LORENA

Život mi je postao prava drama dok sam pokušavala da balansiram između odnosa sa Nejtanom i Rejanom; ali čak i u svom tom haosu konačno sam osećala neki mir u srcu. Nejtan je odličan otac našem sinu i naša viđenja su postajala sve ređa jer sam dopustila da Vilijam provodi dane sam sa njim; a ja sam srećna jer vidim osmeh na licu svoga sina kada god se vrati od oca. Sa druge strane Rejan i ja smo nastavili da se viđamo koliko nam to karijere dopuštaju, još uvek nisam bila u potpunosti sigurna u vezi nas, ali odlučila sam da nam pružim vremena jer nisam imala razlog da išta požurujem.

Osim zbrkanih odnosa u mom životu, tokom prethodnog meseca donela sam odluku da ostanem da živm u SAD-u; jer mi se to činilo kao jedino razumno rešenje. Kada sam dobro razmislila o svemu shvatila sam da me za Monako više ništa ne vezuje, jer ne moram više da se krijem od bilo koga. Konačno sam u potpunosti slobodna i ne živim u strahu da će me bilo ko odvojiti od Vilijama. Nastavila sam da vodim korporaciju u SAD-u i trudim se da što više vremena posvetim Vilijamu, a uz pomoć roditelja koji su uvek u blizini i spremni su da uskoče kada god je potrebno sve je postalo mnogo jednostavnije. Ovo je bilo najbolje i za Vilijama i za mene, jer će on češće moći da bude sa ocem, a ja ću sa druge strane moći da se viđam sa Rejanom.

Pripremala sam papire za sledeći sastanak u vezi izgradnje odmarališta u Monaku koji se približavao, a to je značilo da ću ponovo morati da budem u blizini Nejtana i njegovih advokata. Zbog nekih propusta koje je Nejtan uspeo da pronađe u ugovoru koji sam potpisala, već treći put pregovaramo oko ovog posla. Nisam želela da radim sa njim, ali nisam smela ni dopustiti da ovaj plan propadne jer bi to bio ozbiljan gubitak za moju korporaciju i iz tog razloga pokušavamo da dođemo do kompromisa. 

“Gospođice, agent za nekretnine je zvao i pitao da li Vam odgovara da pogledate stan u četiri.” -Samanta je ušla u moju kancelariju.

Pored svog ubeđivanja od strane mojih roditelja da ostanem da živim u porodičnoj kući  i posla koga je bilo sve više, gotovo da sam i zaboravila da sam ugovorila tog agenta pre oko nedelju dana. Iako sam se zaista zbližila sa roditeljima tokom proteklog perioda, ipak sam želela da nađem stan, jer sam se navikla da živim sama sa sinom.

“Odgovara mi.” -Kratko sam odgovorila.

“Kaškarov je zvao pre nekih pola sata, ali rekla sam mu da ste zauzeti.”

“U redu Samanta, odmah ću ga pozvati.” -Osehnula sam joj se, a ona je izašla ostavljajući me da rešavam jedan po jedan problem.

Ostavila sam papire i uzela telefon, pokušavajući da nađem broj izvršnog direktora iz Rusije. Već nedelju dana sam odlagala put u domovinu, nadala  sam se da će oni sami uspeti da reše problem jer nisam želela da ostavljam Vilijama; ali izgleda da drugog izbora sem odlaska tamo da lično rešim problem ipak neću imati. Ostaje mi samo da se nadam da ću sve to uspeti da rešim za neka tri dana i vratim se nazad. 

Moj sin nikada nije bio veliki ljubitelj letenja, jednostavno nisam želela da ga vodim sa sobom samo iz razloga da bi bio pored mene i da se ja ne bih osećala usamljenom. Njemu će definitivo biti mnogo bolje pored mojih roditelja, nego pored još jedne dadilje u nizu.

Pozvala sam Kaškarova i on mi se odmah javio, ono što sam najviše volela kod tog čoveka bilo je to što je direktan i što se nije trudio da mi gubi vreme pravdajući sebe, pokušavajući da krivicu prebaci na radnike. Sem toga, on je jedan od retkih koji zaista nije imao ništa protiv toga što žena vodi korporaciju i bio je čovek od poverenja.

“Gospođice, gospodin Dejvis i njegovi ljudi su stigli.” -Samanta je ponovo ušla u kancelariju.

Pogledala sam na ručni sat jer mi je vreme zaista proletelo, a ja sam još uvek bila na početku, nemajući ideju kako da rešim situaciju u Rusiji.

“Odvedi ih u salu za sastanke i proveri da li je naš tim spreman, ja ću doći za par minuta.”

“U redu.”

Izvinila sam se Kaškarovu, jer moram da prekinem i obavestila ga da ću do nedelje biti u Rusiji. Zatim sam sakupila papire koje sam prethodno listala i ponela ih sa sobom, zaista ću uskoro morati da počnem da krenem sa korišćenjem tablet raćunara kao i svi ostali zaposleni; jer gotovo uvek u poslednjem trenutku tragam za nekim dokumentom.

