš!

- Ja nisam tražila da budem princeza. Nisam ni želela da dođem na ovu planetu. Ti si me doveo ovde – udarila sam prstom u njegov oklop. Jao.

- Ja ne želim da budem ovde - dodajem.

- Nemaš izbor! Tvoja obaveza je da budeš ovde! – kao da mi naređuje.

- Trebalo je da imam! Ne dopada mi se ovde. Nedostaje mi moja porodica, roditelji, prijatelji, moj posao, hrana, voda, alkohol! Nedostaje mi moj dom! Mesto gde nisam zatvorenik i mesto gde mi niko neće naređivati šta da radim, jer na mojoj planeti imamo nešto što se zove "sloboda izbora" – završim izlaganje i udahnem duboko.

Na moju žalost čujem tužne misli i osetim bol, nismo bili sami. Oko nas su bili moji i njegovi roditelji. U sekundi pročitam njihove misli. Povredila sam ih, ali jedna misao mi posebno privuče pažnju.

Ona će biti Eragonova supruga, ima pravo da zna istinu.

Pročešljam još malo misli Eragonove majke i pronađem ono što tražim. Mi smo vereni. Povezani smo na neki način i dovedena sam ovde namerno, u ovom trenutku, jer misle da će moći početi da mi se razvijaju i da je pravo vreme da Eragon postane kralj, a ja kraljica.

- Nije trebalo da bude ovako – moj otac progovori i uđem u njegovu glavu.

On želi vreme sa mnom, jer umire. Kao i kralj Lucijus. Obojica to znaju i kriju od svojih porodica. Otrovani su na nekom sastanku veća i ne postoju protivotrov. Umiru. O Bože!

- Žao mi je... nisam mislila da će moja šetnja izazvati probleme – udahnem duboko i primetim nekog stražara kako nam prilazi. Želi da kaže kraljevima da je u selu neko koristio moći čitanja misli, misli da je to starica. O Bože, nije bila ona, ja sam. Odrubiće joj glavu.

- Hajdemo kući – moja majka progovara dok se stražar približava kralju. Rekao mu je, a moj otac donosi momentalnu odluku da se ženi odseče glava. Isuse, pobrinuće se za to večeras. Moram nešto da uradim.

* * *

Momentalno sam otišla u svoju sobu. Ne znam šta da radim. Treba da se udam, otac mi umire i zbog mene će nekome odseći glavu. Ali kako znaju za čitanje misli? Ako su saznali za tamo saznaće i za ovde. Samo je pitanje vremena kada će me otkriti, a to mi je jedina prednost. I zašto sam... Cveće, mora da je zbog cveća. Na mojoj planeti je imalo efekat zaborava, a ovde ima efekat sećanja. Sranje, odrubiće ženi glavu. Izađem iz odaje i pronađem stražare kojima pročešljam misli. Saznam za nekoliko tajnih izlaza iz zamka. Bingo.

Bez problema napustim zamak i izbegnem sve poglede. Obožavam svoje moći.

- Gospođo – imala sam sreće što sam je pronašla odmah.

- Lepa devojka – setila me se.

- Morate da se sakrijete.

- Zašto?

- Dolaze da Vam odrube glavu.

- Meni, ali... ja sam samo travarka – zbunila se.

- Objasniću Vam, ali moramo da se sakrijemo što pre.

- Ali...

- Misle da ste Vi čitali misli.

- Nisam.

- Znam, ali oni ne znaju – ne želim da nekog ubiju zbog mene. Jednu smrt već nosim na duši.

- Dete... – gleda me čudno.

- Idemo.

- U redu.

Izađemo napolje i ugledamo u daljini stražu. Dolaze po nju.

- Kuda? – pitam je.

- Ovuda – krenula je prva, a ja za njom.

Prošle smo kroz neke uličice, kuće, brdo, ma nemam pojma kuda me vodi, ali znam da ne želi da me povredi.

* * *

Pobegle smo u šumu. Utekle smo čuvarima, ali ono što me iznenadilo, bio je ogroman kamp u koji me je starica dovela.

- Gde smo? – pitam je.

- Kod istomišljenika dete.

Šta to znači?

Dok me starica vodi kroz ljude koji nas gledaju, ja sakupim sve misli koje mogu sakupiti.

Sranje. Sranje na kvadrat.

* * *

- Milerda – čovek Eragonovih godina joj se obrati sa osmehom.

- Otkrili su nas – govori mu Milerda.

- Kako? I ko je ona? – gleda čovek znatiželjno u mene.

- Ona mi je pomogla i ona je čitač misli – kaže značajno i to mi se ne dopadne.

- Zapravo nisam ja – slažem.

- Moja majka je. Ona me je poslala da Vas upozorim. Htela je da razgovara sa Vama – besramno lažem.

- Ko je tvoja majka dete?

Pročešljam njene misli i saznam ime njene prijateljice koja ume da čita misli, a koja je nestala. Vredi pokušati.

- Serafina Sueni – slažem.

- Ti si njena ćerka – odmah me je zagrlila. Postala sam porodica.

Dok slušam planove za ubijanje Eragona, muka mi je u stomaku. Ovi ljudi su otpadnici sa planete koju je Eragon pobedio u ratu i žele osvetu. Šta sam to uradila? Moram ga nekako upozoriti. I sigurno su već primetili da me nema.

* * *

- Kasno je, a moja majka je sigurno zabrinuta – već me hvata nervoza.

- Odvešće te neko od naših – kaže mi vođa ove grupe bandita, Luksan.

- Ali opasno je, ne želim da vas uhvate.

- Ne brini, Mikail zna sve prečice – odgovara mi Luksan.

- Hvala vam.

- Zadovoljstvo je moje, damo.

O Bože, dopadam mu se. Mikail me neće odvesti kući. Odvešće me u njegovu pećinu. Lik ima pećinu. Sranje, sranje i sranje. Helena glupačo!

- Mikaile – šapnuo mu je nešto na jeziku koji nisam razumela.

- Bićeš bezbedna – slaže me Luksan.

Biću bezbedna u njegovom krevetu, kopile prepredeno.

* * *

Već smo na pola puta do te pećine i Mikail me zamajava nekim glupostima. Srećom prepoznam stazu kojom smo došle Milerda i ja.

- Izvini Mikaile, ali nije li ti problem da me ostaviš da...

- Šta?

- Ženske stvari.

- Razumem. Biću tamo kod onog drveta.

- A ja ću malo dublje ovde – pokažem prstom ka mračnom delu šume i nasmešim mu se.

- Naravno – poverovao mi je bez problema.

Vreme je za beg.

* * *

Već je počelo da se smrkava, a ja nemam pojma gde sam. A što je najgore, nema nikog oko mene. Lutala sam jako dugo nekom poljanom, jer sam se izgubila, a onda sam ugledala zmaja i bilo mi je jasno zašto nema ljudi.

Znam, naravno da je to ovde jebeno normalno!!!!!

Šta ljudi rade kad ugledaju zmaja? Pa beže.

- Vaše Veličanstvo – zmaj mi se obrati preterano dubokim glasom i još mi se nakloni.

O. Moj. Bože. Zmaj govori. Pa naravno da govori! Ovo je planeta Somel! Histerišem u sebi.

- Kako znate, odakle znate da sam...

- Princ Eragon je poslao sve zmajeve i potrazi za Vama.

- Ou, pa... a...

- Moje ime je Delgrad.

- Delgrad... pa Delgrade gde je Eragon? – pitam zmaja, sačuvaj me Bože ala sam prolupala.

- Dolazi. Obavestio sam njegovog zmaja da sam Vas pronašao.

- Ima vas još? Mislim zmajeva?

- Da.

- Koliko će trebati vremena Eragonu da... O Bože – ugledala sam još tri zmaja kako lete prema nama.

Ma ovo je jebeni film. Ma ne, ja sam luda... i zaljubljena u muškarca koji leti na zmaju. Koliko je to samo uvrnuto?

Vidim da je besan, ali to mi trenutno nije bitno. Potrčim ka njemu i zagrlim ga. Oklop mi zasmeta, ali ne marim.

- Rea, jesi li dobro? – odvaja me od sebe.

- Nisam – udahnem duboko da smirim nalet suza.

- Rea?

- Žele da te ubiju – kažem u jednom dahu.

- Zašto to kažeš?

- To je zapravo duga priča – jebeno duga.

- Koliko duga?

- Pa... jako, jako duga.

6

Ispričala sam sve Eragonu. Od mojih moći, pa do bande u šumi, a on je sve vreme ćutao. Sad čekam strašni sud.

- Još nešto? – pita me.

- To bi bilo to – zašto se osećam kao krivac?

- Ljut si?

- Nagađaš ili mi čitaš misli?

- Iz nekog razloga tvoje misli ne mogu da pročitam.

Namrštio se. Mislim da mi baš ne veruje.

- Ne lažem te sad.

I dalje je ćutao, ne veruje mi.

- Za razliku od tebe, budući mužu, ne lažem. Ne mogu pročitati tvoje misli.

Cimnuo se na ove reči.

- Verovatno je to zbog naše povezanosti.

- Videla sam nešto u glavi tvoje majke, ali...

- Prestaćeš da koristiš moći. Nije dobro po tebe – prekida me.

- Ne razumem.

- Na ovoj planeti korišćenje moći uzima svoj danak, tvoju snagu.

- Hm.

- Rea, znam da ti nismo rekli neke stvari, ali to je isključivo zbog toga što smatramo da ti je potrebno malo vremena da bi se prvo navikla na svoj novi dom.

- Znam.

- Ne možeš da koristiš svoje moći i da bežiš. Opasno je, previše, kako to ne razumeš?

- Pa... sad sam shvatila. Neću više da izlazim iz zamka, sedeću tamo i dosađivaću se.

- Ironična si.

- Jesam, ali ostaću. Želim da iskoristim vreme da upoznam... - zastala sam, on ne zna.

- Da upoznaš šta?

- Oca.

Nakrivio je glavu. Kao da njuši da mu nešto ne govorim.

- Tvoj otac i moj otac umiru, pročitala sam u njihovim mislima.

Namrštio se ponovo, ćuti.

- Otrovani su na nekom sastanku veća ili tako nešto, i za taj otrov ne postoji protivotrov. Žao mi je.

Šetao je, prolazio rukom kroz kosu, mrštio se... nakon tog rituala, hvata me za struk i podiže na zmaja. Ćutao je sve vreme.

* * *

Sleteli smo i Eragon me privukao sebi.

- Išli smo u šetnju. Pokazivao sam ti našu planetu na zmaju, jasno? – bukvalno mi se uneo u lice.

- Kristalno – kažem sarkastično i krenem sama prema dvoru.

* * *

Za vreme večere, krivica me izjeda. Niko ništa ne pita, ali me glava boli od njihovih misli. Znaju da nešto nije u redu. Spustim pribor i ovaj put se odlučim za istinu.

- Treba da razgovaramo – kažem glasno i svi me pogledaju ozbiljno.

- Osećam se grozno. Sve ovo je jebeno komplikovano.

- Provela sam život misleći da sam čudakinja. Zaista je teško funkcionisati kada ljudi misle da imaš neki problem. Moja porodica na Zemlji je bila grozna – izdahnem.

Istrpim nalete sažaljenja i krenem dalje.

- Kada sam imala šest godina shvatila sam da mogu da čitam tuđe misli. Kasnije sam shvatila i da raspoznajem emocije. Sve mi je to bilo jako teško za prihvatiti. Ali vremenom sam naučila da se uklopim i otkrila sam da mi cveće pomaže da na kratko zaboravim. Kada me je Eragon doveo ovde, moje moći su iščezle. Jednostavno nije ih bilo, osim onog sećanja sa tipom koji je pokušao da me ubije, sve do danas. Pomirisala sam neko cveće u selu, refije, i moje moći su se vratile. Iskoristila sam to i saznala sam sve što me je interesovalo, pa čak i ono što nije – završim izlaganje i podignem glavu.

- I da, znam o čemu razmišljate – dodam.

- Rea, nije bezbedno za tebe da koristiš moći u tolikoj meri. Ova planeta je moćna i sve ovo se može loše odraziti na tebe – kaže mi majka zabrinuto. - Eragon mi je nešto napomenuo. Znam da nam još uvek ne veruješ, ali mi te volimo i ne želimo ti ništa loše – moja majka kaže.

-Znam, sada znam. Isto tako znam i da sam zaglavljena ovde do kraja svog života, zato ću prestati da se žalim i prihvatiću stvari onakvim kakve jesu. A što se tiče mojih moći, zaista bih volela da naučim da ih isključim – izdahnem.

- Naučiću te – nasmešila mi se.

- Hvala.

- I imam pitanje. Zašto treba da se udam za Eragona?

- Vi ste spojeni po rođenju – odgovara mi kraljica Saniva.

- To sam shvatila, ali mi nije jasno kako.

- Svi mi ovde imamo plavu krv i to nije samo reč, već obeležje kraljeva – otac mi objašnjava.

- U redu.

- I tradicija je da se plava krv razmnožava samo sa plavom – dodaje.

- Zapravo više od tradicije – Lucijus se ubacuje.

- Eragon i ti ste povezani od trenutka kada si se rodila i ta veza vas štiti.

- Kako?

- Ako ja umirem, ti možeš da me spasiš i obrnuto. Možeš da me nađeš uprkos svemu, kao i ja tebe. Ono što je moj otac zaboravio da napomene je da, kraljevstvom mogu da vladaju samo čistokrvni.

- Znači ne možeš da oženiš neku seljanku? – podignem obrve.

- Mogu, ali neću imati pravo na presto.

- Zašto, ovo je vaše kraljevstvo?

- Zato što dajemo jedno drugom moći, ti meni daješ mogućnost čitanja misli, a ja tebi nadljudsku snagu i brzinu. Ako se oženim običnom devojkom postaću običan čovek, a obični ljudi ne pobeđuju u ratovima koji se dobijaju moćima.

- Aha. A razvod?

- Kod nas ne postoji razvod.

- Zašto?

- Zato što smo povezani – ponovo on o tome.

- I dalje ne razumem, zar ne možemo to da prekinemo?

- Ne na ovoj planeti.

- Ne razumem – kao papagaj sam.

- Vratićemo se kasnije – rekao je našim roditeljima.

- Želim nešto da ti pokažem - pruža mi ruku i sumnjičavo ustajem. Napustili smo prostoriju. Šta li planira?

- Dok si živela na planeti Zemlji naša veza je bila slaba, mogao sam samo da te pronađem.

- Hm – samo ! Kao da je to malo?

- A pošto si sada ovde, stvari su drugačije.

- Kako?

- Ti – pozvao je stražara.

- Poljubi princezu – naredio mu je.

- Šta? – brecnem se.

- Samo mi veruj.

Stojim u mestu kao kip, a stražar je krenuo da me poljubi i... U sledećem trenutku stražar se samo srušio ispred mene.

- Šta? Je li on dobro? – da ga nije neko začarao? Biće.

- Šta je ovo bilo?

- Tvojim venama teče moja krv i obrnuto.

- Pa? – šta ovo znači?

- To znači da sam ja jedina osoba koja ti može prići sa namerom da ti napravi dete.

- Molim? – ovo se ne događa.

- Kako je izgledao seks sa muškarcima na tvojoj planeti? – pita me otvoreno.

Izrebrim ga pogledom, ne mogu da verujem da me to pita.

- Ti si devica? – zaključuje iznenađeno.

- Teško je spavati sa muškarcem kada si sve vreme u njegovoj glavi – brecnem se.

- Ovo nisam očekivao. Nisam mislio da je veza toliko jaka.

- To nije tvoja stvar...čekaj malo, znači...ti si jedini muškarac sa kojim mogu da spavam?

- Da – kreten se nasmešio.

- Zašto se smeješ?

- Recimo da je ovo na neki način zadovoljavajuće. Bar neću brinuti o tome da li me varaš.

- Mrzim ovu planetu.

- Treba što pre da se venčamo.

- Šta nije u redu sa tobom? Ne želim da se udam za tebe.

- Očevi nam umiru. Treba da nasledimo presto pre nego što se to dogodi, a to znači da se moramo venčati.

- Otac ti umire, a ti misliš na venčanje sa mnom? – neverovatan je, zgrožena sam.

- Mislim na to da je kraljevstvo ranjivo. Mislim na budućnost i na ono što žele naši očevi. Prestani da se ponašaš kao dete i prihvati stvari onakvim kakve jesu. Uradićemo ono što se od nas očekuje. Ni ja nisam oduševljen što moram da trpim tvoje frustracije i neprimereno ponašanje, pa se ne žalim.

- Ti si kreten.

- A ti si derište – vrati mi.

- Ovo je bio jako zreo razgovor. Pa Eragone, možeš da me poljubiš u moju kraljevsku zadnjicu. A sad me izvini, želim da se povučem u svoje odaje – kažem izveštačeno i okrenem se. On trpi moje frustracije?

7

Rešila sam da budem bolja ćerka i zato sam sledećih nekoliko dana provela sa roditeljima. Bukvalno sam stalno bila sa njima. Majka me je učila da kontrolišem moći, dok mi je otac objašnjavao kako se vlada. Nisam mogla a da ne primetim njihovu povezanost. Ona ne zna da on umire, ali počinjem da shvatam da to ima veze sa njihovom povezanošću jer ni ona ne može da čita njegove misli. Eragona nisam videla par dana, ali rečeno mi je da rešava problem, što u prevodu znači da ratuje. Ne dopada mi se to što se brinem za njega.

* * *

Moj otac i Lucijus su mi pričali priče o njihovom kraljevstvu, mitove, bajke, verovanja i bila sam šokirana. Kao da sam živela u sopstvenoj magičnoj priči. A onda, u jednom trenutku stomak me toliko snažno zaboleo da sam se presavila od bola.

- Rea!

- Dušo!

- Moj otac i kralj Lucijus su paničili sve dok nije došla neka vrsta doktorke. Mislila sam da ću umreti. Dala mi je nešto i kratko je rekla da je Eragon ozbiljno ranjen.

- Šta? – pitam.

- Ti si zdrava, ali zbog Vaše povezanosti osećaš njegovu bol, ranjen je.

Moj otac i Lucijus su počeli da izdaju naređenja. Dok su došle Saniva i moja majka, oni su već odlučili da krenu za Eragonom.

- Ne znate gde je – kaže moja majka.

- Nije važno, moramo mu pomoći.

- Poći ću sa vama.

- Noa...

- Uz moje moći brže ćete ga pronaći – rekla je značajno.

- Idem i ja – Saniva briše suze.

- Draga.

- On je moj sin, idem!

- I tako su svo četvoro nestali. Otišli ljudi negde gde se ratuje samo zato što je mene zaboleo stomak. Znam da je ova planeta luda, ali ...

- Princezo?

- Aaa ! – viknem kada ugledam Odija. Nikad se neću navići na ovog psa koji govori.

- Princ Eragon će biti dobro – kaže.

- Ova planeta je luda, zaboleo me stomak!

- Nije luda, navići ćeš se. Dođi.

- Gde?

- Za mnom.

- I dalje ne mogu da verujem da pratim psa koji govori.

- Odi mi je pokazao neku posebnu biblioteku, čak mi je dao i knjigu o povezanosti supružnika.

- Sve je tačno - rekao je ozbiljnim tonom.

- Nisam verovala, ali krenula sam sa čitanjem.

* * *

Eragon i ja smo povezani odmah po mom rođenju. S obzirom na to da smo oboje deca čistokrvnih vladara, naše povezivanje je bilo lako. Od rođenja nam je predodređeno da se venčamo i budemo kralj i kraljica. Bili smo odvojeni godinama i ta veza nije bila aktivna. Znam to i sama, jer ja nisam mogla da spavam sa muškarcem, ne zbog neke veze, već zbog mojih moći. Kada me je on pronašao, ta veza kao da se obnovila, bar tako povezujem po priči psa koji govori. To znači da smo povezani na puno načina.

Došla sam do dela gde se objašnjava kakav će nam biti seks kada je nešto počelo da pišti.

Šta dođavola?

- Upad. Brzo princezo, vodim Vas na sigurno – kaže mi Odi.

- Kakav upad?

- Uljezi su ušli na dvor.

Idem za psom, ali čim smo kročili u hodnik, znala sam da nam nema pomoći. Najljigavije životinje na dve noge su nas opkolile. Ne znam da li su im glave u obliku zmije ili krokodila, ali da su jezivi, jezivi su.

- Zaštitiću Vas princezo – pas je odlučan.

- Pa, bez uvrede, ali slaba vajda – pročešljam njihove misli i shvatim da imaju zadatak da me bezbedno odvedu njihovom kralju.

- Odmah da vam kažem ne idem – iako zvučim hrabro, u sebi umirem od straha.

Životinje se nisu ni mrdnule. Čekaju nekog. Dok su oni čekali, stiglo je još naših stražara i počela je borba. Krenem da bežim pre nego što me dohvate, a Odi me prati. Sećam se tajnih prolaza koje sam izvukla od stražara kada sam bežala iz zamka i sakrijem se sa Odijem u jedan od njih.

- Šta sad? – pita Odi.

- Ne mrdamo odavde.

Tako je i bilo. Čekali samo da nas neko spasi.

* * *

Nisam dobra u čekanju, nikako.

- Izgleda da nema više buke – pogledam u Odija.

- Mislim da je najbolje da ostanemo ovde.

- Hm, hajdemo.

Vratimo se istim putem i izađemo u čist hodnik.

- Možda su pobegli – okrenem se ka Odiju.

- Princezo!! – pas je viknuo, a neka prašina je prekrila moje lice. Prepoznala sam je. Ne ponovo.

* * *

Budi me nečiji jezik koji palaca po mom obrazu. Otvorim oči.

- Odi! – odvratno. Obrišem lice rukom. Bljak.

- Budni ste.

- Izgleda. Gde smo? – pogledam oko sebe. Odi i ja smo u kavezu koji se nalazi... negde.

- Mi smo zatvorenici Hana Lesa.

- Koga?

- Han Les je sin svrgnutog kralja Levanta. Pre nekoliko godina je pokušao da osvoji naše kraljevstvo, ali princ Eragon ga je proterao. Mislili smo da je mrtav.

- Pa zašto želi mene?

- To je pravo pitanje – neko je rekao.

Okrenem se i ugledam tipa sa repom i čudnim ušima. Ma šta je dođavola on?

- Princezo Rea, dobrodošli u moje kraljevstvo. Ja sam kralj Han Les – predstavlja se.

- Zašto smo zarobljeni?

Nakezio se i tada sam ugledala njegove braon zube. Odvratno.

- Naređujem ti da nas oslobodiš – ispravim se.

- Ne laskaj sebi dete. Ostaješ ovde dok ne dođe Eragon, a nakon toga...

- Šta? Ja sam mamac? – iznenadim se.

- Znam sve o kraljevskoj povezanosti. On će te pronaći, na kraju krajeva pronašao te je u drugoj galaksiji.

- Ali...Šta će ti on?

Uhvatio je kavez rukama i raširio šipke. Isuse... prejak je.

- Da svedemo račune – rekao je nešto stražaru i tek tada sam se setila da umem da čitam misli. Silno želi da ubije Eragona, oženi se mnome, napravi mi dete-čudovište i preuzme kraljevstvo. Ovo nije dobro. Nije nimalo dobro.

* * *

Odi i ja smo pretražili ovu podzemnu ćeliju, ali nismo pronašli izlaz. Ne računajući glavna vrata koja nismo mogli da otvorimo.

- Da li će nas Eragon zaista pronaći? Pod uslovom da je dobro.

- Hoće, nemojte brinuti – teši me pas.

- Dopadaš mi se, Odi – nasmešim se.

- I Vi meni, princezo.

- Ne persiraj mi, sad smo prijatelji, ako preživimo ovo.

- Vrata su se otvorila i dvojica stražara su me zgrabila. Stražari u obliku krokodila-čoveka.

- Hej! – pokušam da se pobunim.

- Vaše Veličanstvo! – Odi je viknuo.

- Mene si izveli, a Odi je ostao u ćeliji.

- Gde me vodite? – pokušam da se otmem, ali nema šanse.

- Otvorili su vrata i ubacili me u neku sobu. Onaj Han Les je bio tu. Izgleda odvratno. Iako mu glava deluje kao normalna, ljudska, od vrata naniže telo mu je kao zmijsko i ima ogromne uši. Odvratno. Pre nego što sam pitala, pročitala sam. Želi da mi napravi dete. Sranje! Silovaće me.

- Skini se – naređuje mi.

- Ne - odbijem, ali kolena počinju da mi klecaju.

- Skidaj se! - vikne i priđe mi. Grabi me za ruke i baca na pod. Šutiram rukama i nogama, ali za tim izgleda nije bilo potrebe, jer se stvor tog momenta uhvatio za glavu.

- Ne! – protresao je glavu. Počela je krv da mu curi iz nosa, a onda sam se setila moje povezanosti sa Eragonom. Nijedan muškarac mi ne može prići. Vidim da ga boli, ali on se opire. Iskoristim priliku i odgurnem ga.

- Dolazi ovamo!

- Misli Helena misli. Gde da bežim?

- Straža! – viknuo je i stražari su utrčali. Prišli su mu, a ja sam istrčala kroz vrata. Nemam pojma gde idem, ali nema šanse da se zaustavim. A onda je nešto puklo. Sakrijem se i ugledam ona stvorenja kako trče. Upad. Neko želi da osvoji ovo mesto. Nadam se da je Eragon.

Prepoznam moju ćeliju. Stražar nije bio ovde i otvorim vrata.

- Odi!

- Princezo?

- Idemo.

- Šta si uradila? – pita me.

- Ja ništa, nekakav upad je u toku, idemo.

- Pas i ja bežimo ponovo, ali kada naiđemo na stražare, okrećemo se i krenemo na drugu stranu.

- Znaš li gde idemo? – pita me pas.

- Odakle znam? Prvi put sam i na ovoj planeti! – počinjem da paničim.

- Treba da pronađemo izlaz – Odi kaže.

- Radim na tome.

- Pojma nemam šta radim.

- Aaaa – neko me je zgrabio.

- Pusti me – viknem, a Odi laje.

Ono čudovište me vuče nekud. Eragon napada i žele da me iskoriste. Dobro, da izađemo na površinu pa ću onda da smišljam šta i kako dalje.

8

O. Moj. Bože. Nisam više bila pod zemljom već na nekakvom uzvišenju. Ovde se odvija prava bitka. Oko nas su nekakve čudne letelice i zmajevi. Prepoznajem naše ratnike i zmaja Delgrada. Čudovište me gura i padam na tlo.

- Au – podignem se i vidim Hana Lesa. Očigledno je preživeo.

- Odlično – hvata me za ruke i počinje da vrišti užasno piskavim glasom. Svi su stali.

- Gde je prokleti Eragon? Želim da vidi šta ja imam – drži me za ruku dok se dere.

- Vidim.

Okrenem se i ugledam pesnicu koja je proletela pored mene i završila na licu onog čudovišta. Izmaknem se i uplašeno gledam tuču koja se odvija ispred mene.

- Ona je buduća kraljica! MOJA kraljica! – Eragon viče i udara Hana. To nije bila obična borba, bila je deset puta nasilnija od obične borbe. Kad ga Eragon udari pesnicom čuje se snažan zvuk, kao da razbija zid. Ne želim da budem ovde, telo me boli, glava me boli, um me boli. Previše je snažnih misli oko mene, zlih misli, nasilnih misli, a ja ne mogu da se isključim. U svoj toj buci osetila sam krv kako mi curi iz nosa.

- Eragone – pozovem ga, ali on me ne čuje.

- Eragone! – viknem najglasnije što mogu.

Čuo me je i okrenuo se.

- Rea – Eragon vadi mač i jednim potezom seče glavu čudovištu. Nakon što je glava pala, svi su stali.

- Rea – kreće ka meni i iz nekog razloga klecaju mi noge.

- Imam te – Eragon me hvata pre nego što se srušim.

- Drago mi je što te vidim – prosto ga zagrlim nesigurno.

- I meni je drago što te vidim. Hajde treba ti doktor.

- Može.

- Lufuse, odmah dolazim – rekao je nekome i poveo me ka jednom od onih letećih brodova. Ne znam zašto, ali jednostavno sam se srušila.

* * *

Ugledala sam nekog sa čudnim licem i zažmurila sam na trenutak. Nikako da se naviknem na ova čudna bića. Ovaj ima tri oka.

- Princezo – zove me.

- Ćao – upamti ovde je sve čudno.

- Bićete dobro.

Krv – setim se.

- Posledica čitanja misli, Vaše Veličanstvo.

- Razumem, želim da ustanem.

- Slobodno.

Ustanem i brod se zatrese.

- Šta se događa?

- Ne znam.

- Je li budna? – Eragon je uleteo u sobu.

- Da.

- Idemo – hvata me za ruku.

- Gde idemo?

- Brod će se srušiti, moramo da ga napustimo.

- Ali ...

- Objasniću ti kasnije.

- U redu – mirna sam i poslušna. Koliko sam razumela svi su ušli u neke male letelice u koje staju po dve osoba ili čudovišta. Našu je vozio Eragon. Mislila sam da će sve biti dobro, ali nešto nije bilo u redu sa letelicom i Eragon me je obavestio da moramo da sletimo. Nisam ni reč progovorila.

* * *

Sleteli smo, da ne kažem umalo smo aterirali, u neku šumu. Eragon je izašao iz letelice, izvukao mene, a onda je krenuo da psuje. Dok je psovao, uradio je nešto i nešto je izletelo iz letelice. Nešto poput mini rakete.

- Šta je to bilo?

- Signal. Šaljem poruku dvoru sa koordinatama. Znaće gde da nas traže.

- Ali kako... – savijem se u struku jer me boli stomak.

Pogledam u Eragona i vidim da se on mršti.

- Ranjen si – zaključim.

- Znam – krenuo je da se skida, najpre oklop, naravno. Verujem da ga puno boli zato krenem da mu pomognem.

- Sedi ovde – kažem mu.

- Unutra mora da ima pribor za prvu pomoć – kaže mi.

- Ok – vratim se unutra i pretražim sve dok nisam pronašla ono što sam tražila.

Izađem i ugledam Eragona samo u pantalonama. Ispod rebra ima ogromnu posekotinu.

- Ha! – prekrijem rukom usta.

- Kako se ovo dogodilo?

Previd – uzeo je prvu pomoć iz mojih ruku, pronašao neku flašu, otvorio je i sipao na ranu. Iako je ćutao nagađam da boli, njega, mene ne.

Spustio je dlanove na letelicu i izdahnuo.

- To treba da se ušije – zaključim.

- Biću dobro.

- Ne, nećeš – to je duboka posekotina.

- Moramo da pronađemo neko sklonište. Rafijeva oblast je nezgodna noću.

- Kako nezgodna?

- Puno je čudnih bića ovde.

- Ali prvo moramo da te ušijemo.

- Veruj mi, važnije je da se sklonimo odavde – ističe značajno.

Namrštim se, ali poslušam i uzmem sve što mi je rekao.

* * *

Hodali smo kroz šumu možda pola sata. Izgledao je sve lošije, a ja sam jedva videla kuda idem.

- Gore – kaže mi i ugledam neku pećinu.

Popeli smo se gore i ušli u mračnu pećinu. Upalio je svetlo koje mi je dao, a zatim je izvukao neko platno koje smo poneli.

- Teško da će nas to ugrejati – bilo je tanko.

- To služi da nas zaštiti.

- Kako?

- Kad upalimo vatru to će se videti i privući će zveri. Ali pošto je ovo platno napravljeno od posebnog materijala i kroz njega se ništa ne vidi, spolja će izgledati kao da je ovo samo jedna stena, a ne pećina.

Gledam ga sve vreme i čudim se.

- Kako to da postoje mesta gde treba da zakačiš to platno?

- Uglavnom sve pećine ovde su napravljene za preživljavanje.

- Ne razumem.

- Rafijeva oblast je poznata po lekovitim biljkama i po različitim čudovištima koja izlaze noću. Travari i doktori često ovde traže bilje, koriste pećine kao sklonište. Okreni se.

Okrenem se i ugledam drva, ognjište, improvizovani krevet, neke flaše, ćebad...

- Vau?

- Bićemo bezbedni ovde dok nas ne pronađu – skinuo je majicu koja je bila krvava.

- Dođi, treba da te ušijem – uzmem pribor ponovo.

- Umeš?

- Da, Eragone, umem.

- U redu, ali prvo ću da zapalim vatru.

- Krvariš! – viknem.

- Neću umreti – ignorisao me je. Šta je sa ovim čovekom?

Sačekala sam da gospodin upali vatru. Pa je pronašao vodu i proverio krevet.

- Hoćeš li mi sad dozvoliti da te ušijem? – pitam ga.

- Boleće – kaže mi.

- Znam, ali zar ne vidiš koliko ti je rana otvorena?

- Svaki novi ubod na mom telu boleće i tebe.

- Šta?

- Kad sam se povredio, rekli su mi da si to osetila.

- Jesam – priznam.

- Malopre dok sam vadio stvari iz letelice, zapeo sam o pojas i dodatno raskrvario ranu, osetila si i to.

Namrštim se na ovo.

- Ukoliko ti dozvolim da me ušiješ, biće kao da ušivaš sebe.

- Znači...

- To znači da osećaš svaku moju povredu. Ne osećaš bol te povrede, ali kad ona nastane osetiš je.

- Ali ne verujem da je bol jaka kao tvoja.

- Nije, ali nije ni zanemarljiva.

- Ne mogu da dozvolim da iskrvariš – to jednostavno nije u redu.

- Biću dobro. Uskoro će nas pronaći, a onda će me srediti dvorski lekar.

- Rana treba da se ušije dok je vruća.

- Odavno se ohladila – kaže i uzima mi prvu pomoć iz ruke. Izvadio je sâm neke flastere i zavoj.

- Daj da ti pomognem – priđem i uzmem mu zavoj.

- Osećala sam se tužno dok sam ovo radila.

- Ko te je naučio da ušivaš ljude? – pita me.

- Moja baka. Zapravo naučila me je kako se to radi na životinjama, ali razumem da je slično – odmotam zavoj.

- Važna osoba?

- Bila je. Ona je verovatno jedina osoba koja me je volela – stavim gazu preko rane, zavoja neće biti dovoljno pa sam uzela flaster da je koliko-toliko prilepim.

- Nije više među živima?

- Umrla je kad mi je bilo četrnaest godina, rak. Bila je veterinar po zanimanju. Lečila je životinje. Ovo ne može bolje – namrštim se.

- U redu je.

Seli smo pored vatre, ali sam uzela i ćebe.

- Taj Han Les... – započnem priču.

- Mrtav je, ne predstavlja više opasnost.

- Zašto je hteo da mi napravi dete?

- Zato što si ti čistokrvna princeza. Znam da sam bio grub i rekao ti stvari koje nisu normalne za nekog poput tebe. Ti nisi odrasla ovde i ne shvataš kako funkcionišemo...

- Ne želim da budem ovde – prekinem ga dok gledam u vatru.

Rea...

- Ja sam Helena. Kod kuće mogu da živim sa tim da me roditelji i brat ne vole, ali niko ne želi da me ubije. Ovde... – okrenem se ka njemu.

- Pokušali su da me ubiju čim sam se rodila. Mislila sam da je na Zemlji život težak, ali ovde? Umalo me nije silovalo čudovište krokodil-čovek. Ti ne razumeš, ali ja sam navikla da živim sama, da se brinem o sebi i umem da kontrolišem svoj život. Ovde... ne kontrolišem ništa. Ne mogu da odem nikud jer ne poznajem nikog. Ma ne poznajem ni mesto. Sve ovo je previše, previše toga za svariti odjednom.

- Ne možeš da se vratiš kući.

- Znam.

- I nas dvoje moramo da se venčamo.

Pogledam ga ozbiljno.

- To je više od obaveze, više od vere.

- Kako?

- Očevi nam umiru. Pre smrti moraju da odrede naslednike. Onda ja, kao kralj, moram da uspostavim kontrolu nad kraljevstvom. Za to će biti potrebno verovatno par godina. Ovo je trka sa vremenom jer ne mogu nigde da pronađem protivotrov – namrštio se.

- Jesi li se tako povredio? - prošlo mi je kroz glavu.

- Tražio sam jednu staru travarku. Ona mi je bila poslednja nada. Nažalost ona je umrla pre par godina, a njeno ime koriste varalice – izdahnuo je.

- Žao mi je.

- Ne želim da moj otac umre pre nego što mi preda dužnost. To je njegova najveća želja i tako je generacijama unazad. Moram da ispunim njegova očekivanja.

- Ne deluješ kao neko koga je briga za tuđa očekivanja – kažem iskreno.

- Imam dužnost koju moram da obavim, ja sam jedini naslednik.

- Ukoliko ti pomognem u tome, venčamo se i ti postaneš kralj...

- Ti ćeš biti kraljica.

- Ja ne želim da budem kraljica. Ja ne znam ništa o ovom svetu. Kako mogu da budem kraljica?

- Naučićeš.

- Ne želim, ali želim nešto drugo.

- Šta?

- Roditelje koje nikad nisam imala – izdahnem.

- Elmedin i Noa su dobri ljudi, vidim to. Kad sam sa njima osećam se dobro i ne mogu da se otmem utisku da jako žale što me nisu pronašli ranije.

- Žale, veruj mi.

- Pa... želim da iskoristim preostalo vreme da im budem ćerka – kažem iskreno.

- Ne tvoja žena, ne kraljica, već ćerka. Neko koga će roditelji voleti – to bi bilo lepo.

- Mislim da će se tvojim roditeljima to veoma dopasti.

- Elmedin... dok te nije bilo u ovih nekoliko dana, pričao mi je o nekom mestu Vaoli ili Vaoru.

- Veoli – ispravlja me.

- Veoli, tako je i o dvorcu Vertis.

- Njegov dom – znao je o čemu govorim.

- Da, mislim da želi tamo da se vrati, znaš da...umre tamo - izdahnem.

- To mi ima smisla. Svi vladari iz vaše loze koji su umrli, sahranjeni su tamo.

- Želi da mi pokaže to mesto, mesto predaka – kako on kaže.

- Veoli je predivno mesto, to je jedna od oblasti gde je zabranjeno ratovanje jer je dom kraljeva.

- Znači tamo je...

- Bukvalno raj, dopašće ti se. To je mesto sa tradicijom, dom mnogih učitelja, naučnika, naučićeš puno o planeti Somel.

- Moje predlog je... ja se udam za tebe, ti postaneš kralja, a ja...

- Odeš da živiš da svojim roditeljima – znao je šta želim.

- Brak očigledno ovde meni ništa ne menja jer svakom tipu koji mi priđe eksplodira glava, ali bar mogu da pokušam da se prilagodim. Jer ako se ne prilagodim ovoj planeti, bojim se da ću poludeti – bukvalno ću poludeti.

- U redu – rekao je mirno.

- Slažeš se?

- Da, nakon ceremonije ja ionako moram da učvrstim svoj položaj i sredim sve nemire, tako da ću stalno putovati. Za to vreme ti možeš da upoznaš roditelje i svoj novi dom.

- Ne mogu da verujem da smo se složili – ovo je prvi put da ovako lepo razgovaramo.

- Umalo te nisu ubili zbog mene – namrštio se. Znači izjeda ga krivica.

- Pronašao si me na vreme – blago se nasmejem.

- Izgleda da jesam – kaže nekako zamišljeno dok gleda u mene.

- Eragone? – nešto mi je čudan. Stavim ruku na njegovo čelo i zaključim da je topao.

- Mislim da imaš temperaturu.

- U redu je, uskoro će nas pronaći. Lezi da spavaš, sigurno si umorna.

Mislim da on nije dobro jer je izuzetno fin i ljubazan, to nije Eragon koga poznajem.

- Idi ti lezi, meni se ne spava.

Narednog trenutka čuli smo glasove i Eragon se nasmešio.

Idemo kući.

9

Nakon što su nas pronašli, vratili su nas na dvor. Za Eragona su se odmah pobrinuli doktori, a ja sam otišla da vidim roditelje. Mislim da se niko nije toliko obradovao kada me je video kao oni. U tom trenutku znala sam šta želim, želim da budem njihova ćerka.

Čim sam se probudila odmah sam krenula da proverim Eragona, ali to nije bilo lako jer se nešto dešavalo. Naletim na Eragovonog oca i pitam ga.

- Menjamo stražare i pojačavamo zaštitu. Očigledno imamo negde propust. Molim te ne napuštaj palatu – kaže mi blago.

- Neću, ne brinite. Kako je Eragon?

- Bolje je od jutros, spala mu je temperatura.

- Idem da ga posetim.

- U redu mila.

Krenem ka Eragonovim odajama i što sam bliže vratima sve više se bojim, jer ga čujem kako viče. Pogledam u čuvare, njih desetak je pred vratima, pognute glave. Iznenada se vrata otvaraju i izašla su još dvojica.

- Sledeći! – viknuo je Eragon i izdahnem.

- Ja ću sledeća – uđem unutra i zateknem ga kako stoji pored stola.

- Zar ne bi trebalo da si u krevetu? – pitam ga. Obučen je i spreman. Očigledno ide negde.

Okrenuo se ka meni.

- Rea? Šta ćeš ti ovde?

- Došla sam da proverim kako si – namrštim se.

- Dobro sam, sve je u redu.

- Kako rana?

- Odlično.

Ponovo se vratio stari Eragon.

- Znaš, ljubazniji si kad imaš temperaturu.

Izdahnuo je i uhvatio se za glavu.

- Otići ću – okrenem se, jer je očigledno loše volje.

- Rea – stiže me, hvata za ruku i lagano okreće.

- Nisam ljut na tebe, samo se ti nekako uvek nađeš u blizini kad sam generalno ljut.

- Da, vidim. Pa ukoliko planiramo da budemo "srećni do kraja života", moraćemo da pronađemo prihvatljiv zajednički jezik. Zar ne misliš tako?

- Ti ne veruješ u naše "srećno do kraja života"?

- Zašto imam osećaj da si ljut na mene? Ovaj put nisam ništa uradila – koliko se sećam.

- Nisam ljut na tebe! – viknuo je.

- Zašto onda vičeš?

- Zato što... – udahnuo je duboko.

- Moji su otkrili nešto, možda lek za naše očeve.

- Pa to je divna vest – obradujem se.

- Protivotrov dolazi sa cenom.

- Pa plati, živiš u jebenom dvorcu! – ceo hodnik je pozlaćen.

Gleda me kao da vaga nešto, predomišlja se.

- Eragone.

- Koliko dobro vladaš svojim moćima?

- Rekla bih prilično dobro. Zašto?

- Treba da prekršimo zakon.

- Kako? – ne razumem ga.

- Želim da pročitaš neke ljude.

- Znaš da bi to moja majka uradila mnogo bolje od mene i to za svog muža.

- Ako kažem tvojoj majci, ona će reći mojoj, a one ne znaju. Otac mi je izričito zabranio da kažem majci istinu.

- Dakle lagaćemo – zaključim.

- Nemam vremena da tražim druge čitače, sve i da ih pronađem, neće mi pomoći. Naravno, mogao bih da ih nateram, ali imamo zakon koji je rigorozan po tom pitanju. A da ne govorim o tome da bi neko sigurno saznao.

- Dakle ostajem ti ja.

- Ostaješ mi ti – ponovo uzdiše.

- A to ti se ne dopada – očigledno je.

- Ne želim da ti se nešto dogodi.

- Neće li moja... kraljica Noa da sazna ako ja koristim moći?

- O hoće, ali neće te dirati.

- Ne? – zbunjena sam.

- Tvoji roditelji su na tebe stavili kraljevski pečat.

- Šta to znači?

- Znači da nećeš biti sankcionisana zbog upotrebe svojih moći.

- To su opasne privilegije.

- Ne slažem se sa tim. Ne želim da koristiš svoje moći, opasne su.

- Ali evo te ovde sa predlogom.

- Zato mi se i ne dopada.

- Ne seri! Pomoći ću – želim da pomognem.

- U redu, daj mi malo vremena da uredim sve, do tada ne govori nikome ništa.

- U redu – izdahnem.

- I... – podiže ruku.

- Remus! – viknuo je i neko je ušao. Pretpostavljam da je ratnik jer ima to držanje, liči na čoveka ako izuzmemo čudno čelo i kosu. Nikako da se naviknem na sva bića ovde.

Tip ništa ne govori.

- Ovo je Remus, ona je tvoj lični čuvar.

- Ona? – žensko je?

- Da, stajaće pred tvojim vratima, pratiće te svuda, biće tvoja senka.

- Zašto?

- Jer si ti princeza, buduća kraljica. Ne želim da rizikujem da te ponovo kidnapuju.

- Hm – ne dopada mi se baš ovaj tip, žena, šta god.

- O ovome neće biti pregovora – ističe značajno.

- U redu – odustanem, za sad.

- Remuse, poznaješ princezu. Ima naviku da pobegne s vremena na vreme, budi na oprezu.

- Remus je klimnula glavom.

- Neću bežati – namrštim se.

- Nadam se, jer dok te ja ne pronađem, neko može da te povredi.

- Kapiram.

- Do daljnjeg ne izlaziš iz zamka – dodaje i izdahnem.

- Još nešto?

- Da. Ni reči nikome o mogućem leku.

- Am... ona zna? – mislim da čuvara.

- Ona je tvoj alet.

- Molim?

- Osoba koja ima u vidu samo tvoju korist. Umreće za tebe, lagaće za tebe, radiće sve za tebe.

- O... znači nešto kao rob – zaključim.

- Ne princezo, čast mi je – progovara devojka-ratnica.

- Uvredila si je.

- Kako sam mogla da znam da će je to uvrediti? Izvini Remuse – joj, zvuči grozno, moram da joj dam nadimak. I kako sam je i čime, dođavola, uvredila?

- Princezo – naklonila mi se.

- Ne lutaj puno, pronaći ću te kasnije – kaže mi Eragon.

- U redu, idem sad.

* * *

Ubila sam vreme istraživanjem, dok sam trepnula bilo je vreme ručka. Remus mi je za petama, tiha je i izgleda, moram priznati, zastrašujuće.

- Čekaju Vas ,princezo.

Okrenem se i ugledam Odija.

- Odi? – živ je.

- Ja sam.

- Jesi li dobro?

- Izvrsno. Vi?

- Zar nisam rekla da smo prijatelji, ne moraš da mi persiraš.

- U redu, neću ti persirati, ali ti si dalje princeza.

- U redu, hajde da jedemo.

- Stižemo u trpezariju i zatičem sve tamo, Eragona i naše roditelje. Ne petljam im po umovima već ih sve kulturno pozdravim.

- Jesi li se zabavila u biblioteci? – pita me otac.

- Da, što više čitam sve sam zbunjenija – priznam.

- Samo polako – majka mi se smeši.

- Kad smo svi ovde želim zvanično da vas obavestim da je dvorac bezbedan, rešili smo problem – kaže Lucijus.

- Problem?

- Pronašli su izdajnika – objašnjava mi Saniva.

- Možeš da nastaviš da lutaš po dvorcu – Saniva mi je zaverenički namignula.

- Zapravo majko, i svi ostali. Rea i ja smo odlučili da obiđemo kraljevstvo. Odvešću je na par dana u obilazak – kaže Eragon i zapitam se kad smo to odlučili.

- Je li bezbedno? – pita ga moja majka.

- Biće sa mnom sve vreme – kaže Eragon i svi se slože. Očigledno je biti "sa njim" neka vrsta garancije.

- Nadam se da ćete uživati – dodaje Saniva sa osmehom.

- Venčaćemo se, treba da se bolje upoznamo – dodao je mirno. O čemu on to?

- Doneli ste odluku? – pita moj otac.

- Razgovarali smo o tome – odgovara Eragon.

- Rea? – otac me gleda.

- E sad... Ne dopada mi se ovo. Eragon i ja kao da guramo svako svoju stranu. Ako želi tako da se igra...

- Pa... nedavno sam zaključila da je moj životni vek ovde jako dug – još uvek ne mogu čudu da se načudim.

Svi su se blago osmehnuli.

- Želim da se prilagodim ovoj planeti ako nameravam ovde da živim. Znam koliko je svima važno da Eragon što pre nasledi tron. Ne želim da stvaram probleme.

- Brak je više od obaveze – kaže mi nežno Noa.

- Ja sam sa druge planete, tako da smo Eragon i ja sklopili dogovor.

- Kakav dogovor? – pita me otac, a Eragon me gleda upitno.

- Venčaćemo se da bi on nasledio tron. Nakon venčanja, koliko sam razumela, on mora da putuje i da reši neka kraljevska pitanja.

- Tako je – potvrđuje njegov otac.

- Za to vreme, ja ću živeti sa roditeljima u Veoli. Ako sam vas dobro razumela, vi želite tamo da se preselite. Na taj način mogu da provedem kvalitetno vreme sa vama, iskoristim priliku da se upoznam sa ovim kraljevstvom, planetom, obavezama, tradicijom i svime što treba da znam. Kad budem bila spremna, vratiću se ovde i biću očigledno kraljica – izložim moj plan. Eragon ćuti jer sam nešto dodala u taj plan, a ostali gledaju u nas.

- Mislim da je to jako dobar dogovor – kaže mi majka i nasmešim joj se.

- Ukoliko ste vi tako odlučili naravno da ćemo vas podržati – slaže se i Saniva.

Moj otac i Lucijus se takođe slažu, Eragon je ćutao. Imam osećaj da će izlet biti čupav.

10

Spremna sam i spakovana za razgledanje kraljevstva. Naravno to je laž, ali moramo da lažemo. Putujemo kao da se selimo. Tu je Eragon sa svojom stalnom gardom, moja senka Remus i neka bića koja uopšte ne poznajem. Imam osećaj kao da smo krenuli u rat, ali ne komentarišem ništa. Eragon kao da ne obraća pažnju na mene.

Mirna sam i tiha jer ne znam gde idemo niti znam šta ćemo da radimo. Eragon razgovara sa posadom, a mene potpuno ignoriše. Vreme koje sam provela sa ovim ljudima me je podsetilo na to koliko sam usamljena. Teško je navići se na ovaj život ma koliko se ja trudila jer mi, ljudi, robovi smo onog što znamo. Koliko sam razumela ljude-čudovišta oko sebe, stigli smo u neko daleko kraljevstvo Rona. Ljudi koji žive ovde su izolovani od ostatka naroda na ovoj planeti. Nisam shvatila zašto.

- Ostani uz mene – napokon mi se obraća Eragon. Bilo je i vreme.

- Zašto? Da li su ljudi ovde agresivni?

- Ne, ali su zavodljivi.

- Šta to znači?

Namrštio se primetno. Stvarno, šta to znači? Lepi su? Zgodni?

- Ostaćemo ovde samo onoliko koliko je potrebno – rekao je svima pa dodao još nešto na nekom čudnom jeziku koji ja nisam razumela.

Shvatam, nije bilo za moje uši. Divno, pokaži mi još malo da mi nije mesto ovde!

Eragon je zatražio hitan prijem kod vođe Rona. Jako brzo smo primljeni jer očigledno on nije čovek koga je pametno odbiti, a i budući je kralj.

Čim smo prošli kroz kapiju čudna energija je prošla kroz mene, a vidim i zašto. Ovo mesto liči na moju planetu, liči na jebeni Njujork.

- Šta... – krenem napred, ali Eragon me hvata za ruku i povlači nazad.

- Nisam li ti rekao da se ne odvajaš od mene? – ljut je.

- Ali ovo je... Mislim...

- Vidimo ono što želimo da vidimo, ovo nije stvarnost, budi toga svesna.

- Ne razumem – ali stvarno ne razumem.

- Moraš ostati pribrana. Remus.

Remus staje ispred mene kao da se sprema da primi metak za mene. Ništa ja ne razumem.

- Prinče dobrodošli – pozdravlja nas prilično lep čovek koji je došao sa obezbeđenjem. Kunem se da liče na ljude sa moje planete. Pa ovo su ljudi!

- Hvala na brzom prijemu – kaže Eragon.

- Ja sam Kevin, sprovešću vas do upravnika – naklonio se. Ima čak i normalno ime. Ha!

Eragon me je upozorio da ne pokušavam da čitam ničije misli dok mi on ne da znak, zato sam fina iako želim da istražujem.

Ušli smo u auto i dok su nas vozili kod upravnika osećala sam se kao da sam kod kuće. Zgrade, parkovi, ljudi, nema nigde čudovišta, saobraćaj, putevi... Bilo je apsolutno neverovatno.

Upravnik je očigledno radio u savremenoj zgradi, savršeno normalna zgrada. Jedino su odudarali Eragon i njegova svita, posada, šta god.

Ne komentarišem ništa, ali kad nas je sekretarica uvela kod upravnika, umalo se nisam onesvestila. Dočekao nas je tip koji je bio oličenje lepote Breda Pita iz mlađih dana. Dakle, ovako su ljudi ovde zavodljivi. Počinjem da shvatam.

- Prinče Eragone – naklonio se Eragonu.

- Moje ime je Majkl, i ja sam upravnik oblasti Rona.

- Upravniče – kratko ga pozdravlja Eragon.

Onda se upravnik okreće ka meni, nasmešio mi se nekako toplo.

- Princezo Helena – naklonio mi se.

Helena? On zna moje ime? Moje pravo ime?

U narednom trenutku Eragon kreće ka njemu, ali tip sa tri oka, koji je deo Eragonove posade, stavlja ruku na njegovo rame i nešto mu šapuće. To ne umanjuje Eragonovu ljutnju, ali ga drži u mestu.

- Znate pravila poslovanja na našoj teritoriji, Vaše Veličanstvo – kaže mu mirno Majkl.

- Da, znamo – potvrđuje trooki tip.

Oooo, ali ja ne znam.

- Ali sam siguran da i Vi znate ko je Vaš budući kralj – dodaje.

- Uprava Rona će dočekati kraljevsku porodicu shodno pravilima i očekivanjima – Majkl je tako miran.

- Razgovarajmo – Eragon se normalizovao.

- Naravno, ali sutra ujutru, kao što znate, za nas Rone, počinje sveto vreme.

- Šta to dođavola znači?

- Šta to znači? – pitam Remus.

- To znači, princezo, da za manje od deset minuta, svi Roni uživaju. Za nas je odmor sveto vreme koje je predviđeno za lični užitak. Biće mi zadovoljstvo da Vam pokažem naš dom i našu kulturu – obraća mi se lično Majkl. Kunem se da imam cerek na licu.

- Nema potrebe – Eragon očigledno ne voli ovog tipa.

- Zapravo... – nasmešim se.

- Volela bih da malo bolje upoznam ovu... upravu. Čini mi se tako poznatom – rekla sam iskreno.

Iako ne gledam u Eragona, osećam njegov pogled na sebi, i ne, nije zadovoljan mnome.

- Moja sekretarica će odmah organizovati pratnju - Majkl mi se nasmešio.

- Obećavam, ovo mesto će Vas očarati.

Eragon me iznenada hvata za ruku.

- Spremite nam kraljevski apartman. Umorni smo od puta. Kasnije ću lično pokazati mojoj verenici lepotu Rona – prekida nas nimalo nežno Eragon. Zašto mi uporno kvari uživanje i život?

- Kako želite – Majkl se povlači, a ja upitno gledam u Eragona.

Šta je sve ovo bilo?

* * *

Apartman u koji su nas smestili je bio poput hotela sa sedam zvezdica.

Ovo je neverovatno – srećno prošetam kroz apartman. Nažalost Eragon nije delio moje oduševljenje. Ignorišem ga i pronađem jelovnik. Čak je i hrana kao kod kuće! Ajme!

Prekrijem usta rukom od sreće. Želim da živim ovde!

- Naručiću sve! – viknem oduševljeno.

I definitivno za poneti.

- Jesi li uspeo, Oto? – viknuo je Eragon i cimnula sam se.

- Komunikacija je bezbedna - Oto je spustio glavu u znaku naklona i napustio naš apartman.

- Slušaj me, nemamo puno vremena – Eragon me hvata za ramena.

- Sve što vidiš ovde nije stvarno.

- Kako to misliš?

- Ovo mesto je odraz tvojih želja. Vidimo ono što želimo, ono za čim čeznemo. Ova soba ne izgleda ovako.

- Nego kako izgleda?

- Za mene izgleda kao moja soba, za Otoa kao jazbina, a za tebe pretpostavljam kao soba na planeti Zemlji. Važno je da ostaneš fokusirana.

- Znači ovo nije stvarno? – namrštim se.

- Ne.

- I nisi mogao to ranije da mi kažeš? – sad sam ljuta.

- Ne, mislio sam da ćeš proći kao deo moje garde, ali pogrešio sam i sada oni to koriste.

- Ko koristi? Kako?

- Tako što će te ubediti da će ti dati sve što želiš. Rea, ostani fokusirana, čim pronađem osobu koju treba da pročitaš, vraćam te kući.

Sklonim besno njegove ruke sa sebe.

- Trebalo je sve ovo ranije da mi kažeš! – viknem ljuto.

- Ignorišeš me celog jutra i sad mi saspeš neke nebuloze na brzaka. Znaš šta? Meni se dopada ovo mesto. Pa šta ako je odraz mojih želja ili šta već?

- Rea, slušaj...

- Moje ime je Helena – kažem mirnije.

- I trenutno želim da se podsetim kako je to biti kod kuće! Remus! – viknem iz sve snage gledajući besno u oči Eragona. Remus ulazi u apartman kao po migu.

- Idemo u šetnju – kažem mirno i prođem pored Eragona.

Treba mi vazduh, ne mogu da dišem.

11

Nemam pojma šta se ovde događa, niti znam gde se nalazim, ali osećam se kao da sam kod kuće. Od besa sam izletela na ulicu, ušla u prvi bus i vozila se jako dugo, besciljno. Onda sam izašla i šetala ulicama. Naravno, Remus je sve vreme sa mnom, ali ništa ne govori. Kasno sam shvatila da nemam novac, ali nije ni bilo potrebe platiti vožnju.

- Gladna sam – okrenem se ka Remus.

- Možete da jedete gde god hoćete.

- Nemam novac.

Izvukla je neki novčić bele boje.

- Vaša propusnica.

- Za šta?

- Za sve.

- Ne razumem.

- Ovim plaćate sve. Kupujete sve što poželite. Ima kraljevski pečat – pokazuje mi.

- – zaključim da ima smisla to što mi govori, iako je kraljevski pečat neka čudna zvezda.

- Znači mogu da kupim ručak?

- Vi ste princeza. Možete da kupite celu ovu oblast, mada mislim da nije na prodaju.

- Ooo, onda idemo da jedemo.

Odabrala sam picu. Naravno poručila sam i za Remus, ali ona ne želi ni da sedne za sto.

- Hajde da ručamo.

- Hvala na pozivu princezo, ali hrana koju ja jedem je drugačija.

- Oprosti molim te, poruči šta god želiš.

- Bojim se da toga nema ovde.

- Ooo, pa šta jedeš obično?

- Čist protein.

- Oooo ne znam baš koliko čist.

- Volim kad se kreće.

Ova je udarena u glavu.

- Pa pitaj, ako imaju ovde, uzmi slobodno.

- Spremam sama svoju hranu, to je, način života mog naroda.

- Oooo – sad mi je neprijatno.

- Princezo, smem li da Vam se pridružim?

Okrenem glavu i ugledam Majkla. Prelep je.

- Da, molim Vas, moja... ovaj alet – valjda to beše - nije gladna.

- U tom slučaju, biće mi zadovoljstvo da Vam se pridružim.

- Molim te, ne presiraj mi.

- Po tvojoj želji. Mogu li da preporučim drugačije vino?

- Da, svakako. Ne razumem se baš u vina, a danas mi baš treba domaći alkohol.

Majkl je poručio vino pa mi se posvetio.

- Dakle, osećaš se ovde kao kod kuće? – pita me.

- Da – priznam.

- Iako mi kažu drugačije.

- Svako veruje u ono u šta želi da veruje.

- Znači ovo mesto je zaista odraz tuđih želja? – pitam ga iskreno.

- Rona je mesto koje ne sputava bića, niti brani ispunjenje njihovih želja. Za neke je ovo raj, a za druge dom.

- Ne razumem. Ovo mesto je slično mestu sa kojeg dolazim. Čak i vino ima isti ukus.

- To kažu svi koji dođu ovde.

- Da li dolazi puno ljudi? – trebalo je da upotrebim drugu reč.

- Odgovor na to pitanje je malo duži.

- Ne žurim.

- Rona je dom za izgubljene.

- Nije toliko dug.

- Ovo mesto su izgradila izgubljena bića. Ona koja se osećaju kao da nigde ne pripadaju. Ne mogu nazad, a nemaju kuda napred.

Zvuči tako poznato, kao da opisuje mene.

- Dakle ovde svako može da radi? Živi?

- Naravno, prijavi se, dobije dokumenta i živi život koji želi.

- Ali ovo nije stvarno? Ovo mesto? – ne kontam baš najbolje.

- Probaj vino – kaže mi i poslušam ga.

- Sad probaj hranu.

Ponovo poslušam.

- Kakvog je ukusa?

- Božanstveno – priznam.

- Je li stvarno?

- Naravno da jeste – jedem i pijem.

- Tako je i ovo mesto, stvarno. Vidimo i osećamo ono što želimo da vidimo i osećamo.

- Dakle stvarno je?

- Ukoliko želiš da bude stvarno, stvarno je.

Uzmem čašu i zamislim se. Nikad se nisam osećala gluplje i tako želim da mu samo zavirim u um, ali Remus tako zuri u mene da mi je neprijatno.

- Prošetajmo nakon ručka – predlaže Majkl i pristanem.

* * *

Šetnja je bila divna, Majkl prosto očaravajuć i zavodljiv, a svuda oko mene su bili ljudi i mesta na kojima se osećam bezbedno. Da, samo na planeti Zemlji ovo bi bio savršen izlazak ili druženje, ali ovde... Koliko god bilo savršeno znam da nije, jer savršenstvo ne postoji. Uvek postoji neka caka, čitač misli to najbolje zna, samo što ovaj put... samo ovaj put... pitam se da li namerno da preskočim tu caku.

Majkl me je odveo na ples. Nisam ovo očekivala, ali muzika me je opčinila. Piće me je opustilo a mesto me je podsetilo na beg moje mladosti. Ubijala sam se od alkohola da priguštim buku u mojoj glavi. Sada mi to više nije potrebno. Ovde moj um je prosto čist.

Nakon ćaskanja, ljudi su počeli masovno da igraju i da se ljube na podijumu za igru.

- Tako su opušteni – zaključim glasno.

- Nigde ne žure, žele tu da budu.

- Cele noći?

- Da.

- Zar ne rade sutra?

- Ukoliko žele da rade, radiće, ukoliko ne žele, neće.

- Posao ne funkcioniše tako – kažem.

Ustaje polako sa osmehom.

- U tome je poenta Rone. Možeš da radiš kad god poželiš – pruža mi ruku.

- Zar ti nemaš posao? Važan posao? – prihvatim njegovu ruku i ustanem.

- Ne razumeš – nežno me povlači u naručje.

Zgodan je, definitivno vežba.

- Šta ne razumem?

I zaista, mi plešemo.

- Ovo mesto može da ostvari sve tvoje želje – šapuće mi na uvo.

- Može da bude savršeno za tebe, može da bude tiho, glasno, može da bude dom, večiti odmor, večiti užitak...

Osećam se slabo a puno adrenalina. Ne mogu da opišem osećaj. Osećam se kao da želim nešto, a ne znam tačno šta. Kao da mi nešto treba, jako mi treba. I bilo je dobro, bilo je glatko, seksi, zavodljivo, bilo je sve o čemu sam ikad maštala. Plešem u seksualnom zanosu sa prezgodnim muškarcem, a nisam u njegovoj glavi. Poželela sam da me poljubi i vidim da će učiniti to, želim to. Moja stvarnost je počela da vrišti držeći se za glavu. Moja stvarnost se pretvorila iz Breda Pita u dvonogo čudovište sa repom koje je bilo na kolenima ispred mene i onda je moja stvarnost napokon otkrila istinu.

Udaljim se od Majkla i udahnem duboko. Remus je bila pored mene, mirna i ledena, bez komentara a ja sam čekala.

Nakon dve pesme Majkl se vratio u ljudski oblik. Vrlo obzirno je seo preko puta mene.

- Krvna veza - kaže glasno.

- Pretpostavljam, budući kralj?

- Ti nisi čovek – izdahnem.

- Ja sam sve ono što želiš da budem.

- Ova bića oko nas... Šta su?

- Lutalice, ali za tebe...

- Ono su što želim da budu – zaključim tužno.

- Kasno je, moram da idem – ustanem i pogledam u Remus.

- Princezo?

Pogledam u njega, nalik domu, ali nije dom.

- Ovde si uvek dobrodošla. Ovde možeš biti ono što jesi.

- Mogu li da razmislim o ponudi?

- Naravno.

- Idemo.

Znam odgovor samo... ne želim ga.

On je sve ono što mi treba, ali nije ono što moje srce želi.

* * *

Vožnja je bila duga a ja sam se osećala loše. Kao da me celo telo boli. Mislim da imam neku krizu i ne znam kako da je rešim. Osećam se slomljeno i samo želim da plačem. Ne znam kako me je Remus dovela natrag u apartman, ali jeste. Naklonila mi se i povukla, a ja sam ušla u apartman.

12

Eragon me čeka, iako deluje mirno, znam da nije, a ja nisam raspoložena za još jednu svađu sa njim.

- Ne večeras – kažem mirno i prođem pored njega.

Uđem u spavaću sobu i skinem sve sa sebe. Potrebno mi je dugo tuširanje jer mi je pretoplo.

Dišem ravnomerno. Razmišljam o suludosti mog života, planetama, moćima i svemu što sam ovde videla. Ovakve stvari ne postoje, ali sa druge strane, moj život je oduvek bio drugačiji i to me je plašilo. Gde je moje mesto? Na kojoj jebenoj planeti? U realnosti ili u mojim željama?

Mora da izgledam čudno jer me Eragon tako gleda. Kao da nisam sa ove planete. Tehnički nisam, ali ipak...

- Šta? – pitam ga napola ljuto, a napola umorno.

- Kako se osećaš?

Zaista? Interesuje ga?

- Zaista te zanima?

- Da me ne zanima, ne bih pitao.

- Dobro sam – ne dopada mi se njegov odgovor.

- Nisi, mučiš se.

- A ti me kao poznaješ?

- Znam kroz šta prolaziš. Iskušenje je uvek veliki izazov, a ovo mesto je verovatno ostvarenje tvojih snova – seo je na krevet.

- Zato nisam ni hteo da te dovedem ovde – kao da se ljuti sam na sebe. To je novo, uvek je ljut na mene.

Sednem pored njega i zagledam se u svoje prste.

- Moje moći, ovde... ne mogu da ih koristim – namrštim se.

- Možeš, zato sam ti i rekao da ih ne koristiš, ali nisam znao da ti zapravo ne želiš da koristiš svoje moći. To je tvoja želja.

- Sve je tako poznato – priznam.

- Dovoljno je da zamislim u glavi i tu sam – ovo mesto je neverovatno.

- Ostvarenje svega što sam ikad želela – kako tome odoleti?

- Ali nije realnost.

Okrenem glavu ka njemu.

- Možeš da pronađeš lek za oca, da poželiš da on ozdravi.

- Možeš da zamisliš to, ali to neće izlečiti naše roditelje – izdahnuo je.

- Rona ispunjava tvoje želje. Ne možeš da dovedeš osobu ovde. To mora biti želja te osobe. Možeš da zamisliš da je ona zdrava, ali neće biti jer ne živi ovde. Samo si ti tu i tvoje želje. Ovo je sebična oblast.

- Zašto je sebično poželeti sreću za sebe?

- To je samo želja, Rea. Da, u početku će ti biti lepo, ali nakon nekog vremena shvatićeš da to nije život. Bićeš sama i živećeš od fantazije do fantazije.

- Ne planiram da živim ovde, Eragone – izdahnem.

- Primamljivo je, to priznajem, ali ti zaboravljaš da sam ja uvek u svojoj glavi. Mogu da uživam u lepoj fantaziji, ali uvek ću znati da je to samo to, fantazija.

- Zbog tvojih moći – izdahnuo je.

- Zbog mojih moći.

- A da nije njih? Da li bi mogla da napustiš sve? Roditelje, Somel, mene? – pita me ozbiljno.

- Dopada mi se Somel. To kraljevstvo je nešto najneverovatnije što sam videla u životu. Moji biološki roditelji? Oni su divni, za takvim roditeljima čezne svako dete. A što se tiče tebe? Pa, mislim da je tebe nemoguće napustiti zbog veze koju delimo. Činjenica je da je moj život vezan za tvoj. Tu se ja ništa ne pitam. Ta odluka je doneta odavno bez mog znanja i odobrenja. I činjenica je da ne mogu da uživam ni u jednoj fantaziji, jer bio ti ovde ili ne, ljudima ili čudnim bićima nije dozvoljeno da budu u mojoj blizini.

- Žao mi je.

Oooo, pa ovo prvi put čujem.

- Zašto tačno? Zato što sam vezana za tebe?

- Ne, ti si moja pa si moja. Nema tu nikakve nejasnoće. Žao mi je što je sve ovo teško za tebe.

- To je samo zbog ovog mesta. Čini me nesigurnom osobom, a ja nisam takva. Ceo život sam prepuštena sama sebi i bilo mi je dobro.

- Dok nisi došla ovde – znao je.

- Dok me ti nisi doveo ovde.

- Dakle, teoretski, ja sam krivac za puno loših stvari u tvom životu – zaključio je.

- Ne bih to nazvala „lošim stvarima", više sam za „nemogućnost izbora i upravljanja svojim životom" – pokušam da se našalim.

- Rea, ti ćeš biti moja kraljica, moja supruga, majka moje dece. Priuštiću ti život kakav želiš.

- To zvuči tako obavezujuće. Niko me nije pitao da li želim sve to.

- Svestan sam toga, zato sam se i složio da ti dam vremena da sazriš i da se prilagodiš.

- Ja nisam neko koga ćeš ti moći da oblikuješ po svojim željama.

- Ali ti si moja.

- Ne, nisam – namrštim se.

- Da, jesi. Mislim da sam ti to više puta dokazao.

- A da li si se nekad zapitao da li ja želim da budem tvoja?

- Eto vidiš. Za nas, sa druge planete, tako nešto je čudno. Ne možeš mi reći ovako nešto nakon kratkog poznanstva.

- Dobro, kako to onda funkcioniše kod vas?

- Upoznaš devojku, izađete nekoliko puta, budete u vezi pa tek onda planirate brak.

- Da, slično je i kod nas.

- Pa?

- Pa, mi ćemo se venčati na kraju.

- Ne shvataš – oprosti mi Bože, ali on kao da je tupav.

- Pojasni mi.

- Da li želiš nekog, ko je tu zato što mora da bude tu, ili želiš nekog, ko je tu zato što želi da bude tu? Konkretno mislim na mene.

- Ti želiš da budeš tu – odgovara uvereno.

- I ti si uveren u to?

- U potpunosti.

- Da nisi i ti pod uticajem ovog mesta? – namrštim se.

- Naravno da nisam. To je činjenica. Pronaći ću lek, izlečiću naše roditelje tako da mogu mirno i spokojno da uživaju u miru koji zaslužuju. Srediću sve nerede po kraljevstvu i pobune koje drugi izazivaju. Ojačaću kraljevstvo, pobiću sve koji žele da naude bilo kojem članu kraljevske porodice a onda ću se vratiti kući. Tamo ćeš me čekati ti, do tada ćeš u potpunosti shvatiti i razumeti moju situaciju. Tek tada ćemo imati vremena samo za nas. Želim da ti pokažem sve što nisam mogao. Da te upoznam sa meni dragim bićima, da ti pokažem moj svet. Zaljubićeš se u njega, a onda ćeš se zaljubiti i u mene i rodićeš mi dva sina i dve kćeri.

Znala sam da nešto nije u redu, prosto mi vri u stomaku.

- Dakle to je tvoja želja? – pitam ga tiše, a on se smeje.

Sranje! Mislim, sjajno je to što želi za nas, ali... o sranje.

- Hoćemo li da spavamo? – pitam ga.

- Šta kažeš da izađemo?

- Umorna sam.

- Onda spavaj, ja ću malo da prošetam.

- To nije dobra ideja – namrštim se.

- Zašto?

- Ne želim da budem sama.

- Ostaću sa tobom.

- U redu. Idi da se istuširaš.

- U redu.

Eragon je otišao pod tuš a ja sam krenula po Remus, koja srećom, stoji pred vratima.

- Gde je ono biće sa tri oka? – pitam je.

- Molim?

- Ono biće sa tri oka koje prati Eragona?

- Oto, u sobi.

- Pozovi ga. Odmah!

* * *

Oto je došao odmah, srećom Eragon je i dalje pod tušem.

- Princezo – obraća mi se dubokim glasom.

- Mislim da imamo problem.

- Koji?

- Ovaj... mogu li slobodno da govorim?

- Samo trenutak – zažmurio je na par sekundi.

- Izvolite.

- Eragon nije dobro. Mislim da je začaran ili šta god.

- Zašto to mislite?

- Rekao mi je svoje želje.

- Ali bio je dobro.

- I ja to mislim, ali u toku našeg razgovora postao je druga osoba. Veoma optimistična osoba.

- Jeste li sigurni?

- Jesam – izdahnem.

- Onda ga moramo izvući odavde.

- A lek? Zato smo ovde.

- Što duže boravi ovde, želeće sve više da ostane. Kako se Vi osećate?

- Pa... izgleda da ne utiče puno na mene.

- Verovatno zbog Vaših posebnih moći. Princ nema te moći.

- Dakle?

- Moramo ga izvući odavde, ali mora poći dobrovoljno.

- Ok, gde da ga odvedem?

- Najefikasnije bi bilo do našeg broda. Odmah ćemo ga podvrgnuti prečišćavanju.

- Ok, onda idemo.

- Brod ne sme doći ovde, čekaće nas na granici. Morate ga izvući, ali Roni ne smeju da znaju. Nije dozvoljeno odvoditi ljude protiv njihove volje.

- A lek?

- Imam plan, ali rizičan je.

- Koliko?

- Eragon ga definitivno ne bi odobrio, ali...

- Ali...lako je doći do osobe koju morate da pročitate.

- Dakle, izvučemo Eragona, a onda se vraćamo da prikupimo informacije o leku?

- Ne baš.

- Ne?

- Ako izvučemo princa, nećemo moći da se vratimo.

- Dakle moramo prvo da saznamo informacije pa onda da pobegnemo. Ali zašto bežimo? Mislim ja ću biti kraljica ovih ljudi.

- Tačno, ali niko se ne petlja sa Ronima jer mogu da zarobe bilo čini um.

- Nisam li ja otporna?

- Ne znamo koliko. Nakon duže izloženosti pada svaki um, ma čiji bio.

- Sranje. Ali kako ti funkcionišeš normalno?

- Imam tri mozga.

- Bokte! U redu, am... šta sad?

- Prespavajte, ja ću noćaš da pokušam da pronađem prihvatljivo rešenje.

- U redu – izdahnem.

- I da, ne sme nigde da ide sam. Što je izloženiji, to je podložniji.

- U redu.

- Iskoristite njegove želje, to bi moglo da pomogne.

- Shvatam.

- Laku noć, princezo.

- Laku noć.

13

Nisam mogla da spavam, ali Eragon jeste. Ko bi rekao da ću ja morati da budem odgovorna osoba? Razmišljam cele noći šta da radim. Ne mogu da ga ostavim ovde jer on to ne bi želeo, a i spasio mi je život toliko puta, dužna sam mu. Osim toga moram da pronađem informacije o leku za naše očeve.

Kada se Eragon probudio, nastao je problem. Go od pojasa naviše, telo mu je izgledalo brutalno. Ima po neki ožiljak koji ga, u globalu, čini još privlačnijim. Ono što nikad nisam videla na njemu pre je, jutarnji osmeh. Čini mi se da može da zagreje celu planetu.

- Dobro jutro – nasmešio se prilazeći mi. Ja sedim u fotelji i pitam se šta da radim?

Sagnuo se do mog vrata i nežno me pomirisao.

- Da doručkujemo pa idemo u šetnju, važi?

- Može – nasmejem se poput retardirane ćurke.

- Spremi mi odeću.

Odmaknuo se od mene i glasno sam izdahnula.

Šta je, za ime sveta, ovo bilo?

Ne znam za bića na ovoj planeti, ali mi ljudi, smo sebični. Naravno da sam poželela da vidim Eragona u zemaljskoj odeći. Zato sam mu nabavila crno odelo i belu košulju. Izgledao je fenomenalno, ostvarenje svih mojih potajnih želja. Na tu misao se cimnem jer ovo nije on. Ovo je moja želja u kombinaciji sa njegovom.

- Idemo li? – pruža mi ruku džentlmenski i pitam se, da li da se se pridružim fantaziji.

Koliko pogrešno može biti?

- Idemo – nabacim osmeh i prihvatim poziv.

* * *

Otov pogled je osuđujuć. Naročito kada mu je Eragon rekao da odloži dogovor koji je imao sa vođom Rona. Želeo je da uživa malo sa mnom. Znala sam da je pogrešno, ali potajno sam iznimno uživala.

Šetali smo, kupio mi je cveće, sladoled, puno smo se smejali i stalno me je držao za ruku. Razgovarali smo o običnim stvarima, sitnicama koje zaboravljamo, glupostima kojih se rado sećamo. Ovaj Eragon nije bio ratnik Eragon, bio je tip sa planete Zemlje Eragon. Bio je drugačiji, rasterećeniji, nije bio budući kralj, što me je nateralo da se zapitam da li su mu buduća pozicija i odgovornosti predodredile život? Stvorile od njega čoveka kakav jeste danas?

Oto mi daje znak za razgovor. Bar mislim da to označavaju stalni treptaji njegovog trećeg oka.

- Šta kažeš na šoping? – pitam Eragona.

- Šta?

- Idemo da kupimo neku finu odeću. Možeš da me izvedeš na neki ples večeras – lupim.

- U redu, ali upozoravam te, ne umem da plešem.

- Naučiću te.

Odaberem garderobu i pošaljem ga u kabinu za presvlačenje. Čudno, poslušan je.

- Oto - obratim mu se.

- Odlazimo večeras.

- Kako?

- Svemirskim brodom. Moramo da ga ubacimo u komoru i procenimo štetu – mislio je na Eragona.

- A informacije o leku?

- Elon koga tražimo je starije biće. Voli alkohol, znam gde će biti večeras.

- Onda i mi idemo tamo – odlučim.

- Moraćete brzo da delujete, brzina je ključna.

- Samo mu pročačkam po mozgu i bežimo?

- Manje-više.

- Ok.

- Princezo?

- Da?

- On nije princ Eragon – ističe očigledno.

- Znam.

- Vi ste hrabra devojka.

- Zašto to kažeš?

- Zato što je najteže odreći se sna.

Da li je ovo moj san? Savršen tip?

Verovatno jeste, ali ja znam da je san na kraju samo to, san. Neću ga zadržati u fantaziji. Ne bih mu to učinila, ali uspomenu na ovaj dan mi niko ne može oduzeti.

* * *

Kad je bal nek' je bal. Nosim haljinu, i to kakvu haljinu. Pravu zemaljsku. Vatrenocrvenu sa procepom skoro do kuka. Dovoljno je da poželim i moja fantazija je tu.

- Izgledaš očaravajuće – kaže mi Eragon.

- Hvala - uživaj u trenutku Helena.

- Nakon plesa, želim da ti pokažem zvezde.

- Zvezde?

- Da, sazvežđe Eline, najveće vidljivo golim okom.

Oooo, te zvezde.

- Volela bih to – ne verujem da će uspeti, ali volela bih.

- Idemo.

- Idemo.

Ne znam je li ovo moja fantazija ili njegova, ali mesto na koje smo došli, podseća me na neko mesto iz prošlosti. Tiha džez muzika koju sam već čula na dvoru kraljevstva Somel navodi me da pomislim da ipak nije moja fantazija. Teško je opustiti se kad stalno strepiš.

Eragon je poručio piće, neko za koje nisam nikad čula. Nedugo zatim, povlači me za sobom.

- Mislila sam da ne znaš da plešeš?

- Moja majka stalno govori da je za ovu vrstu muzike potrebno samo njihanje u ritmu.

- Da – nasmešim se i dozvolim njegovim rukama da me privuku ka njegovom telu.

Zalepim se za njega. Osećam kako mu pašem. Naša udubljenja na telu se savršeno nadopunjuju, a onda smo zaplesali, zapravo, ljuljali smo se. Naslonim glavu na njegovo rame i opustim se.

- Jesi li dobro? – pita me.

- Da, samo me ova muzika čini tužnom – priznam, pa podignem glavu.

- Nemoj biti tužna – podiže jednu ruku i dodiruje mi lice.

- Volela bih da ova noć traje duže – izletelo mi je.

- Tehnički, noć ne može trajati duže, ali možemo je ponoviti.

Stavim ruku na njegove grudi. Bože... tako silno želim da ga poljubim. Želim da nas zarobim u ovom trenutku večno. Mogu to da učinim, ja odlučujem. Živela bih pod mojim uslovima, sa nekim u koga sam zaljubljena. Međutim, moj mozak ne miruje i podseća me na njegove reči da ne mogu zarobiti osobu u ovaj svet, već samo sećanje. Ali on želi da bude ovde, sa mnom. Borim se, ali isto tako sam svesna i da ima drugačije planove pre nego što se posveti meni. Porodica, dužnosti...

U meni se lome dobro i zlo, potreba i odgovornost, želja i realnost, a on samo želi da me poljubi. Vidim to po načinu na koji me gleda, po pokretima njegovih prstiju koji su prešli sa mojih obraza na moje usne, po načinu njegovog disanja...On ispoljava sve ono što ja želim. Daje mi ono za čim potajno čeznem i tako želim da mu se predam.

- Princezo!

Cimnem se jer me neko zove.

- Je li sve u redu? – pita me Eragon.

- Da, ja... – okrenem se oko sebe, ali...

Je li to bilo u mojoj glavi? Nije, ugledala sam svog saveznika. Oto mi daje znak, vreme je.

- Moram do toaleta. Poruči nam nešto za večeru – kažem Eragonu.

- Da li imaš neku želju? – pita me ljubazno.

- Iznenadi me.

Dok izvlačim ruku iz njegove, znam da se odričem, ne samo te ruke, već i nečeg mnogo većeg.

Probijam se kroz stolove i Remus mi preseca put.

- Za mnom princezo – kaže mi i pratim je.

Remus me je izvela iz restorana i odvela u neki mračni ugao.

- Zašto smo ovde?

- Uhvatili smo Elona – kaže mi.

- Iz njega treba da izvučem informacije? – prisetim se.

- Tako je.

- Princezo – Oto me pozdravlja.

- Samo ste vas dvoje? – pitam ih.

- Cela posada je ugrožena – kaže mi Remus.

- Ti nisi? – pitam je.

- Ja sam otporna na moći Rona i uopšte na bilo kakvu vrstu mentalne kontrole. Zato sam i odabrana za tvog aleta.

Eragon je jako proračunat muškarac. Zbog ovoga mi se sad manje sviđa.

- Elon je ovde – Oto se pomera i ugledam čupavo biće koje je izgleda onesvešćeno.

- To je on?

- Tako je. Ostavljam Vas. Remus će paziti na Vas.

- Ali gde ideš?

- Nažalost moja otpornost nije dugotrajna. Imam kontrolu nad samo jednim mozgom što znači da mogu u narednih sat vremena da padnem pod uticaj Rona. Zato moram da odem. Čekaću Vas sa posadom broda.

- Znači nas dve smo same? – to mi se nikako ne dopada.

- Tako je, i ne zaboravite, Eragon mora otići sa ovog mesta svojom voljom.

- I sad mi to kažeš? – umalo ne viknem.

- Iskoristite njegova osećanja.

- Ja... – ne dopada mi se ovo.

- Moram da idem – i tek tako ludak ode.

- Ne brinite, ja sam tu – kaže mi Remus.

- U redu – izdahnem dok gledam kako Oto odlazi.

- Probudimo ga – kažem Remus i ona ga je toliko snažno udarila, da se čovek probudio uz vrisak.

- Isuse! – koliko je ona snažna?

- Am, dam – mucao je nerazgovetno.

- Sad! Moraš to da učiniš pre nego što postane svestan. Jedino tako imamo priliku da odemo neopaženo.

- U redu – udahnem duboko i nevoljno ga uhvatim za glavu koja izgleda kao glava Čupakabre. Budan je, ali ne skroz. Um mu luta, bori se da se probudi.

Možeš ti to Helena, moraš. Ovo je lako za tebe.

Dok lutam njegovim umom, shvatam da je sve uglavnom fantazija. Osećam se zarobljeno u tuđim snovima. Ne mogu da procenim šta je od ovog stvarnost a šta fantazija. Naizad se seti informacije o nekoj čudnoj travi od koje se pravi protivotrov. Zašto ga uopšte držim za glavu. Sama sebi više nisam jasna.

- Ajlam – kreće da otvara oči i Remus ga udara ponovo.

Automatski pustim njegovu glavu.

- I?

- Uterija, neko mesto Selos ili tako nešto – izdahnem.

- Uterija, najstarije mesto na planeti Somel.

- Ne znam kako se zove biljka, ali ako je vidim prepoznaću je. Znam otprilike gde da je tražimo. Pored neke reke sa vodopadom i vodom koja pada na gore – ma šta ja pričam.

- Znam mesto.

- Odlično – nasmejem se.

- Sad moramo da izvučemo princa – kaže mi.

Tako je. Eragon.

14

Jasno mi je da moram da ga odvedem odavde, jer što je duže ovde, sve više se gubi. Uprkos svemu tome, on postaje sve idealniji materijal za dečka, a to me ubija. Nisam mogla da smislim razlog da preskočimo večeru, ali zato smo odmah nakon nje izašli napolje.

- Imam jednu želju – kažem mu odjednom dok preturam po mozgu.

- Koju?

- Pa...malo me je sramota, ali oduvek sam želela to da uradim.

- Šta? – podiže moju ruku i ljubi je.

- Nećeš se smejati?

- Obećavam.

- I ispunićeš mi želju?

- Pa...

Udarim ga u rame.

- Ispuniću ti želju.

- Nikad nisam poljubila nekog. Zapravo jesam, ali nije završilo dobro – zapetljam se.

- Rea?

- Imam viziju savršenog poljupca.

Nasmešio se i mrzela sam sebe zbog ovog.

- Jedva čekam ovo da čujem.

- U svemiru – ugrizem se za usnu jer sam čula da tako izgledam seksi.

- U svemiru? – smeška se.

- Ne smej se. Ne bi li bilo predivno poljubiti nekog dok krstarimo među zvezdama? Ostane ti u glavi za ceo život.

- Možemo to da sredimo. Šta kažeš na sutra?

Priđem mu polako i podignem se na prste, a onda spustim ruku na njegove grudi.

- Želim da te poljubim noćas – prošapućem. On gaji osećanja prema meni, ali ta osećanja su samo njegova fantazija. Sada ta fantazija je izašla na površinu, a ja je prljam. Koristim je protiv njega. Imam osećaj da mi ovo neće oprostiti, iako je ova moja želja zapravo jedna gola istina.

- Oto! – viknuo je da sam se cimnula.

Sranje, Oto je otišao!

- Prinče - Oto se stvorio pored nas. Šta, dođavola?

Eragon mu govori nešto na onom čudnom jeziku i Oto potvrđuje, zatim nestaje.

- Je li se on teleportovao? – pokušavam da shvatim.

- Ne, to je samo normalan vid komunikacije.

- A mi imamo mobilne telefone – izdahnem.

- Šta?

- Ništa. Gde idemo? – nasmešim se.

* * *

Nakon kratke vožnje stižemo do početne tačke. Ovde smo ušli u ovu oblast. Mislila sam da je gotovo kada nas zaustavio tip koji nas je i dočekao.

- Visosti – naklonio se.

- Otvorite vrata – kaže Eragon, a ja ga čvrsto držim za ruku.

- Idete? – pita nas tip.

- Samo na kratko.

- Jeste li sigurni? – kao da nam ne veruje.

- Kakvo je to pitanje? – Eragon se namrštio.

- Oprostite – čovek se povlači i otvaraju kapiju.

Već vidim kako nas Oto čeka pored svemirskog broda. Samo još malo, još malo, tačno vidim liniju koju treba da pređemo jer mi Oto uporno pokazuje na nju. Nacrtana je crvenom bojom, zaboga.

- Princezo Helena! – neko me pozove i stomak mi se zgrči. To je Majkl.

Okreće se prvo Eragon, a za njim i ja.

- Upravniče – Eragon ga pozdravlja.

- Prinče – i Majkl ga pozdravlja.

- Već idete? – pita nas.

- Želim da pokažem nešto princezi.

- Šta Vas interesuje princezo? – pita me ozbiljno.

- Pa... to je privatna stvar između budućeg kralja i mene.

- Možda mogu da Vam pomognem.

- Nema potrebe – kažem mu.

- Znate... bilo kakvo korišćenje moći na ovoj teritoriji ja zabranjeno, čak je i kraljica to potpisala.

- Ok, ne razumem zašto mi to govorite.

- Jer ste koristili svoje – bio je ozbiljan.

- Ali ja sam izuzetak, to je lično potpisala kraljica – kažem uvereno.

- Nisam to znao.

- Pa proverite.

- Zabranjeno je odvođenje bića sa naše teritorije ukoliko je to protivno njihovoj volji.

- Ne odlazimo upravniče, idemo samo u razledanje – kaže mu mirno Eragon.

- Ali Vaše V...

- Da li znate, upravniče, da tamo odakle sam ja pesnici večno pišu pesme o borbi između mozga i srca?

- Nisam to znao.

- Da li možete pretpostaviti ko pobeđuje u toj borbi?

- Onaj ko je jači – rekao je.

- Tako je, uglavnom je to srce.

- Romantično.

- Da,

- Interesantni su ti ljudi. Da li jedno isključuje drugo?

Pređite liniju! - Oto je u mojoj glavi. Jao Oto, jao.

- Mogu li da Vam pokažem? – pitam Majkla.

- Naravno.

Okrenem se ka Eragonu i jednostavno mu se nasmešim. Stavim ruke na njegov sako, podignem se na prste i poljubim ga. Dok on podiže ruke i hvata me za glavu ja spustim jednu nogu i namerno se zanesem. Eragon me odmah hvata i pre nego što me je stabilizovao pošla sam dva koraka unazad jer ako me on stegne neću moći da mrdnem, ali ipak je krenuo za mnom. Pogledam dole i izdahnem, prešli smo liniju. Nasmejem se i pogledam u Eragona. Ne izgleda dobro, nije stabilan.

- Remus! – pozovem je i ona hvata Eragona.

- Brzo u kapsulu – kaže joj Oto.

- Hoće li biti dobro? – pitam ga zabrinuta.

- Na kraju, hoće.

Začujem pljesak i okrenem se. Iza mene nije bila oblast koja liči na moj dom. Nije bio čovek koji podseća na Breda Pita. Bila je to samo još jedna pustoš puna tame u kojoj žive neka čudna bića.

- Dakle ovako izgleda tvoj dom – zaključim gledajući u par čudovišta. Koji li je Majkl?

Treće čudovište vraća lik Majkla i iznenadim se.

- Svako vidi ono što želi da vidi – kaže mi mirno dok hoda ka meni. Uplašila sam se.

- Ne bojte se, ipak ste Vi naša princeza. Jednog dana bićete moja kraljica – naklonio mi se.

- Nisi ljut?

- Zašto bih bio? Da ste pokušali da odvedete nekog odavde protiv njegove volje, ne bih to dozvolio. Ali princ je otišao svojevoljno, izgleda da sam precenio srce.

- Nisam imala nameru nikoga da prevarim, ali nisam ni mogla da ga samo tako ostavim tamo.

- Jesi li sigurna? – ne presira mi.

- Život koji biste vas dvoje imali ovde bio bi ostarenje sna, svakog sna.

- Ali to ne bi bio naš život.

- Bio bi – tvrdi.

- Znaš, tamo odakle sam ja, bića su komplikovana. . Da, lepo je zamišljati i želeti, ali koja je svrha života ako se odvija onako kako ga samo ja zamišljam? Ne želim da se neko bori za mene zato što sam ja to poželela i neka moćna sila to ostvarila.

- Želiš i dobro i loše – zaključio je.

- Želim da bude stvarno.

- Ali to neće biti onako kako ti želiš.

- Znam, svesna sam toga ali ja nisam obična osoba. Ranije sam mislila da je to moje prokletstvo, sada vidim da je to zapravo dar.

- Ljudi beže u fantazije jer ih realnost povređuje.

- Ljudi beže u fantazije jer su kukavice. Neće magija rešiti problem. Priznajem, dvoumila sam se, život tamo unutra bi bio drugačiji i mnogo lakši.

- Zašto onda odlaziš?

- Zbog ljudi. Dom je tamo gde su ljudi koje voliš.

- Možeš stvoriti iste ljude – i dalje me ubeđuje. On ne odustaje.

- Videla sam kako svet tvoje fantazije zapravo radi – videla sam u umu onog Čupakabre.

- Uzimaš im dušu u zamenu za fantazije.

- Dajem im sreću.

– povučem se unazad. Vreme ja da idem.

- Bilo je zadovoljstvo upoznati te, princezo.

- Takođe.

- Ukoliko poželiš da se vratiš...

- Hvala na pozivu. Zbogom – okrenem se i skinem lažan osmeh sa lica.

15

Nešto nije u redu. Čim sam se ukrcala na brod, odmah smo poleteli. Dok sam se ja snašla unutra, osobe su vrištale.

- Šta se događa? – pitam tipa sa naboranom kožom u žutom mantilu.

- Princezo - naklonio se.

- Cela naša posada je pod uticajem fantazije, a napustili smo oblast Rona. To im se ne dopada – Oto se pojavio.

- Svi?

- Da, srećom uspeo sam da izvučem sve.

- Hoće li biti dobro?

- Da, ali moraće da provedu ceo dan u komori.

- A Eragon?

- Doktore? – Oto gleda u njega.

- Princ je najduže bio pod uticajem.

- Šta to znači?

- Moramo da ga držimo pod sedativima, princezo.

- Ali zašto?

- Princ je jedno od najjačih bića na ovoj planeti. Zamislite da se osoba sa takvom snagom probudi.

- Ne pratim vas – namrštim se.

- Dok ne prođe uticaj Rona, zaražena bića su besna. Neko poput princa može da pobije sve na brodu i jednostavno ga sruši.

- Ali zašto? – ovo je strašno.

- Da bi se vratio u svet fantazije – dovršava doktor.

- Onda ga držite pod sedativima. Za to vreme možemo da tražimo biljku za protivotrov – predložim.

- Znate gde je?

- Da – nasmešim se.

Nisam baš tačno zapamtila gde treba da tražim tu biljku, ali Remus jeste. U pitanju je mirna oblast koja je, nažalost, prilično udaljena, a mi letimo sporo jer vozimo pun brod sa ratnicima koji su pod sedativima a snažni su kao bivoli. Da, to je veliki problem.

Prvih dvanaest sati bilo je tiho. Jela sam, istuširala se, odspavala, čak sam i istraživala gde idemo. Dok sam šetala zaustavila sam se na otvoru kroz koji su se videle zvezde. Videla sam ih kad sam prvi put kročila na brod poput ovog i one su mi pomogle da namamim Eragona. Možda su zvezde moja srećna amajlija. Čim sam ovo pomislila kao da sam urekla sebe, oglasila se neka sirena i svi su se rastrčali, a onda je počelo celo telo da me boli.

- Isuse! – viknem jer se osećam kao da gorim iznutra. Šta se događa?

- Princezo? – Remus me zove.

- Remus, gorim!

- Molim?

- Imam osećaj kao da moje telo gori.

- Treba nam doktor.

Remus me je odnela u ordinaciju gde svi viču.

- Princezo? – doktor mi prilazi.

- Celo telo me boli.

Ne znam čime me sve skenira.

- Nema ničeg.

- Kako nema? I kakva je to sirena?

- Ja... pronađi Otoa.

- Brzo se vraćam – Remus odlazi.

- Dajte mi nešto protiv bolova! – derem se na ovo čudovište sa naboranom kožom.

- Doktore... Princezo...

- Oto, šta se događa?

- Princ je razbio komoru.

- Šta?

- U delirijumu je. Pokušava da izađe iz zaključane prostorije.

- Da li pati? – pitam ih.

- Da – kaže doktor.

- Sranje – opsujem.

- Moram da ga vidim – pokušam da ustanem.

- To nije bezbedno.

- Boli me celo telo Oto i boleće me sve dok boli i njega. - Glupa povezanost!

- On nije sav svoj – Oto me drži za nadlakticu.

- Nisam ni ja! Osećam se kao da gorim iznutra.

- Možeš li nešto da joj daš?

- Jedino da je uspavam – kažem doktor.

- Ne! – odbijem.

- Pokušaću da razgovaram sa Eragonom – moram.

- Princezo... – Oto se ne slaže.

- Ja ću je štititi – kaže Remus.

- Ona je prilično jaka – potvrdim.

- Ona ga ne može obuzdati – uveren je Oto.

- Samo daj da pokušam.

Svi se slažu, ali protiv svoje volje. Moram nešto da pokušam jer ne mogu ovako da čekam.

Spremili smo prah koji služi da momentalno onesvesti bilo koje biće.

- Pa zašto mu ga ne date? Ili ga poprskate? – šta ja znam.

- Prah mora da se baci direktno u lice, a za to je potrebna razdaljina manja od jednog metra. Niko se ne usuđuje da uđe unutra.

- A da ga upucate?

- U svemiru? – gledaju me kao da sam nenormalna.

- Isuse – savijem se jer me sve boli.

Idemo.

Naoružana prahom krenem da savladam čudovište kojeg se svi boje. A to čudovište je moj budući muž, iako trenutno zaista izgleda kao čudovište na steroidima i veoma je besno. A ja ni na nogama ne mogu da stojim kako treba.

- Isuse! – cimnula sam se kada sam ugledala Eragona.

- Zatvoren je u prostoriji koja liči na metalnu kutiju. Razbio je iza sebe komoru u kojoj je ležao i sad šeta kao besna životinja. Ovo nije dobro. Počinjem da se predomišljam.

- Jeste li sigurni u ovo? – pita me Oto.

- Nisam. Može li da nas vidi?

- Ne, ali mogu da sklonim zaštitno polje i omogućim mu da nas vidi – objašljava mi doktor.

- Učinite to.

Doktor je nešto pritisnuo, što je očigledno čuo Eragon jer se okrenuo. Držim se za stomak jer ne znam šta drugo da uradim, strašno me boli.

Eragon kreće ka staklu i stavlja ruku na njega. Njegov pogled je isti.

- Rea? – čitam moje ime sa njegovih usana.

- Zvučnik je uključen – kaže doktor.

- Otvorite vrata! – prostorijom se prolomio Eragonov snažan glas.

Remus me pridržava jer sam pala na kolena.

- Odmah! – viknuo je ponovo Eragon i udario pesnicom u staklo koje je napuklo od udarca. Nije obuzet, samo je ljut. Ovo je on, nekako sam sigurna u to.

- Razbiće ga – Oto zaključuje.

- Pustite ga – kažem tiho.

Doktor ponovo pritiska nešto i vrata se otvaraju. Svi su se povukli unazad osim Remus.

- Rea! – Eragon ide pravo ka meni.

- Dođi – podiže me u ruke i dok se hvatam za njega, osećam da i on gori. Koža mu je vrela.

Imam osećaj da gorim iznutra, sve me boli – jedva govorim.

- Spremite ledenu kadu – naredio je.

Šta je ledena kada?

Ledena kada je bukvalno ledena kada. Eragon me je uneo na rukama u kadu koja je velične bračnog kreveta i u kojoj pluta led.

- Mislim da ovo nije...

- Zadrži dah – rekao je i samo što sam udahnula vazduh, zaronio je sa mnom.

Osetila sam takav šok da sam mislila da ću umreti. Istovremeno prija i ubija.

- Ha! – otvorila sam usta kad smo bili iznad vode.

- Polako, samo diši.

Trebalo mi je neko vreme da se stabilizujem, jer sam na trenutak mislila da ću umreti.

- Bolje? – pita me.

- Mislim da jeste – okrenem se ka njemu.

- Dođi, ostaćemo ovde neko vreme – doveo me je do ruba kade, a onda sam shvatila da mogu da sednem i da mi voda dođe skoro do brade.

- Da li bol prolazi? – pita me.

- Da – prolazi.

- Kod tebe?

Namrštio se na ovo. Vratio se zapovednički Eragon.

- Prolazi.

- Izgledaš normalno – zaključim.

On me samo gleda, ništa ne govori.

- Koliko sam razumela, biće potrebno neko vreme da se vratiš u normalu, bio si agresivan – pojasnim.

- Zahvaljujući ogromnoj snazi koju posedujem, mogu mnogo brže da se oporavim.

- Zašto onda ovaj gorući osećaj?

- Posledica ubrzanog oporavka.

- Oooo – ne razumem baš najbolje.

- Am... - spava mi se.

Kako sad to odjednom?

- Tvoje telo je slabije od mog, dođi – naslanja me na sebe, ali ja se gubim.

16

Jedva otvaram oči i shvatam da ležim u krevetu. Malo se osvrnem oko sebe i ugledam Eragona sa moje desne strane, spavao je. Ne znam da li je dan ili noć, jer je upaljeno samo jedno svetlo. Dovoljno da osvetli malo prostoriju, ali da ne ometa pri spavanju. Polako se podignem i sa radošću zaključim da više ne gorim. Pipnem Eragona za čelo i shvatim da ni on ne gori.

- Dobro je – kažem tiho, pa se izvučem iz kreveta. Stvarno moram da piškim.

Stvarno sam se potrudila da budem tiha. Nisam želela da ga probudim. Izađem iz sobe da pronađem nekog i naravno tu je Oto, budno posmatra sve.

- Princezo – pozdravlja me.

- Jesam li puno spavala?

- Osam sati – odgovara kao iz topa.

- A Eragon?

- Nije izlazio iz Vaše sobe.

- Još uvek spava, znači nije bio agresivan?

- Ne, začudo, ali oporavio se mnogo brže od očekivanog. Nagađam da to ima veze sa Vašom povezanošću. Preuzela si deo njegovog bola.

- Ne podsećaj me, mislila sam da ću umreti. Jesmo li stigli u Uteriju?

- Ne, putujemo sporo da bismo bili neprimetni.

- U redu.

- Princezo?

- Da?

- Bili ste sjajni i veoma hrabri.

- Hvala Oto. Navratiću ponovo kasnije.

Kako je sve bilo u redu, vratila sam se u svoju sobu. Eragon nije bio tu gde sam ga ostavila.

- Sranje! – neće valjda ponovo da poludi?

- Eragone? – možda se tušira.

Pretražim sobu i kupatilo. Nije ovde.

- Sranje - izađem iz sobe i krenem da ga tražim.

- Princezo.

Naletela sam na jednog od članova posade.

- Jesi li video Eragona? Princa?

- Nisam.

Krenem do Otoa i to brzo.

- Oto. Eragon nije u sobi! – viknem.

- Princezo – okreće se ka meni.

- Pronađite ga! – naredim mu.

- Ovde sam – okreće se stolica i ugledam Eragona. Upravljao je brodom. - izdahnem.

- Jesi li dobro? – pitam ga.

- Upravo je krenuo kod doktora – kaže Oto gledajući u Eragona.

- Da – Eragon ustaje.

- Idem sa tobom.

Doktor je pregledao Eragona i zaključio je da je u odličnom stanju.

A ostali?

- Svi su dobro, Vaše Veličanstvo. Dejstvo je prošlo.

- To je dobra vest. Pregledaj i princezu.

- Zašto mene? – namrštim se.

- Imala si groznicu.

- Potopio si me u ledenu kadu. Mislim da je to odgovarajuća reakcija.

- Samo neka te proveri.

- U redu.

Doktor je jako ljubazno konstatovao da sam i ja dobro, a onda smo otišli da pojedemo nešto.

* * *

Eragon je bio neobično tih. Kada je ušao za mnom u moju sobu, znala sam da nas čeka dug razgovor. O čemu ćemo uopšte da razgovaramo? Nisam mogla da se okrenem. Uhvatim se za vrat i napravim polukrug. Kad sam otvorila oči, videla sam da se krov iznad moje glave otvara. Mislim... nešto metalno se pomera i gledam u zvezde koje se pojavljuju u sve većem broju.

Okrenem se ka Eragonu i uhvatim ga kako ostavlja na sto neki uređaj koji je držao prethodno u ruci. Podigao je glavu i pratila sam ga. Plafon moje sobe je bio skroz otvoren, zvezde su bile iznad mene i izgledale su nestvarno. Svemir je čarobno mesto. Da sad umrem ne bih žalila.

Registrujem kretanje i spustim glavu, Eragon, hodao je ka meni. Da li da mu kažem nešto? I šta? Verovatno očekuje neka objašnjenja.

Podiže ruke i bez reči ih stavlja na zadnji deo mog vrata.

- Da li ima dovoljno zvezda? – pita me.

O Bože... Seća se.

- Mogu da objasnim - progutam knedlu.

- Da li ima dovoljno zvezda? – ponavlja svoje pitanje.

- Da – odgovorim potvrdno.

- Ima jako puno zvezda i prelepo je.

- Dobro – podiže palac desne ruke i samo je okrznuo moju donju usnu, onda je izdahnuo na nos i poljubio me.

Nije me samo poljubio, izuo me je iz cipela. Figurativno. Podignem ruke i uhvatim ga za nadlaktice. Pokušam da se stabilizujem, ali to nije lako, jer me on istovremeno ljubi i lagano gura što me navodi da koračam unazad. Hodala sam tako, korak po korak, sve dok nisam udarila u nešto. Krevet! Otvorim oči i uhvatim vazduh. Uputio mi je intenzivan pogled. Toliko intenzivan da su mi butine gorele, zujalo mi je u ušima...Grlo mi je toliko suvo da ne mogu knedlu da progutam.

Am...

Je li možda i dalje pod uticajem Rona?

- Kako se osećaš? – pitam ga.

- Znaš kako se osećam.

U tome je problem. Ne znam! Ne mogu da procenim da li se toplina širi mojim telom zbog moje uzbuđenosti ili zato što je on još uvek pod uticajem fantazije.

Podignem ruke i stavim ih na njegov vrat. Topao je. Opipam mu mišiće, lice, ma ispipam ga za sve pare.

- Je li ovo neki ritual sa planete Zemlje? – zeza me.

- Vruć si – zaključim tužno.

- Jesam.

- Ja... – ne mogu da uradim ovo, jednostavno ne mogu. Nije mi dobro.

- Boli me stomak, ne osećam se baš najbolje – to je delimično istina, ne boli mnogo, ali...

- Zar ti nemaš nikakve bolove? – trebalo bi da i on ima problem.

- Zanemarljivo je.

- Idem da potražim neki lek, brzo se vraćam – iskobeljam se nekako i krenem po pomoć.

Pronađem Otoa i kažem mu za problem. Pozvao je doktora koji se ne usuđuje da ga zatvori protiv njegove volje. Eragon je princ koji je ujedno i najjače biće na ovom brodu. A onda smo se setili – prah. Moramo da ga uspavamo.

* * *

Vraćam se u sobu. Ovaj put je bio tu.

- Jesi li bolje? – pita me.

- Da – hodam ka njemu pomalo nesigurna u sve ovo, ali ne znam šta drugo da radim.

Volim njegov osmeh, stvarno ga volim. Mislim da nakon što se skroz izleči više neće biti raspoložen da mi poklanja ovakve trenutke.

Podignem ruke i stavim ih oko njegovog vrata da ne bi primetio prah u mojoj ruci.

- Žao mi je – kažem iskreno i poljubim ga.

Bio je to sladak poljubac, nežan, dovoljan da se on opusti. A onda kao svaki prevarant povučem se jedan korak unazad i dunem mu prah u lice.

Gledam kako se tetura a zatim i padne. Straža odmah ulazi i odnose ga u komoru.

- Mislila sam da je dobro – namrštim se.

- Nije lako odvojiti fantaziju i stvarnost – kaže mi doktor.

- Ali ostali su dobro.

- Ostali su sami i bili su izloženi manje. Eragon je bio izložen dugo. Deo njegove fantazije je bio sa njim a i... – zastao je.

- Šta?

- Vi ste ovde princezo.

- Pa?

- To sve utiče na njega, Vi ste i fantazija i stvarnost.

- Shvatam – progutam knedlu.

- Najbolje bi bilo da Vas razdvojimo dok princ skroz ne dođe sebi.

- Na svemirskom brodu smo.

- Mogu Vas bezbedno vratiti na dvor – kaže Remus i pogledam je.

- Hoće li se 100% izlečiti? – pitam doktora.

- Apsolutno.

- Ali ne mogu da se vratim kući, mi smo navodno na putovanju – namrštim se.

- I treba da pronađem cvet koji samo ja znam kako izgleda.

- Onda nam treba drugačiji plan – kaže Oto.

- Ja moram da pronađem cvet – znam to.

- Ali pustiti Vas samu...

- Daj mi Eragonove ratnike i Remus. Vi možete plutati po svemiru dok se Eragon ne oporavi – lupim.

- To bi moglo da upali, teoretski. U praksi ako Eragon sazna da sam dozvolio da lutate sami... – namrštio se.

- Ja sam princeza, samo mu kaži da sam ti naredila.

- To nije...

- Moram da pronađem tu biljku, cvet. Znaš to – ako postoji i najmanja šansa da spasim naše očeve, iskoristiću je.

- Naposletku biće onako kako Vi zapovedate.

- U redu. Remus – okrenem se ka njoj.

- Princezo.

- Ti si vođa - kažem joj i ona se ispravi.

17

Nemam pojma šta radim. Jurcam po svemiru, na drugoj sam planeti, pokušavam da pronađem lek za biološkog oca dok se moj budući suprug leči... Ovih nekoliko dana pamtiću do kraja života. Remus je ozbiljno shvatila svoj posao. Zapovedala je Eragonovim ratnicima bez problema. Kako smo bili u maloj letelici, povećali smo brzinu i za par sati smo stigli do mesta zvano Uterija. Mesto je bilo poput nekog sela, mnoštvo cveća, čudna mala bića i visoke životinje. Naravno mi smo morali da se presvučemo jer ne možemo putovati kao kraljeva garda. Oto je naročito insistirao da putovanje bude sprovedeno u tajnosti.

Moje moći su se pokazale jako korisnim tako da nismo morali da zapitkujemo narod. Bilo je lako pronaći reku i vodopad čija voda teče prema gore. Prepoznala sam biljku i bila sam presrećna. Odlično mi idu ove ekspedicije.

- Shvatam – rekla je Remus i uhvatila me za ruku.

- Šta?

- Imamo problem – bila je ozbiljna.

Urekla sam samu sebe.

- Kakav?

- Ukrali su nam letelicu.

- Ko?

- Lokalci. Uterija je mesto poznato po biljkama i lopovima.

- Ali ovde jedva da ima ljudi, bića.

- Sa ove strane, Selos je miran deo ali Galos sa druge strane... – izdahnula je.

- Dom mnogih lopova – završava jedan od ratnika.

- Kako ćemo da se vratimo na brod?

- Mislim da je najbolje da se vratimo zmajevima.

- Ooo!

- Kad dođemo u dvorac javićemo se Otou.

- Letećemo na zmajevima do kuće? – pitam.

- Ne bi trebalo da letimo više od jednog dana – ponovo ovaj ratnik.

- Sjajno. Pa gde ćemo naći zmajeve?

- Vi ste princeza, morate da ih pozovete.

- Šalite se, zar ne? – pitam zbunjeno.

- Ne.

- Ne znam kako da ih pozovem.

- Zar Vas nije Delgrad pronašao kada ste pobegli iz dvorca? – oglašava se ratnik sa čudnim nosem.

- Da, sećam se tog zmaja, ali ne umem da ga dozovem – pa to je zmaj.

- Isuviše je rizično da putujemo drumom, Vi ste princeza – Remus kaže.

- Ne znam šta da radimo, ne umem da pozovem zmaja. Možemo li da kontaktiramo Otoa?

- Svi naši uređaju su isključeni onog momenta kada su nam ukrali letelicu, nemamo kontakt.

- Sranje! – opsujem.

- Uskoro će mrak. Možda treba negde da prespavamo i razmislimo ujutru – preložim. Umorna sam.

- Koliko treba prosečnom lopovu da shvati da je ukrao kraljevsku letelicu? – Remus pita najstarijeg tipa.

- Dok ne pokuša da je proda, registrovana je. Možda do sutra ujutru.

- Šta to znači? – pitam.

- To znači da će odmah shvatiti da je neko iz kraljevske porodice ovde. Nemiri su u kraljevstvu, a princeza je jako vredna roba – ističe važno ponovo najstariji tip.

- Onda ćemo se pritajiti. Putovaćemo inkognito, ne znam – izdahnem umorno.

- Smestićemo se negde. Polovina nas će ostati sa princezom, a druga polovina će otići u Galos – kaže Remus.

- A?

- Pokušaćemo da nabavimo drugu letelicu. Nije bezbedno da putujemo danima do Somela, to je poslednja opcija.

- U redu – složim se.

* * *

Osećam se kao jako skupa roba. Svi nešto rade, i to zbog mene, a ja? Ja sedim. Mozgam šta bih mogla da uradim. Jedino što imam su moje moći. Hm. Zabranjeno je korišćenje moći, to znam. Ali ako ih koristim neko u dvorcu će znati. Možda mogu da kontaktiram nekako moju biološku majku, Nou. Ona bi sigurno došla po nas. Hm.

Već sam se povezivala sa njenim umom. Naučila me je tome, ali ne znam hoće li funkcionisati na ovolikoj razdaljini. Sve bih dala za mobilni telefon.

Pokušavam, ne znam ni sama šta pokušavam, ne znam ni da li daje rezultate. Kako poslati poruku "u pomoć", mislima? Kako mi majka telepatski nije odgovorila, rešim da odspavam malo.

Ne znam koliko sam spavala, ali Remus me je probudila i shvatila sam da se razdanjuje.

- Princezo, moramo da krenemo.

- Šta? Je li dan?

- Zora, idemo.

- Čekaj – ustanem polako i krenem za njom.

- Trebaće nam sat vremena do letelice – jedan od ratnika govori Remus.

- Za koliko će krenuti na nas? – ona ga pita.

- Već su krenuli.

- Šta se događa? – pitam ih.

- Nabavili smo letelicu, ali dok smo se raspitivali među lopovima, Leos je načuo razgovor između dva trgovca. Znaju da je neko ovde ukrao letelicu koja pripada kraljevstvu. Glas se brzo širi, verujem da je došao i do nekih neprijatelja.

- Sjajno.

- Penjite se – kaže mi Remus.

- Ne umem da jašem konja – osećam se kao idiot.

- Idemo zajedno.

Jahali smo jako brzo. Remus je terala konja u galop bez odmora, ratnici isto. Bez stajanja stigli smo u neku kao varoš. Tu nas je dočekalo neko čudno biće kome je najstariji ratnik nešto predao i krenuli smo za njim.

- Ovde je – kaže Remus i ugledam nešto što je pretpostavljam letelica.

- Vaša je – kaže čudno biće sa repom i odlazi.

Pomažu mi da siđem sa konja, ali...

- Stanite! – viknem i svi me poslušaju.

- Neko je unutra – tu su neki glasovi, ali predaleko su da ih razaznam.

- Jeste li sigurni? – svi vade oružje.

- Mislim da treba da bežimo – zaključim, jer ipak uspem da čujem nečiju misao. Ovo je zaseda.

- Sad je kasno za to – ratnik sa lošom frizurom je zlokobno okrenuo mač, a vidim i zašto. Čekala nas je grupa krokodila koji govore. Znam i ko su. Sledbenici Hana, onog krokodila koji me je kidnapovao.

- Dajte nam nju i poštedećemo vas – najružniji krokodil-čovek je uperio mač u mene. Zna ko sam.

- To se nikad neće dogoditi – kaže Remus ledeno.

Sranje!

- Osmica – rekao je ratnik sa lošom frizurom i ratnici su me okružili.

Mačevi su dignuti i krenula je bitka. Ne znam gde da gledam jer se trudim da ne smetam. Ne znam kako da pomognem... Sranje!

- Dolazi im pojačanje! – viknem jer se jedan od krokodila pita kad će to pojačanje. Kraljevska garda je očigledno jako dobro uvežbana.

- Izvucite je! – viče najstariji tip.

Šta to znači?

- Princezo penji se na konja! – naređuje mi Remus i odmah potražim konja.

Štitili su me dok nisam došla do njega. Sve ili ništa. Hop! I uspem da se popnem.

- Ok... Polako – konj je veoma nestabilan. Kako da upravljam?

Jedan od krokodila je zamahnuo ka konju, on se propeo na zadnje noge i umalo nisam pala.

- Isuse! O ne! – konj se dao u galop, a ja sam mogla samo da se čvrsto držim.

- Molim te stani! – preklinjem onog konja dok nisam videla da me prate.

Krokodili-ljudi, čudna bića, ma sigurno ih je dvadesetak jure za mnom. Vidim i Remus, prepoznajem i neke Eragonove ratnike, ali oni su malo dalje.

Ne znam kako da upravljam konjem. Ne znam gde idem, ne znam kako da pobegnem, ali jedno znam. Ako me uhvate, gotova sam.

U svoj ovoj jurnjavi teši me jedino to što žele da me uhvate živu. Dok se glupa ja bavim mislima, izgubila sam fokus i konj me je zbacio. Čini mi se da sam letela predugo jer kad sam pala na zemlju bolelo je kao pakao.

- AAA! – vištim jer me boli ruka, noga, kuk, a i ne mogu da dišem kako treba.

Podignem glavu i shvatim da sam okružena. Svi su udaljeni od mene više od deset metara, ali znam da sam opkoljena. Vidim i kako Remus i garda jure ka meni, ali premalo ih je. Osim toga i njih jure. Pokušam da ustanem. Stisnem zube dok se držim za ruku. Kad sam stala na noge, jedva, fokusirala sam se na neprijatelje, čekaju nekog. Gotova sam. Između mene i Eragonovih ratnika je sigurno tridesetak neprijatelja, jedva stojim na nogama i fali mi samo malo da zaplačem. Ne možemo uspeti. Mene neće odmah ubiti, prvo će me mučiti, ali Eragonovu gardu, njih će pobiti. Svi će umreti zbog mene. Ne znam šta da radim, ne znam kome da se molim.

Moram da stojim, doduše jedva, i gledam dok se Remus, tip sa čudnom kožom, tip sa čudnim nosem, Leos, onaj stariji tip i onaj što liči na čudoviše bore se sa po pet protivnika. Ne mogu da pobede, neki su povređeni, a sve i da se probiju čeka ih drugi talas krokodila-čudovišta koji stoje ispred mene. Bila sam nekoliko puta u smrtnoj situaciji, ali nikad nisam imala vremena da razmišljam kao sad. Nisam imala vremena da žalim, a trenutno jako žalim.

Žalim što nisam Nou nazvala majkom.

Žalim što nisam uspela da odnesem lek ocu.

Žalim što nisam upoznala bolje ovaj svet.

A najviše od svega, žalim što nisam vodila ljubav pod zvezdama sa njim. Žalim što mu nisam rekla da sam napokon razumela i prihvatila činjenicu da smo suđeni jedno drugome. Prihvatam da budem njegova. Nije važno da li je stvarnost ili fantazija. Važno je da ga volim i žalim što mu to nisam rekla.

Obrišem suze i udahnem duboko, zatim skopim oči i rešim da još jednom pokušam da pozovem u pomoć, jer je upravo stigla još jedna tura neprijatelja.

18

Buka oko mene se pojačava, tlo se, čini mi se, trese. Među čudovištima se javlja panika, a onda sam otvorila oči. Ka meni je hrlila horda različitih bića. Prepoznajem kraljevu gardu i neke od bića koja sam ranije viđala, a onda se čuo glasan urlik neke životinje i iza kraljeve garde se pojavio zmaj koji se vinuo u nebo pa se spustio naniže. Išao je pravo ka meni, a onda je otvorio usta i krenuo je da bljuje vatru. Odmah sam se sagnula i pokrila glavu rukama. Ne vidim, ali čujem jecaje, buku, uskomešane misli... sve je to trajalo neko vreme a potom je vrućina prestala.

Sklonim ruke i otvorim oči, a onda polako i bolno ustanem. Oko mene je krug ugljenisanih tela. Zmaj je mirno sleteo ispred grupe od dvadesetak krokodila i Eragonovih ratnika. Mislim da je to Delgrad, ali nisam sigurna. Spustio je glavu, a onda je Eragon sišao. On je jahao zmaja?

Eragon hoda ka preostalim čudovištima koji se bore sa njegovom gardom. Uzima jednom rukom mač od prvog čudovišta, a zatim mu tim istim mačem seče glavu koja pada poput lopte. Situacija se promenila. Letele su glave krokodila-ljudi na sve strane, a shvatila sam i zašto svi misle da je Eragon jedno od najsnažnijih bića na ovoj planeti. On se nije borio naizmenično. Gde on prođe, obavezno proleti neki deo tela i to iz jednog poteza, a kad je golom rukom uhvatio jedno čudovište za vrat gledala sam kako ga je gušio do smrti. Krokodil-čovek se koprcao sve dok je mogao, a onda mu je tom istom rukom slomio vrat, bez trunke emocije. Ubijao je jedno po jedno čudovište i išao je pravo ka meni. Nije dozvolio da mu išta stane na put. Kad je napokon pobio sve, potražio me pogledom.

Želim da krenem ka njemu i da ga zagrlim, ali bojim se da ću se srušiti ako se pomaknem zato sam samo tiho zaplakala. Osetila sam da dolazi, jednostavno sam znala.

- Rea? – zove me tiho i podignem glavu.

Raširila sam ruke i čvrsto ga zagrlila. Boli me svaka kost u telu, ali i pored toga grlim ga snažno i plačem. Ne smeta mi ni to što me on toliko jako steže da jedva dišem.

- Bićeš dobro, obećavam, bićeš dobro – ljubi me u kosu.

- Vodi me kući, molim te – podignem glavu i pokušam da uhvatim vazduh.

- Idemo kući. Rea! Rea...

Nisam ga više čula.

* * *

- Aaaa! – prvo sam jauknula pa onda sam otvorila oči. Celo telo me boli.

- Vedina? – prepoznam moju sluškinju, a prepoznam i sobu.

- Princezo.

- Kući sam – obradujem se.

- Da, na dvoru ste.

- Hvala Bogu.

- Pozvaću doktora, odmah se vraćam.

- Čekaj! - viknem i ona zastade.

- Koliko dugo sam spavala?

- Princ Vas je doneo juče popodne. Bili ste u nesvesti sve vreme, niste se budili od dolaska. Doktor je rekao da je bolje da spavate. Dali su Vam lekove i snažan sedativ.

- Pa, trebaće mi još, sve me boli.

- Svi čekaju da se probudite, mogu li da ih obavestim?

- Da, i pozovi doktora, želim drogu.

- Molim?

- Pozovi i doktora – izdahnem.

Vedina je izašla. Nije prošlo ni dva minuta ušla je moja majka.

- Dušo – raširila je ruke i obazrivo me zagrlila. Prijao mi je njen zagrljaj.

- Drago mi je što te vidim, mama – nasmešim se.

- Nazvala si me mama? – izgleda kao da će se rasplakati.

- Nisi li ti moja majka?

- Jesam, dušo moja – ponovo me grli, ovaj put malo snažnije.

- Doveo sam doktora – ulazi i moj otac.

- Budna si – nasmešio se i uzeo moju ruku u svoju.

- Jesam.

- Kako se osećaš?

- Mislim da ne postoji deo tela koji me ne boli - izdahnem.

- Napukla su ti dva rebra, umalo nisi slomila i ruku, odrala si kuk i imaš ogromu modricu na nozi – objašnjava mi majka.

- Doktor će ti dati nešto za bolove, a nakon toga čeka nas ozbiljan razgovor.

- U redu – nasmejem se.

- Ne mogu da verujem da si išla na teritoriju Rona – majka me kori.

- Ja ne verujem da je izašla odatle, duži razgovor nas čeka Rea, duži – iako želi da me ukori, vidim da je samo jako zabrinut za mene.

- Neka je prvo doktor pregleda.

Doktor je bio jako fin i dao mi je lekove za bolove. Biću dobro, ali dve nedelje moram provesti u krevetu.

Nakon što je doktor izašao, došli su i Eragonovi roditelji, i oni su bili zabrinuti. Svi su bili fini prema meni, ali nisam videla Eragona a niko nije hteo ništa da mi kaže o njemu. Ubrzo su lekovi počeli da deluju i zaspala sam.

Kad sam se drugi put probudila bio je dan. Naravno svi su se trudili da mi ugode što je bilo prilično neugodno jer sam ja želela nešto drugo.

- Zabrinuta si – primetila je Noa.

- Ja... moram da razgovaram sa Eragonom – ne znam šta smem da kažem, a šta ne.

- On nije na dvoru – sela je na krevet.

- Gde je?

- Rešava sukobe koji su nastali. Nije vas bilo tri meseca.

- Šta? – ciknem.

- To je nemoguće! Nije nas bilo svega par dana.

- Bili ste u oblast Roni, tamo vreme drugačije teče.

- Niko mi to nije rekao.

- Ne znam da li da se ljutim na tebe ili da budem ponosna.

- Oooo... pa, većinu vremena nisam znala šta radim.

- Spasila si život svom ocu, i Eragonovom.

- Znači izlečeni su? – obradujem se.

- Da, napravili su juče protivotrov koji je delovao.

- To je divna vest – iskreno se obradujem.

- Eragon je sigurno presrećan.

- Jeste, kraljevi su bili ljuti što ste ugrozili živote. Iskreno bila sam i ja, ali kao što kaže tvoj otac, vi niste više deca.

- Nismo – izdahnem.

- Promenila si se.

- Za par dana?

- Tri meseca, vidim to na tvom licu.

- Ne mislim da sam se promenila, samo sam...

- Shvatila neke stvari – znala je.

- Tako je – potvrdim.

- Sigurno je bilo jako izazovno preživeti oblast Rona.

- Jeste, ali je bilo još strašnije gledati Eragonove ljude kako se bore za mene. Osećala sam se tako bespomoćno.

- Nisi bila bespomoćna, pozvala si u pomoć.

- Jesam? – uspela sam.

- Jesi, osetila sam.

- Ali kako? Nisam znala šta radim.

- Možemo da detektujemo svako korišćenje moći, ja to nadgledam, a tvoj obrazac je jedinstven, poput mog. Shvatila sam gde si i javila Eragonu. Da me nisi kontaktirala on te ne bi tako brzo našao. Poslao je ljude da te traže po celoj Uteriji. Bili bi mu potrebni dani da sve pretraži.

- Da li je on dobro?

- Jeste, koliko sam razumela bio je duže izložen i lečenje je potrajalo, ali sad je dobro, bar mislim.

- Misliš?

Noa je izdahnula.

- Volim Eragona i poznajem ga jako dobro. Krivi sebe što su te napali i bojim se da to ne kanališe najbolje.

- Kako to?

- Nakon što te je vratio kući i nakon što su nas uverili da ćeš biti dobro, otišao je u otvoren lov.

- I dalje ne pratim.

- Pobio je sve sledbenike Hana Lesa. – nisam znala da može to da uradi.

- Ne znam šta se sve tačno dogodilo dok ste bili odsutni, ali sam zabrinuta.

- Ništa se nije dogodilo – uzimajući u obzir smrt, možda je i u pravu.

- On je pod nekim teretom krivice, vidim to na njemu.

- Ja...

- U redu je, ne moramo da razgovaramo o tome.

- Ta naša povezanost, nisam znala da je toliko snažna – priznam iskreno.

- Mogu fizički da osetim njegovu bol. Mislim da je to ono što ga najviše muči – kao da mrzi sebe zato što me je povredio.

- Vi ćete provesti život zajedno, moraćete da raščistitie sve nedoumice.

- Čudno je to, znaš?

- Šta to?

- Da budem sa nekim ko mi je suđen. Ne znam kako se sve to dogodilo, ali osećam se...

- Kao da se oduvek volite.

- Ne znam, ne mogu da definišem to.

- Pokušaj.

- Ja samo.... kad sam sa njim znam da sam bezbedna. Kad je bio pod uticajem Rona, kao besna zver, otvorila sam vrata, znala sam da me neće povrediti. Možda ima nekoliko lica, realnosti i fantazije, ali uvek se osećam sigurno sa njim.

- Osećaš se kao da ti je mesto pored njega.

- Da – priznam.

- Što uopšte nema smisla.

- Ima savršenog smisla – ustala je i poljubila me u čelo.

- Umorna si, spavaj – kaže mi blago.

- U redu – stvarno sam umorna.

19

Nisam videla Eragona mesec dana, a oca dve nedelje. Moj i Eragonov otac otišli su u posetu nekim zemljama, u pokušaju da uspostave mir. Dok Eragon uspostavlja mir na drugačji način. Ne znam još uvek kako sve to tačno funkcioniše. Bilo je pomalo čudno bez njih, ali moja majka i Saniva su bile naviknute na to, za razliku od mene. Oporavila sam se, mogu normalno da se krećem. Kad izlazim van dvora Remus me prati u stopu. Naravno ne udaljavam se mnogo. Moja majka i Saniva imaju puno obaveza. Ako sam dobro shvatila, kada su muškarci odsutni, one upravljaju kraljevstvom. Trude se da me upute u sve, jer to i mene čeka jednog dana.

Ovih dana, pronašla sam i hobi, biljke. Rešila sam da u kraljevskom vrtu posadim što više lekovitih biljaka i da ih proučim. Biljke i cveće mi pomažu sa mojim moćima, ali isto tako mogu i spasiti živote. Želela sam da se posvetim tome.

- Zdravo princezo.

- Odi? – nasmejem se kad ugledam mog prijatelja psa koji ume da govori.

- Nedostajao sam ti?

- Naravno da jesi. Pa gde si bio? – nisam ga videla od kad sam se vratila.

- Radio sam na važnom projektu.

- Kom?

- Uspostavljanje komunikacije sa neprijateljima – ističe važno.

- Zvuči ozbiljno – kažem.

- Jeste.

- Kako si ti? Čujem da si prognala princa.

- Molim?

- Šalim se.

- Ha, ha. Da, pa... čini se da bi poginuo za mene, ali isto tako bi i pobegao od mene – nisam glupa znam da se ne vraća delom i zbog mene, izbegava me.

- Vratiće se, ne brini. Krenula si negde?

- Da, da naučim da jašem konja. I zmaja – čine se vrlo korisnim.

- Ne bih ti to preporučio.

- Zašto?

- Princ je izdao naređenje pre odlaska da su ti zabranjene sve opasne aktivnosti.

- Zaista?

- Da, kako to ne znaš? Živiš ovde – čudi se.

- Moram pod hitno da se uključim u svoj život – izdahnem. Previše vremena provodim u svojoj glavi.

Moram da razgovaram sa majkom, vidimo se.

* * *

Ne mogu naučiti za par dana da budem princeza, pre će biti da su u pitanju godine, ali guram dan za danom i sve je bolje i lakše na neki način. Moja majka i Saniva su toliko strpljive sa mnom i toliko divne da prosto ne veruje čovek da takva bića postoje. Malo po malo uvodile su me u način života na ovoj planeti, moje obaveze, dužnosti, uopšte u život na Somelu. Sve je novo i drugačije, ali nije loše, navikavam se, nema mi druge. Kako dani prolaze sve je lakše i osećam se sigurnije u sebe. Naravno tu i tamo zavirim u nečiji um, to zna i moja majka ali gleda mi kroz prste iako me upozorava na korišćenje moći, jer sve ima svoj danak.

Odi, čovekov najbolji prijatelj, i bukvalno moj, podučava me na blesav način, usput ubacuje i razne anegdote. Baš mi je pričao jednu o njegovom putovanju kada su me pozvali iz dvora, imamo posetu a nikog nema da ih primi. Znam da su Lucijus i Elmedin na putu.

- Gde su moja majka i Saniva? – pitam jednog od čuvara.

- Obavljaju kraljevske dužnosti, neće se vratiti do večeri.

- U redu.

Uđem u salon i shvatim da je tamo garda ljudi, njih sigurno desetak.

- Princezo – Remus se stvorila iza mene.

- Otkud ti tu? – pitam je.

- Ja sam uvek tu.

Pored Remus tu su i čuvari, kraljeva garda, ma svi su kao zapete puške.

- Njeno Veličanstvo, princeza Rea – predstavljaju me.

- Princezo . Svi se okreću ka meni uz naklon.

- Am, zdravo.

Dvorski učenjak mi pokazuje gde da sednem. U poslednje vreme me baš meltretira, uči me pravilima.

- Lord Danbus, princezo.

- Dobar dan, lorde. Kako Vam mogu pomoći? – ko je Danbus?

Naočit muškarac sa dužom kosom i u oklopu istupio je. Pa, zgodan je.

- Princezo, moja svita i ja smo u lovu.

- Šta lovite?

- Danere.

- Ne znam šta je to.

Dvorski učenjak se sagnuo i objasnio mi da su to štetočine, nakaradna bića koja se hrane ljudskim mesom.

- Opasni? – šapnem.

- Veoma.

- I tražite Danere ovde? – pitam lorda.

- Zapravo ulovili smo ih.

- Čestitam.

- Ovde sam da zamolim kraljicu Nou za izuzetak.

- Kakav izuzetak?

- Tragamo za decom koja su nestala i verujem da neki od Danera znaju nešto o tome.

- U redu...

- Ali naravno oni ne govore. Ne reaguju ni na jednu tehniku mučenja. Želeo bih da pokušamo drugačiji pristup.

- Želite da moja majka pročita njihove misli.

- Znamo koje su posledice, ali kraljica Noa je uvek pravila izuzetke kod delikatnih situacija.

- Ona nije tu trenutno.

- Da li Vam je hitno? – pretpostavljam da jeste.

- Veoma, princezo.

- Kraljica se vraća tek večeras.

- Ovde sam jer nam ponestaje vremena.

- Am... gde su ta čudovišta? – pitam.

- Zarobljeni su.

- Gde?

Lord je viknuo i tri muškarca su otvorila torbe iz kojih su virile glave.

- Isuse - oči im se mrdaju. I pričaju.

- Am...

- Daneri mogu da žive bez tela i do osam sati – pojašnjava mi Remus.

- Kao što vidite, žuri nam se – kaže lord.

- U redu – nesigurno krenem ka jednom od ljigavih bića.

- Možete li da ga izvučete iz te torbe? – pitam lorda.

- Da – izvuko je glavu i uprkos tome što je odvratno, pročačkam po umu ovom biću.

- Ne zna ništa, sledeći – kažem.

- Vi... – lord me gleda upitno.

- Da – potvrdim.

- U redu, drugi!

Kod drugog je bilo sreće.

- Imaju neko skladište. Am, neka zemlja sa otpadom... – misli su mu isprekidane i teško ih je pratiti.

- Lesit?

- Oblast Rune, Lestit – kaže Remus.

- Znamo gde je to – kaže i lord.

- Samo potražite neku visoku zgradu od nekog zarđalog metala. Tu im je glavno skrovište.

- Hvala Vam princezo – lord mi ljubi ruku.

- Nema na čemu.

Osmehnem se zadovoljno i slučajno pročitam njegove misli. Misli da sam očaravajuća.

Učinila sam danas dobru stvar i osećala sam se lepo. Odlučila sam da još malo učim o raznovrsnim bićima na ovoj planeti. Uzmem knjigu i izađem na balkon. Ubrzo zatim sam čula poznato režanje. Ostavim knjigu i ugledam sa leve strane zmajeve kako sleću ispred dvorca. Prepoznajem Eragonovu gardu, vojnike koji su bili spremni da daju živote za mene. Neke zmajeve ne poznajem, ali zato prepoznam Delgrada, tog ogromnog zmaja. Silazilo je po nekoliko ratnika sa ostalih zmajeva, a sa Delgrada je sišao samo Eragon. Zmajevi su odleteli a Eragon i njegova garda su krenuli unutra. Nedostajao mi je, puno. Želim da otrčim pravo kod njega, ali nisam sigurna da bi mu se to dopalo. Zapravo, nakon ova tri meseca, ne znam na čemu smo. Čini se tako daleko vreme kad sam ga poslednji put videla, zagrlila ga, plakala i onesvestila se u njegovom naručju. Nakon što me je doveo kući, otišao je i nije mi se javljao od tad. Da, za nas sa planete Zemlje takvo ponašanje upućuje na jednu stvar, ali za moje dobro, nadam se da ljudi sa planete Somel misle drugačije.

Planirala sam da se dugo krijem u sobi, ali Vedina je ušla u moje odaje vidno uzbuđena.

- Princezo.

Možda Eragon želi da me vidi? Odmah sam se ozarila.

- Zašto se smeješ?

- Neko je upravo doneo cveće za Vas. Lutije, najlepše cveće u kraljevstvu. Puna korpa cveća.

- Zaista? – odmah ustanem iz kreveta. Želim to da vidim. I pomirišem.

Siđem dole i zateknem upravnika dvorca i moje cveće, prelepo je.

- To je za mene? – pitam.

- Da, tu je i poruka – predaje mi poruku koju ja ne umem da pročitam.

- Ne znam koji je ovo jezik – vratim upravniku.

- Lord Danbus Vas obveštava da su pronašli decu. Izuzetno je zahvalan na Vašoj pomoći i voleo bi da priredi bal u Vašu čast.

- Lord Danbus? – nije Eragon.

- Lord kome ste pomogli...

- Da, znam ko je on.

- Moram da primetim, princezo, da je ovo neprilično ponašanje.

- Zašto?

- Vi ste verenica princa Eragona. Ne možete tek tako da prihvatite cveće od neženje poput lorda Danbusa.

- Danbus je poslao cveće mojoj verenici? – prekida nas Eragon.

- Eragone – okrenem se ka njemu. Mršti se. Zašto se mršti?

- Da, Vaše Veličanstvo, princeza je pomogla njegovoj poteri i u znak zahvalnosti on je posao cveće i ponudio se da organizuje bal u njenu čast.

- Pošalji poruku Danbusu da više ne šalje ništa budućoj kraljici, a cveće bacite – kaže ljuto.

- Ali zašto? Prelepo je – izletelo mi je.

- Kalune – Eragon mu daje znak i upravnik se gubi.

- Šteta je da ga samo bacimo – dodam.

- Da li mu se dopadaš? – pita me i namrštim se.

- Ne vidim kako je to važno.

– ističe značajno.

- Ne planiram da se udam za njega. Čovek je samo hteo da mi se zahvali.

- Nije važno.

Izdahnem pomalo ljuto.

- Nismo se videli tri meseca. Ostavio si me povređenu u krevetu i otišao. Zar je ovo tema o kojoj želiš prvo da razgovaramo? – sad sam stvarno ljuta.

- Možda da me prvo pitaš kako sam? Jesi li mi nedostajao? Ili da ja tebe pitam jesi li dobro? Zašto te toliko dugo nema? – imam ja još pitanja.

- Kasnije, moram prvo da skinem ovo sa sebe – okrenuo se i ostavio me samu, ponovo.

Šta je sa ovim tipom? Samo se pojavi i ode. Zna da znam da je zaljubljen u mene, ja sam njegova jebena fantazija i on je moja, i to zna, valjda. Ali... Samo je otišao.

Dišem duboko, ali i dalje sam ljuta. Došlo mi je da šutnem korpu sa cvećem, ali šta mi je ono krivo. Želela sam da šutnem njega.

20

Otišao je, ponovo. A ja sam, ponovo, ostala sama. Dosadilo mi je više ovo. Zar ne možemo razgovarati kao dve odrasle i zrele osobe? Bez bežanja, bez fantazije? Izgleda da ne možemo. Dobro. Znam i ja ovu igru.

Rešila sam da ostatak dana provedem u biblioteci, ali ne onoj na dvoru, već u normalnoj biblioteci. Tamo smem da idem, prati me Remus, a taman ću i prošetati malo. Pre nego što sam otišla, ostavila sam poruku majci, da ne brine. Nije žena kriva što planiram da izbegavam princa. Zadržim se namerno u biblioteci dugo, tu sam i večerala, porazgovarala sa stalnim članovima. Radila sam to i u protekla dva meseca. Kad je već bilo kasno, Remus je predložila da krenemo. Vratile smo se na dvor. Pronađem majku i Sanivu, pisale su neka pisma i brinule su za mene, da ne budem gladna. Ubedim ih da sam lepo večerala i odem na spavanje.

Sutradan ustajem rano, doručkujem prva i opet odem u biblioteku. Dve muve jednim udarcem – izbegavam Eragona i učim. Pokušavam što više da naučim o ovoj planeti, a to znači sve od njenog nastanka. Ovaj put su u biblioteci bila deca i kroz šalu ona su se opustila i pričala mi o Somelu kroz oči deteta. Bilo je puno zanimljivije. Da bi im se zahvalila, pozvala sam ih u dvor na ručak. Tako neću morati da gledam u Eragona.

Moja majka je bila šokirana, a deca oduševljena.

- Mogla si da nam javiš da ćemo imati goste i znaju li roditelji ove dece gde su oni? – pita me oprezno.

- Pobogu majko. Deca me uče o planeti i istoriji na interesantan način. Želim da im se zahvalim i obavestila sam njihove roditelje, tj Remus je.

- Da, kraljice – Remus potvrđuje.

- U redu onda.

Za vreme ručka mi je bilo baš zabavno. Deca nisu zatvarala usta, a ja sam im stalno odgovarala na njihova pitanja i postavljala svoja. Sve samo da ne moram da gledam u Eragona.

Još jutros sam smislila plan kako da angažujem sve. Naime, majka mi je unajmila mnoštvo mentora. Napravila sam im takav raspored da me po cele dane drže zaposlenom i zauzetom.

Kad je došao prvi mentor, koji treba da me uči o svemiru, zamolila sam majku da pošalje decu kući, a ja sam otišla da učim.

Naravno dok učim, majka ili Saniva mi uvek šalju nešto da prezalogajim. Nakon učenja rešim da prošetam malo, ali u dvorištu dvora naletim na Eragonovu gardu. Obučeni su i spremni za nešto.

- Princezo – pozdravljaju me.

- Idete negde? – pitam ih.

- Da, izbio je problem na granici između Selasa i Rolina – objašnjava mi Faros, njegovo ime sam zapamtila. – to znači da ide i Eragon.

- Jesu li svi spremni? – začujem Eragonov glas i okrenem se na vreme da vidim kako stavlja mač oko struka. Zastao je na trenutak pa pogledao u mene kao krivac.

Ide, ponovo, u rat.

- Idite, dolazim odmah za vama – rekao je gardi pa krenuo ka meni.

Stojim mirno jer ne znam šta da kažem. On odlazi a mene srce boli zbog toga. Ljuta sam na njega, ali ne želim da mu se nešto dogodi. Volim ga. Sad mi se moje današnje i jučerašnje izmotavanje čini baš glupim.

Podigao je desnu ruku i stavio je na zadnji deo mog vrata. Nemoj da se rasplačeš Helena. Zatim se sagnuo i nežno me poljubio u čelo. Sklopim oči da se smirim malo. Kad je sklonio usne sa mog čela tad ih otvorim.

- Vraćam se brzo – kaže mi tiho i namrštim se. Da, baš brzo.

Nisam ništa rekla samo sam gledala kako odlazi. A kad je otišao, vratila sam se u sobu i plakala. Plakala sam jako dugo.

* * *

Moj otac i Lucijus su se vratili sutradan ujutru, a najsrećnije su bile njihove supruge. Doručkovali smo svi zajedno i oseti se sreća u vazduhu, ali muškarci su umorni i to se vidi na njihovim licima. Zato se ja lepo povučem i slažem da moram na čas. Ali ni ja nisam bila dobro.

Dvorac je zapravo podeljen na ogromne celine. Na primer, sve glavne odaje su na suprotnim stranama. Ponekad mi se čini da se od mojih odaja do odaja mojih roditelja putuje deset minuta. Svi imamo sopstvene celine u dvoru, a da ne govorim o gardi, doktorima, posluzi... To je kao manji grad, ima bolnicu, biblioteku, oružarnicu, zatvor...ponekad je strašno.

Razmišljam o ljudima koji su u godinama, jedva čekaju da predaju dužnosti i prožive ostatak života u miru. Nisam planirala da petljam po mislima, ali kada me je otac jutros zagrlio osetila sam koliko je umoran. Videla sam to i u majčinom pogledu, i jednostavno sam znala. Znam, u dubini duše da i mene to čeka, da treba da stavim krunu na glavu. Čekaju me obaveze i obožavanja, brige i radosti, ko zna šta me sve ne čeka, ali znam isto tako da je to moja sudbina, iz ove kože se ne može i što se pre čovek pomiri sa svojim životom to će biti bolje za njega. Pitanje je zapravo komplikovano. Hoću li ja moći da budem kraljica? Neko ko ne poznaje ovaj svet. Neko ko je ovde pronašao toliko opasnosti, ali ujedno i toliko ljubavi. Neko ko je odrastao na drugačiji način.

Trudim se da zapamtim što više stvari, a to dosta iscrpljuje. Nisam ni večerala koliko sam bila iscrpljena od informacija, obaveza, strepnje, zabrinutosti... da, sve to uzme čoveku dosta energije, ali ono što me najviše iscrpljuje je briga za njega. Čudno je to zapravo, nemati nekog ko je tvoj.

21

Spavala sam sve dok me nije probudila neka buka. Nije to bilo ništa glasno, samo je prosto postojalo nešto što je izazivalo tu buku. Oprezno se okrenem i ugledam senku neke osobe pored prozora. Uplašila sam se na prvi mah, ali čim sam malo bolje pogledala, shvatila sam da znam konture tog tela. Podignem se i protrljam oči.

- Eragone? – pozovem ga i on se okreće ka meni.

Zatim se ponovo okrenuo ka prozoru, razmaknuo one teške draperije i pustio mesečinu da lepo obasja moju spavaću sobu, a i njega.

Polako je krenuo ka meni, a onda je seo na krevet pored mene.

- Jesam li te probudio? – pita me tiho.

Vidim da ima posekotinu na obrazu, nije velika, kao da ga je neko zasekao malo nožem ili mačem, tik ispod oka.

- Jesi, ali u redu je. Kad si se vratio?

- Pre dva-tri sata.

- Jesi li rešio sukob? – ne razmišljajući puno dodirnem njegovu posekotinu.

- Da, jesam – uzeo je moju ruku i poljubio je. Jedan dug i nežan poljubac. Bilo je divno.

Da ne sanjam možda? Ili je ponovo pod uticajem fantazije?

Nasmešio se onako setno i nisam razumela zašto.

- Pojavi ti se jedna mala bora na čelu kad preispituješ nešto – dodirnuo je prstom moje čelo, verovatno da mi pokaže tu boru.

- Poslednji put kad si bio ovako ljubazan prema meni nisi bio svoj – priznam svoje muke.

- Nisam – izdahnuo je.

- Svaki put kad nisam sav svoj, uvek si ti u blizini. I svaki put je zbog tebe.

- Dakle, ja sam krivac – to je bar očigledno.

- Ne, nisi ti krivac. Kako ti možeš biti krivac? Nisi učinila ništa, samo sam te pronašao. A sad kad sam te pronašao, iskreno, ne znam šta ću sa tobom – opustio je ramena.

- Znao sam šta treba da uradim, šta se očekuje od mene, ali u stvarnosti ti nisi biće kakvo sam očekivao, ti si svoje biće. Ti si osoba koju ne poznajem, od koje ne znam šta da očekujem, osoba koja ume da me izludi, uplaši... Ti si neko ko izvlači iz mene ono najgore, najstrašnije, tera me da iznova i iznova preispitujem svaku odluku koju donesem. I iskreno, bilo na javi ili u snu, ili svetu fantazije, nema razlike.

Šta da kažem? Šta mogu da kažem? Bojim se da neću reći ništa jer je on taj koji napokon govori, a to je ionako samo po sebi retkost.

Svaki put kad te neko povredi, kad krene ka tebi sa namerom da te povredi, svaki put kad se uplašiš, zaplačeš ili trpiš bol, znam da je zbog mene. Bilo to zbog toga što sam te doveo na ovu planetu, zbog naše povezanosti, zbog naših neprijatelja koji žele da te povrede zbog mene ili tvog oca, baš svaki put, znam da sam krivac samo ja – nesvesno mi mazi prst dok govori i to baš prst na kome obično stoji burma.

- Dakle, ne, ti nisi krivac, ja sam. Za sve loše što te je ovde zadesilo kriv sam samo ja. I ne znam šta dođavola da uradim da te zaštitim i to me izluđuje, strašno.

Dosta je bilo! Nije njegova krivica. Nismo ovo odabrali, rođeni smo ovako.

- Eragone... nisam znala da razmišljaš u tom pravcu, ali iskreno, ja nikad ne znam o čemu ti razmišljaš.

- Osim kad sam pod nekim uticajem – podseća me.

- Osim kad si pod uticajem, ali i tada ništa nije definitivno. Mislim...da smo sami odgovorni za svoju sudbinu. Znaš ono, neko te pogura kroz vrata i ti jednostavno nastaviš da koračaš tim putem. Iskreno, razgovarati sa tobom je jako komplikovano. Kao prvo, u početku sam te se bojala, kao drugo ne mogu ni da virnem u tvoj um i saznam o čemu razmišljaš.

- Ne želim da me se bojiš.

- To je bilo u početku, sad, verujem da te poznajem bolje. Ne znam da li zbog osećaja dužnosti, povezanosti ili nečeg drugog, ali osećam se bezbedno kad sam sa tobom, a kad nisam, nekako znam da ćeš me pronaći. Ne znam ima li to smisla, jer ništa od ovog nema smisla, pa opet mislim da konačno počinjem da razumem način na koji smo povezani. I mogu slobodno da kažem da sam u redu sa tim – nasmešim se glupavo jer ja sam samo devojka koja je zaljubljena u ratnika iz ženskih fantazija. Tako je, kako je i ne mogu da učinim ništa povodom toga.

- Ne želim da naš brak bude samo neka dužnost koju moramo da obavimo. Provesti ostatak života sa nekim, obećati mu vernost, ljubav i podršku, trebalo bi da znači nešto, za obe strane. Ne želim da mi obećaš sigurnost i udoban život jer za nekog poput mene prilično je lako da dođe do materijalnih stvari. Osim toga, imam bogate roditelje i titulu princeze, barem za sad, tako da treba da se fokusiraš na druge stvari koje me interesuju.

- A koje su te druge stvari?

- Ti. Ne mogu da te zaštitim kao ti mene i pojma nemam kako da budem princeza a kamoli kraljica. I definitivno nisam kao bića sa ove planete, ali mogu da budem tvoja žena na stari zemaljski način.

- A koji je to način? Moraš mi objasniti jer sam ja sa Somela.

- Pa... - izdahnem poraženo.

- Mogu da ti spremim hranu, mogu da te nasmejem, da te saslušam i znam da te volim – ne mogu da mu ponudim sve ono što je on ponudio meni, ali mogu da mu ponudim ono što znam.

- Je li to sve?

- Ne, ima još jedna stvar – setim se.

- Slušam.

- Seks, mogu da ti ponudim toga u izobilju – našalim se i izmamim mu osmeh.

- Vidiš? Umem da te nasmejem – kažem.

- Da, umeš.

- Zato, . Ne želim da nam se to desi.

- Ni ja ne želim da se to desi – priznaje i prestaje da govori.

Bar smo na istoj talasnoj dužini.

- Zašto samo ne legneš i odspavaš? Vidim koliko si umoran.

- Ne želim da odem, želim da budem ovde.

To je bilo slatko.

- Onda budi ovde – pomaknem se, izvučem ćebe i napravim mu mesto pored sebe. Doduše krevet je tri sa tri, ali važan je gest.

- Ne znam da li znaš, ali nije mi dozvoljeno da boravim u tvojim odajama.

- Zašto?

- Pravila dvora.

- Samo lezi da spavaš – muka mi je više od pravila ovih dana.

- Posluga će ogovarati ako me vidi ovde.

- Pa? Zar ih ti ne plaćaš?

- Da, ali to ne pravi razliku.

- Vidi, ukoliko ne želiš da spavaš pored mene idi u svoju sobu ili odaje.

- Želim da spavam pored tebe.

- Onda?

- Verovatno neću moći da zaspim, jer si mi obećala puno seksa – nasmešio se onako dečački, zločesto.

Sklonim ćebe sa sebe, pomaknem zadnjicu, opkoračim ga, stavim ruke oko njegovih ramena i jednostavno sednem mu u krilo. Malo sam ga iznenadila.

- Volim te. Ne želim da te iskoristim, želim da provedem ostatak života sa tobom – naglasim već znane stvari.

- Udaću se za tebe i spavaćemo u istom krevetu. Nije važno da li spavamo sad ili za šest meseci.

- Rea – izdahnuo je i spustio ruke nas moj struk. Njegove ogromne šake me žare koliko su tople.

- Ja ne želim da spavam u tvom krevetu.

- Zašto ne? Udoban je – definitivno je najudobniji krevet na kome sam spavala.

Eragon iznenada ustaje sa mnom u rukama, rotira nas sve dok oboje nismo završili na krevetu, ali ovaj put ja sam bila ispod njega.

- Nemoj da mi izjavljuješ ljubav, nemoj da me zoveš u svoj krevet i nemoj da me gledaš tako. – izgleda da sam bila previše otvorena.

- Još uvek nismo u braku, a ti si princeza. Želim da postupim časno i da se ponašam prema tebi kao budućoj kraljici. Želim da te ispoštujem onako kako zaslužuješ.

- Eragone?

- Da?

- Ne seri! – kažem ljuto, povučem ga ka sebi i poljubim ga kao da sutra ne postoji.

Briga me šta će ko reći, briga me za pravila dvora i slična sranja. Ko zna kad će morati ponovo da ode? Ponekad poželiš samo da sačuvaš trenutak, ili kao ja sad, da uživaš u njemu.

22

Mislim da . Ja se trenutno tako osećam. Posmatram svitanje na drugoj planeti dok ležim u naručju budućeg kralja. Planirala sam da spavam jer to je sve što sam želela da učinim nakon što smo vodili ljubav, ali Eragon je imao drugačiji plan. Jednostavno je ustao i preneo me do fotelje sa sve ćebetom, a onda je on seo, stavio me sebi u krilo, lepo me pokrio i rekao mi da uživam u pogledu. I jesam, uživala sam gledajući rađanje sunca, a onda sam tako smirena zaspala u njegovom naručju.

Buđenje je već bilo drugačije. Bila sam sama u krevetu, a pored mene, na drugom jastuku nalazi se poruka. Nasmešim se i uzmem papir.

Nisam pobegao, samo nije pametno da me neko vidi u tvojim odajama pre braka.

Kako kraljevski.

Nasmešim se i rešim da ustanem, doručak sam definitivno propustila.

Kad si zaljubljena i srećna sve ti je lepo, a upravo se tako i ja osećam.

Niko nije iznenađen kad spavam duže, do sad su shvatili moj ritam, zato opušteno krenem da pojedem nešto jer sam mrtva gladna. Bila sam toliko srećna da sam pozdravljala i čuvare usput. Nisam naletela ni na koga pa sam pomislila da nisu u glavnoj dvorani.

Bila sam u pravu, svi su tu, pa i Eragon. Kad sam ušla svi su se okrenuli i tačno sam videla po izrazima na njihovim licima da nešto nije u redu.

- Šta se događa? – pitam i krenem napred.

- Mila jesi li dobro spavala? – pita me majka.

- Jesam.

- Moramo da razgovaramo dušo – kaže mirno moj otac i ja zastanem.

Eragon je izdahnuo i to je bilo prilično glasno.

- Eragone... – Saniva ga upozorava.

- Ne dopada mi se ideja – namrštio se.

- To je samo bal.

- Ne razumem – ubacim se.

- Dušo, još uvek te nismo predstavili narodu. Juče si pomogla lordu i krenule su da kruže priče o princezi sa moćima – objašnjava mi majka.

- Od jutros dolaze ljudi da te upoznaju – dodaje Saniva.

- O... zašto?

- Jer si princeza koja je živela na drugoj planeti, jer imaš moći, jer ćeš jednog dana biti njihova kraljica.

- U kraljevstvu su nemiri. Nije pametno organizovati nikakva okupljanja gde može dođi masa bića koju ne možemo da iskontrolišemo – Eragon je protiv.

- Svi će želeti da je upoznaju, da joj priđu... ne znam ko je neprijatelj.

- Eragone i ja sam zabrinut, Rea je moja ćerka, ali ne možemo je doveka kriti. Osim toga neće vršiti nikave dužnosti, samo ćemo je formalno predstaviti.

- Celo kraljevstvo zna da smo nas dvoje vereni od njenog rođenja i to je čini metom, naročito sada kad treba da se ujedinimo i smirimo nemire. U ratu smo, pokušali su da je kidnapuju na njenoj planeti a da ne govorim o tome koliko puta su ovde pokušali da je kidnapuju i ubiju iz različitih razloga – ljut je, tačno prepoznajem njegovu ljutnju.

- Sve to znamo sine, povećali smo gardu, nadziremo sve... ali počeli su da dolaze ljudi da je upoznaju i to iz svih krajeva kraljevstva. Pročula se vest da je jedino biće koju nije začarao svet fantazije iz oblasti Rona, da koristi moći za dobra dela... ona je nada.

- To tehnički nije tačno, pa i Remus je izašla bez problema, a što se tiče čitanja misli, nisam ja jedina osoba koja to ume.

- Ali ti si princeza – kaže mi blago majka.

- Narod se uvek nada da će princeza biti posebna, da će se brinuti o svim bićima, jednostavno tako se ovde živi – dodaje Saniva.

- Dakle treba samo da prisustvujem nekom balu? – pitam.

- Nije to samo bal – Eragon kreće da šeta.

- To je čitav dan kad izlaziš iz dvora i šetaš kraljevstvom, upoznaješ se sa svima, razgovaraš sa svima, daju ti poklone, ti njima daješ poklone a uveče je bal za aristokrate. I to ne traje samo jedan dan, nedeljama pa i mesecima će dolaziti bića iz svih krajeva da te upoznaju. Nemoguće te je zaštititi u takvim uslovima.

- Odluka će na kraju biti tvoja Rea – kaže mi otac.

- Ukoliko nisi spremna pokušaćemo što duže da odložimo tvoje pojavljivanje.

- Kako? – pita mog oca Lucijus.

- Već smo najavili Eragonovo krunisanje za kralja i naše povlačenje, nedugo zatim mora i Rea biti krunisana za kraljicu. Pa tu je i njihovo venčanje. Kako ćemo sve to uklopiti?

Eragon je pogledao u mene.

- Da nije kraljevstvo u nemirima sve bi bilo drugačije – kaže moj otac.

- Nećemo organizovati bal, niti ćemo dozvoliti upoznavanje sa princezom. Rea neće napustiti dvorac dok ne bude bezbedno. To je moja poslednja – rekao je Eragon i to tako ozbiljno da ni ja nisam imala repliku. Onda je izašao iz dvorane.

Da li je sve ovo zbog mene? Toliko mu je stalo?

- Ljut je – kaže njegova majka.

- Treba da se sretne sutra sa Palima, ako se ne dogovore oko teritorije bojim se da će sukob biti neizbežan – Eragonov otac je izdahnuo.

- Stavili smo pretežak teret na njegova leđa – i moj otac je zabrinut.

- Mislim da nije ljut zbog kraljevskih obaveza – kaže moja majka, a onda se okrenula ka meni.

- Jesi li gladna mila? – pita me glasno, a onda mi govori nešto drugo.

Treba da razgovaramo.

- Da – kažem.

- Hajde, praviću ti društvo.

* * *

Dobila sam doručak, ali i pitanja moje majke. Znala je.

- Šta? – izdahnem.

- Eragon je bio neobično ranjiv, a njegove misli su bile toliko burne da nisam mogla a da ih ne čujem.

- – znači zna.

- Ako ćeš krenuti o pravilima dvora...

- Nisam ja upravnik, ja sam ti majka – nasmešila mi se.

- Ali dobro je znati da bar Eragon brine o njima – nije ljuta.

- Da, on brine.

- Svo ovo neslaganje i njegova ljutnja... to je zbog tebe – kaže mi.

- Znam – izdahnem.

- Mislim da ne znaš mila. Ti ne možeš da mu uđeš u glavu, ali ja mogu.

- Nije li to zabranjeno? – podsetim je, a u stvari sam malo ljubomorna. Ona zna šta mu je tačno u glavi.

- On te voli.

- Da – priznam.

- Znam to od kad smo bili zarobljeni u oblasti Rona. Njegove fantazije su mi to otkrile.

- Samo je zabrinut za tebe.

- Mama, znam, ne moraš mi to govoriti.

- Eragon mi je sin, odgajala sam ga zajedno sa Sanivom. Posmatrala sam kako se pretvara u osobu kakva je danas i dočekala sam da gledam kako stavlja tebe ispred potrebe kraljevstva. On je sve ono što sam poželeti mogla za moju ćerku – stavila je jedan pramen kose iza mog uva.

- Nemoj da sumnjaš u sebe, bićeš izvanredna kraljica.

Zašto smo se prebacili sa njega na mene?

- Znam da imaš nedoumice, nije lako privići se na potpuno nov život, ali ti si moja ćerka, ti si izvanredna i ti ćeš biti ta koja će morati povremeno da usmerava Eragona.

- Ja? – kako ja da ga usmeravam?

- Da, ti. Tebe će slušati.

- Mislim da si pogrešila, ja se ništa tu ne pitam.

- Dušo... Eragon i ti niste samo tako suđeni jedno drugom, a vaše moći nisu tek tako pale s neba.

- Ne razumem.

- Vi se upotpunjujete baš kao što se vaše moći upotpunjuju i imate uticaj jedno na drugo. Kad je Eragon rekao da ostaješ ovde, ti se nisi protivila.

- Pa... u pravu je, pokušali su da me ubiju par puta.

- Da se nisi složila, on bi te saslušao.

- Mislim da Eragon nije poput poslušnog psa.

- Ne bi saslušao nas, ali bi saslušao tebe, zapamti ovo i iskoristi kad ti treba.

- Ali zašto bi...

- Jer te voli, jer želi da te zaštiti, jer će učiniti sve da budeš srećna.

- Malo mi je nerealna tolika ljubav, mislim.... to je divno, san svake žene, ali meni je teško da prihvatim činjenicu da me neko toliko voli.

- Ne bi se čudila kad bi znala koliko te je lako voleti – nasmešila se i poljubila me u čelo.

- Jedi.

* * *

Pod uticajem sam svakojakih osećanja danas. Šta ja znam o ljubavi? Ko je mene ikad voleo? Osim moje bake, niko posebno, a ovde? Toliko je ljubavi da me sve to plaši. Šta ako ne mogu da uzvratim u tolikoj meri? Šta ako sjebem ovo? To bi bilo za istoriju. Sjebati suđenu ljubav.

Lutala sam malo dok se nisam našla pred Eragonovim odajama. On odlazi sutra. To mi se ne dopada. Prođem pored stražara i samo uđem unutra. Nisam videla Eragonovu sobu jer se prvo ulazi u neki deo koji je kao radni ili ne znam šta već.

- Eragone! – pozovem ga. Ma gde je taj čovek?

Pitam stražara koji mi tek sad kaže da je Eragon izašao. Uzalud sam ga tražila ceo dan, njega nije bilo. Znam da nije otišao nigde daleko jer sam se raspitala, ali i dalje ne znam gde je.

Napolju je već bio mrak kad je u moje odaje ušla Remus.

- Princezo.

- Remus? – ustanem i krenem ka njoj.

- Princ Vas čeka.

- Gde? – obradujem se.

- Ispred.

- Ok.

- Ogrnem ogrtač i krenem za njom. Remus je bila tiha kao po običaju. Izvela me je sa zadnje strane i odmah sam zastala kad sam ugledala zmaja. Da, to je Delgrad.

- Hvala ti Remus, slobodna si – kaže joj Eragon i tek tad ga ugledam.

- Vaše Veličanstvo – Remus se povlači.

- Jesi li dobro? – pita me Eragon.

- Da, samo se uvek izbezumim kad vidim zmaja – priznam.

- Princezo – Delgrad me pozdravlja.

- Zdravo, Delgrade – pozdravim i ja njega kao Kalisi.

- Idemo li? – pita me Eragon i tek tad mu posvetim potpunu pažnju.

- Gde?

Nasmešio se veselo i samo me podigao u naručje.

- Ok, očigledno mi nećeš reći – iznenadim ga i nežno ga poljubim.

- Mogao bih da se naviknem na ovo, ozbiljno – izjavljuje.

Nasmešim se i dozvolim mu da me popne na Delgrada.

Letenje noću na zmaju je jebeno strašno, ali tu je Eragon kome je sve ovo toliko opušteno da sam se i ja pored njega malo opustila. Delgrad nas je doveo do vrha neke planine. Tu smo sišli i Eragon mu je rekao da nas pokupi sutra.

Nisam očekivala kuću na vrhu planine, dobro nije bila kuća, bio je dvorac.

- Vaše Veličanstvo.

Dok ulazimo u dvorac, shvatam da je on samo mnogo manja verzija glavnog dvorca. Tu je straža, posluga i svi su smešteni na prvom nivou. Drugi nivo je bio iznenađenje. Kao prvo, nema krov, ili ima, ne znam, znam samo da se vide zvezde, a nije hladno. Kao drugo, prostorija je iz jednog dela, ogroman krevet, police sa knjigama, čudni nasloni za sedenje, čudni objekti i predmeti. Bila sam šokirana.

- Da li ti se dopada? – iznenada me pita Eragon i okrenem se ka njemu.

- Kakvo je ovo mesto? – pitam ga.

- Mesto gde povremeno pobegnem.

- Ali nemaš krov.

- Imam, danas su ga ugradili.

- Danas? – zbunjena sam.

- Tu je bio običan krov, ali pomislio sam da bi se tebi ovo više dopalo. Iskoristili smo staklo za letelice i omogućili slobodan pogled na nebo.

O, da. Naš prvi poljubac. Hteo je da mi ispuni želju i odvede me da se ljubimo ispod zvezda.

- Bio si u pravu, dopada mi se, veoma – priznam.

- Provešćemo noć ovde? – moram da pitam.

- Smeta ti? – kreće zabavljeno ka meni.

- Meni ne, ali znam tipa koji ne sme da osvane u mojoj sobi – podignem ruke i stavim ih na njegova ramena.

- Biću odsutan nekoliko dana – namrštio se.

- Čula sam – njegova majka je to ranije danas napomenula.

- Razmišljao sam i... – sklanja kosu sa mog lica.

- Često ću biti odsutan, to ne mogu da promenim, ali mogu da odredim kako ću provesti vreme kod kuće. Želim da ga provedem sa tobom.

- Mislim da je to divno – nasmešim se, pa pređem prstom preko njegovog čela, brine.

- Sami, na vrhu neke planine, mislim da smo savršeno sakriveni.

- Želim da te sakrijem od svih, ne poričem to, ali to je samo zato što želim da te zaštitim.

- Znam Eragone – znam to.

- Želim da razumeš i da podržiš moju odluku.

- Nemam problem sa tim – slegnem ramenima.

- Ne želim da ti se nešto dogodi. Mislim da nijedan deo mog tela to ne bi podneo.

Dođavola! On je izgleda baš ono stvarno zaljubljen u mene.

- Eragone, ukoliko se ne slažem sa nečim, reći ću ti to, a kad je bezbednost u pitanju prepuštam sve tebi.

- Onda smo dobro?

- I više smo nego dobro – nasmešim se i on me poljubi. Hvala nebesima.

23

Dani koju su se ređali u mom životu bili su raznovrsni. Biti buduća kraljica je nesumnjivo najteži posao na svetu, učim kao da završavam dva fakulteta odjednom. Ne žalim se, jer da nije mojih obaveza, stalno bih mislila na Eragona. On je više u pohodima nego što je na dvoru. Dođe na dan-dva pa ode na nekoliko i tako u krug. Svima na dvoru je jasno da smo zajedno, ali niko ništa ne komentariše. Ne osećam se kao žena koju će on da ostavi ili napusti. Toliko sam sigurna u njega, da se često zapitam koliko je ova ljubav zdrava. Naravno uvek odustanem od pitanja jer sam zaštićena kao beli medved i voljena ne samo od strane Eragona, već i od strane svih na dvoru kao da sam pokojna princeza Dajana.

Situacija u kraljevstvu je daleko mirnija. Prognoze svih za budućnost su jako pozitivne. Moj otac i Lucijus se i te kako nadaju zvaničnom povlačenju sa trona. Ljudi žele da se bave poljoprivredom, kao da su njih dvojica u braku. Ne mogu reći da mi nije čudno, jer jeste, ali oni se poznaju bukvalno od rođenja. Prošli su sve nedaće zajedno i njihovo prijateljstvo je nešto što me često ostavlja bez reči. Saniva se nada putovanjima a moja majka... ne znam šta želi moja majka. Ona je zapravo zatvorena knjiga za mene. Znam da me puno voli, ali ponekad je se bojim. Eragon mi je rekao da je ona najmoćnija osoba u kraljevstvu. Teško je za poverovati, ali snaga njenog uma može naterati bilo kog da učini bukvalno sve što ona poželi. Naravno kraljica je jako oprezna kada je u pitanju korišćenje moći, a još je opreznija kada sam ja u pitanju, jer ni ona ni ja ne znamo koje su granice moje moći. Iskreno ja mislim da je to to, mogu da zvirnem u nečije misli i tu je kraj. Moja majka nije ubeđena u to.

- Princezo.

Okrenem se ugledam Odija, moj prijatelj pas me zove.

- Zdravo Odi.

- Neko želi da razgovara sa tobom.

- Ko?

- Idemo u tvoje odaje.

- U redu – krenem za njim u moje odaje.

Volim Odija, zbog njega se osećam manje čudno, jer me on uvek zasmejava.

- Kaži Odi.

- Ovo će zvučati čudno, ali neko sa tvoje planete želi da razgovara sa tobom.

- Neko sa Zemlje? – zbunjena sam.

- Da, zove se Sem.

- Sem? To je nemoguće, Sem je ubijen preda mnom – ubijen je zbog mene.

- Očigledno nije. Želi da razgovara sa tobom. Kaže da je hitno.

- Ali kako? Mislim gde je on? Kako ćemo uopšte razgovarati? Jel postoji telefonska linija sa Zemljom?

- O, pa ne znam, ali znam da je on ovde.

- Na Somelu? – sad sam još više zbunjena.

- Da, upoznao sam ga jutros. Zamolio me je da ti pošaljem poruku.

- Zašto ga nisi doveo ovde?

- Šališ se, zar ne?

- Ne, ne šalim se.

- Princ Eragon je izdao zvanično naređenje da ne sme niko da ti prilazi.

- Šta? Kad?

- Pre nekoliko meseci, od kad ste se vratili iz oblasti Rona. Nikome nije dozboljen ulaz na dvoru i niko ne sme da razgovara sa tobom, osim bića sa kojima si u stalnom kontaktu.

Ovo me je malo iznenadilo.

- Nisam to znala.

- Pa... svi to znaju.

- Kasnije ćemo se vratiti na to. Gde je Sem?

- U selu, živi sa nekom staricom.

- Ali Sem je sa Zemlje, kako je došao ovde? Ili kako je vaskrsao?

- Šta?

- Nema veze, moram da ga vidim.

- Kako?

- Izaći ćemo Odi.

- Zabranjeno ti je da napuštaš dvor.

- Nije, izlazim.

- Sa gardom i to do biblioteke sigurnim putem.

- Pa... misliš da mi neće dozvoliti da ga vidim?

- Ne znam, ali znam da će garda obavestiti dvor. Vidim da ti je taj Sem prilično drag. Nisam siguran kako će ostali reagovati na vest da je sa tvoje planete. Postavlja se pitanje kako je došao ovde.

- U redu, iskrašćemo se.

- To nije...

- Ti i ja.

- Mislim...

- Odi, ideš sa mnom. Moram da vidim Sema, on je bio jako važna osoba u mom životu.

- Princezo, to se neće dopasti princu Eragonu.

- Nećemo mu reći, maskiraću se.

- Princezo...

- Odi! Taj čovek je umro zbog mene i definitivno moram da saznam kako se pojavio ovde.

Odi se ne slaže, ali ne želi da me pusti samu.

Sačekala sam da svi odu na počinak. Ne želim da rizikujem sa majkom. Odi i ja smo se iskrali iz dvorca. Malo me je brinula Remus, ali nagovestila sam joj da mi se veoma spava. Očigledno je upalilo.

Želja da vidim nekog koga poznajem jako dugo je prosto prejaka, a to što ću videti čoveka koji mi je dao posao i mir u životu, me trenutno čini presrećnom.

* * *

- Ja i dalje tvrdim da ovo nije dobra ideja – Odi negoduje.

- Vratićemo se, ne brini.

- Ako mi princ odrubi glavu...

- Neću to dozvoliti, osim toga Eragon to ne radi – namrštim se.

- U pravu si, on samo seče glave mačem.

- Kuda? – pitam Odija menjajući temu. Znam i ja da se Eragonu ovo neće dopasti.

Iskreno, nisam sumnjala u to da je Sem živ. Ako me je dolazak ovde nečemu naučio to je da je svašta nešto moguće i da postoji.

- Sem? – nasmejem se i jednostavno potrčim ka njemu da ga zagrlim.

- Helena – grli i on mene.

- Ali kako si... Čekaj da te vidim – osmotrim ga i zaključim da izgleda loše. Dodatno je ostareo, vidim mu ožiljke i nekako teško se kreće.

- Šta ti se dogodilo? – izdahnem.

- To je jako duga priča – izdahnuo je.

- Polako, sedi – pomognem mu.

- Jeste li Vi zaista princeza? – pita me starija žena kod koje smo pronašli Sema.

- Da – potvrdim.

- Ovo je Lera, ona mi je pomogla – kaže mi Sem, a Lera mi se naklanja.

- Molim Vas, nemojte. Pomogli ste mom prijatelju.

- Nisam verovao da će ti pas preneti moju poruku.

- Dvoumio sam se – kaže Odi.

- Dobar je on.

- I priča, još uvek ne mogu da se naviknem na to – Sem uzdiše.

- Pričaj mi o tome.

Sela sam pored Sema koji je počeo da priča.

Nakon što su ga ranili, jer nije bio još mrtav, ona čudovišta koja su želela da me zarobe, povela su Sema sa njima. Želeli su da znaju sve o meni, zato su ga mučili.

- Žao mi je, Sem.

- Nisi ti kriva, Helena.

- Ali ovde sam mesecima, da li si sve ovo vreme...

- Ne. Pobegao sam pre dva meseca. Znao sam da si princeza, znao sam ko su ti roditelji, jednostavno živeo sam sa tim čudovištima i naučio sam dosta toga.

- Ne brini, niko te više neće povrediti. Ideš sa mnom na dvor. Moraćeš malo da se privikneš na neke stvari, ali ne ostavljam te samog.

- Ne mogu da verujem da si došla - i dalje se čudi.

- Ti si mi prijatelj. Jedan od meni najdražih ljudi, naravno da ću doći.

- Kako ste pobegli? Ako mogu da znam – pita ga Odi.

- Zar je to sad važno Odi? Moramo da ga odvedemo kod doktora.

- Samo sam radoznao, jer koliko ja znam, niko nikad nije pobegao Hulejima.

- Ko su Huleji?

- Bića koja su došla po tebe na planetu Zemlju. Oni su lovci, najbolji u galaksiji. I ne žive na Somelu.

Okrenem se ka Semu i pokušam da mu pročitam misli, ali ništa. Kao da njegovih misli nema.

- Ti si zaista pametan pas, opravdao si svoje ime – Sem se iznenada pretvara u Majkla. Majkla iz oblasti Rona.

- Princezo – pozdravlja me zvanično.

- Majkle – malo se udaljim od njega.

- Teško je doći do tebe.

- Šta ovo znači? Mislim kako si...

- Saznao za Sema? To je zapravo jedna od fascinacija Rone.

- Ne razumem.

- Rona nije samo oblast fantazije. Iskusna bića mogu da vide tvoj život. Ne mogu da čitaju tvoje misli, ali mogu da vide ceo tvoj život. Šta misliš kako znaju koja fantazija ti treba? – objašnjava mi Odi.

- Tačno, bravo za Odija. Tvoja najveća krivica je ta što nosiš smrt nevinog bića na duši.

- Dakle, prevario si me, svaka ti čast.

- Nikad se ne bih usudio da prevarim buduću kraljicu.

- Nije baš da ti verujem.

- Želeo sam da razgovaramo. Nažalost to nije bilo moguće, jer je teže doći do tebe, nego popeti se na Ulih.

- Šta je Ulih? – pitam Odija.

- Najveći planinski vrh na Somelu.

- O, dobro.

- Kad princ sazna za ovu prevaru, bojim se da se to neće dobro završiti – ističe Odi.

- Ni po tebe prijatelju, ipak si mi doveo princezu.

- Šta želiš Majkle? – prekinem ih.

- Samo jednu malu uslugu, duguješ mi.

- Kako ti dugujem?

- Ti si biće koje je otporno na Rone. Narušila si mi reputaciju.

- Kako sam ja za to kriva?

- Dala si nadu drugim bićima.

- Ne razumem.

- U poslednje vreme se šire priče po kraljevstvu da se može izaći iz oblasti Rona – kaže mi Odi.

- Govore da je princeza lično spasila princa i kraljevsku gardu – dodaje Majkl.

- Pa, tehnički, nisam.

- Kako bilo, želim da porekneš to.

- Zašto?

- Oblast Rona je živa zbog fantazije. Ukoliko krenu da sumnjaju u njenu moć, kao što su već počeli, vremenom oblast Rona će nestati.

- Odi kako ti sve to znaš? – pitam ga.

- Čitam.

- Sumnja i nevera ruše moj svet.

- Ne znam šta da ti kažem. Moram da se konsultujem u vezi sa ovim.

- Nudim ti dogovor.

- Kakav dogovor možeš ti da mi ponudiš?

- Život kraljice.

- Molim?

- Reći ću ti kako da sačuvaš život svoje majke, kraljice, poslednje čuvarke Aslah magije – kaže zvanično.

- Šta? – ništa ne razumem.

- Treba da idemo princezo – kaže Odi.

- Ne razumem, kakva je to titula?

- Princezo!

- Sačekaj Odi.

- Tvoja majka, kraljica Noa je čuvarka Aslah magije.

- Ne razumem šta to znači.

- To znači da ona kontroliše svu moć čitanja tuđih misli, ona je najsnažniji Aslah.

- Aslah?

- Tako se zove moć koju si i ti nasledila.

- Je li to istina? – pogledam u Odija, a on ćuti.

- Odi?

- Ne znam puno o toj temi.

- Da li želiš da znaš još princezo? – pita me Majkl.

- Da.

- Kraljica Noa treba budućoj kraljici da preda tu titulu.

- Ovaj meni?

- Da, na tvom krunisanju za kraljicu, bićeš ne samo kraljica Somela već i čuvarka Aslah magije, kao tvoja majka, kao i njena majka pre nje, i tako dalje.

- Znači moja majka je glavna za čitanje misli? To je kao neki kult? – ne kapiram.

- To je magija Somela koja se prenosi sa kolena na koleno, ženskom linijom.

- Aha, ako imam ćerku i ona će imati moći.

- Da.

- Pa to zvuči logično. Hvala na informaciji.

- Nisam završio.

- Ima još?

- Da, najbolji deo – nakezio se.

- Šta?

- Da li znaš šta će se dogoditi kraljici Noi kada ti postaneš kraljica? – pita me.

- Otići se u penziju? – nagađam.

- Princezo, idemo – Odi me uporno prekida.

- Umreće.

- Šta? – namrštim se.

- Kada se jedan Aslah odrekne magije, on umire.

Okrenem se ka Odiju.

- Je li to tačno?

- Ja to zapravo ne znam, svi spisi o Aslah magiji su strogo čuvani.

- Odi! – viknem.

- Da li će moja majka umreti ako ja postanem kraljica?

Odi je ćutao.

- Zašto mi to niko nije rekao? – naljutim se.

- Nisam upućen u to.

- Aha – ne verujem mu.

- Znači ako ja postanem kraljica, moja majka će umreti? – ponovo pitam.

- Tako je - potvrđuje Majkl.

- Onda neću postati kraljica – problem rešen.

- Ali moraš postati kraljica! – viče Majkl.

- Zašto? - ne vidim razlog.

- To je moja odluka.

- Mislio sam da voliš budućeg kralja.

- Kakve to sad ima veze sa Eragonom? – sad sam već besna.

- Već je najavljeno krunisanje princa Eragona za kralja. Po zakonu Somela, kralj mora da ima kraljicu – objašnjava mi Odi.

- Mora?

- Da.

- Znači... – ovo se ne dešava.

- To znači da moraš doneti odluku princezo – kaže mi Majkl.

- Ali... – moja majka ili Eragon.

- Sad mi princeza duguje uslugu – kaže Majkl i ona starija žena koja je sedela u ćošku zatvorila je knjigu, a Odi je opsovao.

- Ovo je prevara – kaže Odi.

- Šta je prevara? – pitam ga.

- Ono je Selij, biće koje je zaduženo za usmene dogovore. Nasamareni smo. Sad duguješ uslugu ovoj aveti.

- Šta?

- Zakonom obavezujuću – ističe Majkl.

- Obavezujuću?

- Da – Odi se mršti.

- Usmeni dogovor se u prisustvu Selija tretira kao pisani.

- Nisam ništa obećala – naljutim se.

- Niste ni rekli ne – ističe ono biće.

- Je li to loše Odi? – pitam ga.

- Može ti tražiti bilo šta, moraš mu uzvratiti uslugu.

- Ti si zlo čudovište Majkle – naljutim se.

- Izdajte zvanični dokument u kome poričete da ste bili u mojoj oblasti i bićemo kvit. I nisam Vas prevario princezo, učinio sam Vam uslugu.

Uhvatim se za glavu obema rukama.

- Da, upravo si me naterao da donesem najtežu odluku u životu – izdahnem.

- Samo pristani – ubeđuje me.

Pristala bih da nije došla moja majka.

- Da li si ti to upravo pokušao da prevariš moju ćerku Rosmire? – pita ga ljutito moja majka.

- Vaše Veličanstvo – naklonio joj se.

Moja majka je ispružila ruku i ono biće joj je donelo knjigu.

- Uništi – naređuje moja majka. Jedna stranica je uništena.

- Nestani – ponovo naređuje i biće odlazi.

- Prekršio si zakon i zato ćeš biti kažnjen. Vodite ga – naređuje moja majka i straža hvata Majkla.

- Moj narod ne sme nestati i Vi znate to.

- Tvoj narod, može živeti i bez tebe – rekla je ozbiljno, a zatim ga je pogledala nekako i on se onesvestio.

- U tamnicu – naređuje moja majka pa se okreće ka meni.

- Rea – izdahnula je.

- Idemo kući.

24

Moja majka nije bila ljuta, samo zabrinuta za mene, vidim to. Nakon što me je dovela natrag u dvorac, sela je pored mene.

- Je li istina ono što mi je rekao Majkl?

- Misliš na Rosmira?

- Da, na njega.

- Šta ti je rekao?

- Nisi videla?

- Njegove misli ne postoje.

- Da li je istina da ćeš umreti kad ja postanem kraljica?

- To je jako komplikovano pitanje.

- Znači da – izdahnem.

- Ne, neću umreti, samo neću više imati moći, kao ni tvoj otac, a onda ćemo ostariti brzo.

- Znači to te neće ubiti?

- Ne, samo će me pretvoriti u obično biće, što je sasvim u redu, jer tvoj otac i ja smo umorni. Korišćenje moći je uzelo svoj danak – priznaje iscrpljeno.

- Znači Majkl me je lagao? Mislila sam da ćeš bukvalno umreti istog trenutka.

- Zato je Eragon izričito zabranio da ti prilaze druga bića, tebe je lako prevariti mila.

- To je... osećam se tako glupo.

- Nisi glupa.

- Znam da nisam, ali ovde jesam. Učim, učim i učim i čini mi se da nema kraja, a kad se nađem u problemu, pojma nemam šta je istina a šta ne. Ova planeta je tako komplikovana. Mislim...ja nisam spremna da budem nikakva kraljica.

- Rea...

- Ne, mama! – prekinem je.

- Žao mi je, ali ne mogu. Sve ovo je previše za mene – izdahnem umorno.

- Umorna sam, idem u krevet.

- Laku noć, mila, razgovaraćemo sutra.

- Da, sutra.

* * *

Toliko sam razmišljala, da me je zaboleo mozak. Ne mogu da budem kraljica, jednostavno nisam spremna. Ne mogu da naučim sve odjednom. Čitav svoj život živim na jedan način i prihvatanje drugog načina je teško. Moje raspoloženje narednog dana je palo na nulu. Jednostavno nisam imala volje, niti snage za ovdašnja bića. Koliko god me upozoravali i pokušavali da me zaštite od svih, to jednostavno neće učiniti moj život lakšim. Uradila sam ono što rade glupi ljudi - pobegla sam. Iskrala sam se iz zamka, sama, odevena kao najobičnija seljanka i krenula sam u šetnju bez cilja. Hodala sam da razbistrim um. Razledala sam okolinu, ljude, životinje, čudna bića i predeo oko sebe. Upijam čudne stvari, divim se lepim bićima i bojim se ružnih. U tom istraživanju shvatim da bih volela da sam ovde sa nekim, tačnije sa Eragonom. On me neće povrediti, niti bi to uradila moja porodica. Oni žele za mene samo lep i dobar život. Možda da lutam nepoznatim predelima ili putujem svemirom. Ili jednostavno da se vratim kući i budem sama. Da, to sad zvuči primamljivo. Znam da ne bih bila srećna, ali bar bi znala ko sam, gde sam, šta da radim, kako da živim...Bilo bi tako lako vratiti se na staro, samo kad bi bilo moguće.

Mislila sam da ću se vratiti u dvorac neprimećeno, ali kad ti je majka očigledno najmoćnije biće na ovoj planeti, to nije moguće.

- Zdravo, mama – pozdravim je.

- Zdravo, dušo. Je li ti prijala šetnja? – krenula je ka meni polako.

- Možda, još uvek nisam sigurna.

- Da li želiš da razgovaramo o tome?

- Ne znam tačno u čemu je problem – izdahnem.

- Mogu ja da naslutim. Bila sam na tvom mestu.

- Bez uvrede, ali teško.

- Nedostaje ti Eragon, već duže vreme je odsutan.

To je istina, nedostaje mi.

- „Večna ljubav" je termin koji se uzima olako. Biti sa nekim do kraja života, ne znači biti sa nekim stalno. Znači verovati u tu ljubav uprkos stalnim preprekama.

- Ja samo... ponekad se pitam da li je ovaj život unapred predodređen za mene, stvoren od strane drugih.

- Da li si srećna?

- Da, mislim da jesam, u globalu.

- Misliš? Da li si bila srećna na Zemlji?

- Ponekad. Kod kuće je bilo drugačije. Bila sam samostalna, samouverena, uprkos svim problemima bila sam dovoljna sama sebi. Ovde... am...

- Imaš porodicu koja te voli, a ne znaš kako je to.

Izdahnem i počešem se po čelu.

- Udaćeš se za muškarca koji je u stanju zbog tebe da pobije čitav rod živih bića. Mora da je strašno predati se tolikoj ljubavi odjednom.

- Jeste! – potvrdim.

- Iskrsne problem i tu je neko da me spasi. To je novo za mene i iskreno pada mi teško.

- Teško je prepustiti se, u početku, kasnije biće lakše.

- Mora da misliš da sam luda – podsmehnem se.

- Ne mislim.

- Ja bih mislila. Ko se žali na ljubav i podršku u životu?

- Onaj ko je nikad nije imao. I to nije tvoja krivica – sklonila je moju kosu sa čela.

- To je naša krivica, tvoj otac i ja smo krivi za sve štitove koje si podigla oko sebe. Krivi smo jer te nismo dobro zaštitili. Verovatno zbog toga i sad preterujemo, a od tolikog kukanja preneli smo taj stav i na Eragona. Pretpostavljam da se svi bojimo da ćemo ostati bez tebe i želimo po svaku cenu da izbegnemo to.

- Znam da sam tu gde jesam i da moram da se prilagodim svemu, znam to. Samo, ponekad se zapitam, kako bi bilo da ne moram, jer znam kako izgleda drugačiji život – priznam.

- Nisam nesrećna mama, imam divne roditelje, ma čini mi se da imam dva para roditelja, a tu je i Eragon. On je posebna situacija u mom životu. Ne mogu reći da nisam srećna ovde jer jesam, ali ponekad shvatim da mi je ipak potrebno malo više vremena da se uklopim i priviknem na sve pojave, bića i čudovišta. Biće mi potrebno vreme, mama, ne mogu odjednom da budem nešto što nisam.

Moja majka stavlja ruke na moje lice i ljubi me u čelo.

- Nemoj da se bojiš, spremnija si nego što misliš, a za sve ostalo što te muči imaćeš mene, uvek – kaže mi ozbiljno pa me grli nežno.

- Hvala, mama.

- Volim te, mila, i uvek ću te voleti.

* * *

Ne znam koliko dugo sam spavala. Znam samo da je još uvek noć i da me je nešto probudilo. Nesigurno ustanem iz kreveta i osmotrim oko sebe, nema nikog. Možda umišljam. Krenem da se vratim natrag u krevet, kad opet taj zvuk, kao da gmiže. Polako se udaljim od kreveta hodajući unazad, onda krenem levo i sa moje desne strane kreveta na podu nešto se miče. Ne znam šta je, ali gmiže. Krenem unazad prema vratima. Prestrašena sam jer ovde ima toliko različitih bića, a i da nema, ljudi kad vide da nešto gmiže, odmah pomisle na zmiju. Jeza se razlila po celom mom telu. Spavala sam na tom krevetu. Mogla je...može i dalje da me ubije. Udarim zadnjicom u vrata i zmija prestaje da gmiže. Sad ili nikad.

Okrenem se, otvorim vrata, izletim kroz njih pa ih zatvorim.

- Princezo – čuvar mi se naklanja.

- Unutra je jebena zmija! – viknem.

- Molim?

- Čudovište je ispod mog kreveta!

Toliko sam vikala da sam uzbudila sve. Sklonili su me u stranu i ušli u moje odaje. Dok sam čekala da sve pregledaju, stigli su moji roditelji, Eragonovi roditelji, još straže. Ja sam objašnjavala šta sam videla najbolje što sam mogla, a oni su odmah krenuli u pretraživanje dvora. Nakon nekog vremena obaveštavaju me da nema ničeg u mojim odajama.

- Kako nema? – bila sam iznenađena.

- Sve smo detaljno pretražili, princezo.

- Videla sam ogromnu zmiju, anakondu ili tako nešto kako gmiže pored mog kreveta, bilo je ispod mog kreveta – i dalje se tresem.

- Tri puta smo pretražili odaje.

- Pretražite ponovo – kaže moj otac.

- Ja ću – prođem kroz njih i uđem u svoje odaje.

Oprezna sam i preplašena, ali ne odustajem, znam šta sam videla.

Nakon detaljne pretrage, shvatim da su svi u pravu, nema ničeg. Ali znam šta sam videla, bilo je tu nešto.

Da bi mi udovoljili i dalje su pretraživali dvor, moja majka me je ispitivala o biću i svi smo budni osvanuli. Na kraju je straža zaključila da nije pronađeno niti uočeno nikakvo biće.

- Možda bi trebalo malo da odmoriš dušo – kaže mi otac.

- Ne mogu.

- U redu je, spavaj u drugim odajama ako se bojiš. Možeš kod nas. Pojačaćemo stražu...

- Stražu? – namrštim se.

- Da.

- Gde je Remus? – setim se.

- Tvoj alet?

- Da, pratila me je juče dok sam šetala, ona mi uvek diše za vratom – okrenem se oko sebe.

- Zašto je nema?

Nemoguće da ona nije tu. Bukvalno se ne odvaja od mene. Nekad je ni ja ne vidim, ali uvek je tu.

Krenuli su u potragom za Remus. Pronašli su je skoro odmah.

- Remus – obradovala sam se što je vidim.

- Princezo – Remus hoda ka meni kao i uvek spremna za borbu.

Iza Remus otvaraju se nasilno vrata i ugledam Eragona.

- Eragone – nasmejem mu se. On se meni ne smeje, samo je skenirao prostoriju.

Iza Eragona su uleteli ratnici i njih četvorica su zarobili Remus. Ona se otimala, ali Eragonovi ratnici su brutalni.

- Bože! - stavim ruku na usta, jer ne razumem šta se dešava.

Eragon je zaobišao ratnike koji su držali Remus i krenuo ka meni.

- Jesi li dobro? – pita me, pa mi gleda ruke, vrat...

- Da... ja... zašto držite Remus?

- Nije te ugrizla?

- Ko? Remus?

- Zmija Rea. Da li te je ugrizla?

- Kako ti znaš za zmiju?

- Znam.

- Ne, nije me ugrizla – ali kako on zna.

- Pretražili smo dvor nekoliko puta – kaže Lucijus i moj otac potvrđuje.

- Zašto drže Remus? Povređuju je – nije mi to jasno.

Eragon se okreće ka ratnicima i samo ih je pogledao.

- Idi u svoje odaje, brzo dolazim – kaže mi.

- Neću, videla sam zmiju tamo – namrštim se.

- Onda me čekaj u mojim odajama. Idi.

Zašto me izbacuje odavde?

- Zašto? – pitam ga.

- Ja ću je dovesti, hajdemo dušo – kaže mi majka.

- Ne idem nikud dok mi ne kažete šta se dešava – prekrstim ruke na grudima.

Remus je viknula i pogledala sam ka njoj. U narednom trenutku Eragon se okrenuo, izvukao mač i presekao Remus glavu.

- Eragone! – viknem šokirano i prekrijem usta.

Ne znam šta me je više šokiralo, to što joj je moj budući suprug odsekao glavu, to što se glava otkotrljala i odmah pocrnela ili što su iz Remusinog tela izlazile glave sitnih zmija. Kao da se muče.

Nemoj da se onesvestiš. Nemoj da se onesvestiš.

- Ketol – rekla je moja majka tiho.

U narednom trenutku ratnici su sipali neki čudan prah i zmije kao da su umrle, a Remusino telo je samo palo na pod.

- Mislim da ću se onesvestiti – čim sam to izgovorila, Eragon je krenuo ka meni. Pada se ne sećam.

25

Budim se kao da su me ispalili iz topa. Ma čim sam se uspravila u krevetu, setim se šta se dogodilo. Gde je Remus? Eragon? Okrenem se i shvatim da sam u njegovom krevetu.

- Princezo – neko mi se obraća i uplašim se.

Sa leve strane ugledam neku ženu. Da, to je žena, izgleda kao ja, mišićava je dosta i visoka, ali žena.

- Ko si ti?

- To sam ja, Remus.

- Zezaš me, zar ne?

- Ne, ja sam tvoj alet.

- Ok... videla sam kako ti je Eragon odrubio glavu iz koje su virile zmije.

- Ubio je telo, ja sam alet, mi imamo samo dušu, tela možemo da menjamo.

- Ne razumem.

Remus mi je objasnila da njena vrsta nema telo, samo dušu i žive preko hiljadu godina. Kako služe gospodarima često menjaju tela, ali u sinoćnjem slučaju, Ketol, ili po mom zmija, je preuzela njeno telo i tako se sakrila od straže. Inače, ovde zmije mogu da preuzmu ta šuplja tela jer su bića koja poseduju magiju, dok im ne odrube glavu. Kako je Remus bila izbačena iz trenutnog tela odmah je obavestila Eragona, a on je odmah došao u dvor. Tako je stigao na vreme. Moj komentar na sve ovo, bio je „vau".

- Ali kako je zmija došla u moju sobu? Je li htela mene da ubije?

- To je bio sin vođe Ketola.

- Molim?

- Ti si princeza, neudata si i poseduješ moći. Svi žele da se pare sa tobom ili te ožene.

- Šta? Ali ja ću se udati za Eragona.

- Niste zvanično venčani, osim toga Eragon nije često na dvoru. Princezo, ti si meta. Naslednica si polovine Somela, a da ne govorim o tome koliko znači posedovati nekog ko čita misli.

- To je... Ovde svi izgleda žele da me ubiju.

- Ne, ne žele da te ubiju, samo da te zarobe, naprave ti dete ili te ožene.

- Ovaj ljudski oblik te čini jako humorističnom osobom – zaključim.

- Hvala, princezo.

- Gde je Eragon?

- Organizuje venčanje.

- Molim? – trepnem nekoliko puta.

- Vaše venčanje – ističe značajno.

Otvaraju se vrata i ulazi Eragon kao kralj svemira.

- Vaše Veličanstvo – Remus je mirna.

- Slobodna si Remus – kaže joj.

Remus odlazi, a Eragon hoda ka krevetu, ka meni. Spustio je ruke pored mog tela, izdahnuo i poljubio me. Toliko snažno me je ljubio da sam pala natrag na krevet.

Malo se izmigoljim.

- Eragone? – pozovem ga.

- Da?

- Moramo da razgovaramo.

- Kasnije, sad samo želim od tebe jednu stvar.

- Pa... ta stvar može da sačeka, moramo da...

- Ta stvar ne može da čeka. Nedostajala si mi.

- I ti si meni nedostajao.

- Sve drugo može da čeka – ponavlja i nastavlja da me ljubi.

* * *

Koliko god bili srećni, moramo biti i svesni da je sreća samo trenutak, duži ili kraći, ali ipak samo trenutak. Ostatak sreće je prosto život.

- Želim da se venčamo što pre – kaže mi nakon seksa.

Muškarci! Daš im i odmah te prose. Dopada mi se.

- Da li je ovo prosidba? Jer, ako jeste, nisi ostavio dobar utisak.

- Ovo je razgovor. Plan koji želim da ti izložim i sa kojim bih jako želeo da se složiš.

- Šta će biti ukoliko se ne složim?

- Izdaću zvanično obaveštenje da si me okaljala. Onda ćeš biti u obavezi da mi vratiš čast.

- Ja tebe okaljala? – zinem.

- Ne mogu reći da sam ja tebe, ipak sam ja budući kralj. Moj ugled mora biti besprekoran.

- A moj ne mora?

- Ti si sa druge planete – zeza me.

- Nemoj da se šališ, ne ide ti od ruke.

- Ne šalim se. Naše majke su krenule sa pripremama za venčanje. Biće to samo ceremonija, venčanje i krunisanje pred našim narodom.

Pretpostavljam da je to neka verzija malog venčanja.

- Nakon našeg venčanja i krunisanja, nećemo upriličiti upoznavanje. Odmah ćemo krenuti na put.

- Kakav put?

- Spojićemo lepo i korisno.

- Kako to?

- Kao budući kralj u obavezi sam da posetim sve oblasti našeg kraljevstva. Mislio sam da te povedem sa sobom.

- Mene?

- Da, to je savršena prilika da upoznaš naše kraljevstvo i raznolikost.

- Mislila sam da ću morati da sedim ovde jer svi žele da me upoznaju.

- Obično to kraljice i rade, ali menjamo tradiciju.

- Zašto?

- Jer želim da budemo zajedno, ako poštujemo sve protokole provešćemo dve godine odvojeni, ja lutajući po svetu a ti sedeći ovde i čekajući da ljudi dođu da te upoznaju – namrštio se.

- Hm. Samo zbog toga?

- Ne želim da te ostavljam samu. Gde god da se nalazim, samo na tebe mislim. Mislim kako će se nešto loše dogoditi i u 90% slučajeva sam u pravu. Ovako ćeš biti sa mnom i bićeš bezbedna. Osim toga... želim da ti pokažem moj svet iz moje perspektive.

To mi je već napomenuo, nije bio sav svoj, ali govorio je istinu.

- U redu - slegnem ramenima.

- Pristaješ? – pita me iznenađeno.

- Da.

- Ali... Svi su ubeđeni da treba da iskusiš svu slavu tvog krunisanja i lepote...

- Eragone – prekinem ga.

- Nije me briga. Želim da budem sa tobom – toliko je jednostavno.

- U ovom trenutku mi je drago što si odrasla na drugoj planeti, jer na ovoj samo venčanje se priprema godinu dana.

- Ja sam princeza drugog sveta – slegnem ramenima.

- Bila si. Sada si kraljica mog sveta.

Ne znam koliko sam začarana njime, ali da ovde nisu čista posla, nisu. Sa druge strane on želi da mi pokaže svet, nudi mi ljubav i zaštitu. Mislim da ne postoji više od ovog.

- Ćutiš.

Izađem iz svoje glave.

- Samo razmišljam.

- O čemu?

- Nama, životu.

- Znam da nismo idealan par. Spojeni smo odmah po tvom rođenju, nametnuta nam je dužnost, kruna čak i brak samim rođenjem. Povezani smo na toliko načina od kojih nijedan nije bio našom voljom. Znam kako naš budući brak izgleda sa strane – izdahnuo je.

Da, izgleda kao obaveza, i ja to vidim.

- Mislio sam, da ukoliko ti dam malo vremena, pokažem ti ko sam, možda za nas, naš brak bude pravi. Želim da znaš da je za mene ovaj brak, pravi. Jeste dužnost, jeste obaveza, jeste nasleđe, ali je i odraz moje volje. Drugi mogu da nagađaju, nije me briga, ali ti moraš da znaš istinu. Ovde sam, jer želim da budem ovde.

- Pretpostavljam da ovaj govor znači da me voliš?

- Naravno.

- Onda kaži tako, jednostavnije je.

- Moram da vežbam govor, tako mi bar kažu.

- I ja želim da budem ovde, sa tobom – kažem mu, na njegovom jeziku, da ga volim.

Možda smo predodređeni jedno drugom, naterani da se volimo, ali to više nije važno jer ja želim ovo, želim njega.

Naredni dani bili su u znaku venčanja i krunisanja. Malo je reći da su svi bili ludi i u žurbi, a ja? Ja nisam mogla ništa da pomognem značajno, tako da sam koristila vreme u druge svrhe i krišom se viđala sa Eragonom. Iako svi glumimo da sam ja nekakva čedna princeza, svi znaju da je Eragon svake noći u mojim odajama, ili ja u njegovim, kako to ovde kažu, za nas sa planete Zemlje, mi smo običan par. Zapravo to važi samo za mene. Kad je Eragon tu, nekako sve je bolje, lakše i vedrije, i ja sam srećnija.

Epilog

Ne znam kako se moja priča završava. Ništa na ovom svetu ne obećava stabilnost, miran život i večnu sreću. Danas si srećan, sutra si tužan, danas si lenj, a sutra vredan. Da, život je komplikovan. Moj život, ja bih opisala kao jedno jako dugo putovanje. Rodiš se na jednom mestu, odrasteš na drugom, vratiš se korenima, kreneš ispočetka.

Za početak, ja sam kraljica kraljevstva zvano Somel, moj suprug je naravno kralj Eragon, i nas dvoje smo u braku skoro trideset godina. To samo deluje puno, ali kad živiš našim životom shvatiš da to zapravo i nije. Međutim, ako dodaš to da smo povezani mojim rođenjem, to ipak jeste puno. Život sa Eragonom je ponekad pustolovina, a ponekad dosadno putovanje. Dosadno je kad ja moram da ostanem na dvoru, a pustolovina je kad me on vodi sa sobom, ali najbolje vreme je ono koje zajedno provodimo na dvoru, srećom, poslednjih godina, to je sve češće.

Eragon je jako dobar kralj. Smirio je nemire u kraljevstvu, radi na širenju i održavanju mira. Izgradio je reputaciju kao snažan ratnik. Da, on je junak mog romana. On je rođen za svoju ulogu i nakon trideset godina provedenih sa njim mogu da potpišem to.

Privatno, Eragon je neko ko je sebi zadao zadatak da mi pokaže apsolutno sve što je video i prilično je uspeo u tome. Sve lepote ove planete mi je upravo on pokazao. Otkrio mi je i ružnu stranu, pokazao mi je mir i pokazao mi je rat, da, sve mi je pokazao, ali nikad me nije ostavio samu. Tokom godina učvrstio je neka nepisana pravila za mene, između kojih je i ono glavno, da nigde ne putujem bez njega. On mi je odan, predan, voli me, štiti i bez razmišljanja bi umro za mene. Kako to znam? Pa... mogu da vidim. Kad mi je moja majka, na mom krunisanju za kraljicu, predala titulu čuvara Aslah magije, otvorila je za mene potpuno novi svet. Bile su mi potrebne godine da savladam veštinu upravljanja mislima i kako to da sakrijem. Da, ja sam jedina osoba na ovoj planeti koja možesve ovoj da uđe u svaki um i natera ga da uradi sve što poželi, uključujući i um mog muža. Naravno, ne koristim svoje moći na Eragonu zbog naše povezanosti jer postoje posledice koje ja ne želim, ali ponekad virnem kad sam zabrinuta i uvek se pokajem zbog toga jer onako kako on mene vidi i voli, niko nikad voleo nije.

Ne znam kakav će biti ostatak mog života, još uvek ga živim, ali znam sa kim ga živim i znam da će budući period biti uzbudljiviji na drugačiji način. Trudna sam i jedva čekam da kažem Eragonu da će postati otac. Nakon što sam upoznala ovu planetu, sva bića na njoj, način života, istoriju, spremna sam za naredni korak. Postati majka i upoznati, po mojoj majci, najveću životnu radost.

. . .

Srećan Dan žena svim pripadnicama lepšeg pola. Budite voljene, srećne i zdrave.

Nadam se da ste uživale u ovom poklonu u vidu piče koji sam stvrorila samo sa jedim ciljem - večna ljubav.

Svima nam je ponekad potrebno da verujemo u bajke i srećan kraj. Da, život je realističan i drugačiji od bajke, ali svaka devojka, žena je nečija princeza.

Uživajte u prazniku.

Andrea Kingston.