Praktično sam trčala do sale za sastake, a moje štikle su odzvanjale duž celog hodnika. Kroz stakleni zid sam ugledala Nejtana hladnog izraza lica okruženog zaposlenima, namestila sam haljinu pre nego što sam ušla i pozdravila sve prisutne. Videla sam kako me Nejtan odmerio pre nego što me pozdravio, a odmah nakon toga je sklonio pogled.

Atmosfera u prostoriji nije bila napeta kao tokom naših prethodnih susreta, ali je bila strogo profesionalna, jer verujem da smo nekako uspevali da našu prošlost ostavimo po strani. Jedan od njegovih advokata je ustao i počeo da govori o svim nepravilnostima koje su pronašli, a zatim su moji advokati pokušvali to da opovrgnu i ubrzo se sve pretvorilo u jednu veliku raspravu. Nejtan je želeo zemljište, a ja nisam želela da ga predam. Sastanak se odužio i ja sam dala znak jednom od svog radnika da iznese našu poslednju ponudu. 
Partnerstvo sa Nejtanovom firmom mi se nije činio ni malo privlačnim, ali i to je bilo bolje od enormnog gubitka novca zbog propadanja moje investicije. Morala sam progutati svoj ponos i prihvatiti ono što je najbolje za firmu; ovako ćemo oboje biti na dobitku, ali ćemo takođe morati da sarađujemo što neće biti ni malo lako.  

Na moje veliko iznenađenje Nejtan je odmah prihvatio ponudu i to sa pobedonosnim osmehom na licu. Očekivala sam da će odugovlačiti nastavljajući sa ubeđivanjem da mu prodam zemljište, ali on je izgleda bio zadovoljan i partnerstvom.

Ljudi su ubrzo počeli da izlaze iz sale i pre nego što sam uspela da sakupim sva dokumenta, ostala sam sama sa njim. Nejtan je ustao i zatvorio vrata, a zatim mi je prišao smestivši se na stolicu do moje.

“Želeo bih da razgovaramo o mom viđanju sa Vilijamom.” 

“Slušam te.”

“Obećao sam mu da će moći da prespava kod mene i on se tome iskreno obradovao. Pokupio bih ga jedan dan pre podne kao i obično i vratio ga sledeće jutro.”

“Nejtane, moraću da razgovaram sa njim o tome. Ja ću u narednih par dana biti odsutna, a on će biti sa mojim roditeljima.”

Aleksej i Natalija ga nisu želeli u blizini naše porodične kuće, a čak i kratak kontakt koji bi imali ne bi se završio najbolje. Glumila sam srećnu majku održavajući koliko toliko normalne odnose između nas, ali sam povremeno želela da se pridružim roditeljima. Ja sam morala biti prisutna dok je on dolazio po Vilijama, jer moji roditelji nisu bili ni malo gostoprimljivi prema njemu. Nije bilo šanse da on viđa Vilijama dok sam ja odsutna, jer nisam želela da rizikujem još jednu svađu između njih kojoj bi naš sin prisustvovao.

“Mogao bih ja da ga čuvam za to vreme.”

“Mislim da to nije dobra ideja, on može prespavati kod tebe kada se ja vratim, ali do tada bi trebao da bude sa mojim roditeljima. Ti si donekle još uvek stranac za njega i ne bih želela probleme dok sam na drugom kontinentu.”

“Makar razmisli o tome i sama si rekla da bi to bilo samo na par dana, ukoliko bi poželeo da ode vratio bih ga kod tvojih roditelja.”

“Posle svega što si učinio ne možeš me kriviti, jer ti ne verujem previše sa Vilijamom.”

“Znam da mi ne veruješ i imaš sva prava na to, ali ja zaista želim da se potrudim sa njim. Nikada ne bih povredio sopstveno dete i ti to odlično znaš.”

“Ti tih par dana ne bi mogao da radiš, a oboje znamo da ti nisi neko ko propušta odlaske na posao.”

“Uzeo bih slobodne dane i u potpunosti se posvetio njemu. Znam da se brineš oko toga da ću ti tražiti starateljstvo, ali dajem ti svoju reč da to neću uraditi. Još uvek sam ljut što si ga sve ove godine skrivala od mene, ali bila si mu odlična majka i na tome sam ti zahvalan.”

Zapanjeno sam ga gledala, jer sam mislila da umišljam. Ovo nije bio prepotentni muškarac sa kompleksom Boga koji je obično imao, već čovek koji je brinuo i imao osećanja. Koliko čovek zapravo može da se promeni za dva meseca?

“Sigurno bi ga vratio kod mojih roditelja ukoliko bi to poželeo?”

“Dajem ti reč, možeš ga sama pozvati kada god poželiš da proveriš kako mu je.”

“Nemoj da ti padne na pamet da u stanu imaš neku od onih tvojih žena dok si sa njim, jer njih ne želim blizu njega. Ne interesuje me šta radiš u slobodno vreme i još manje sa kime ga provodiš, ali makar glumi da si normalan ispred njega; ne želim četvorogodišnjem detetu da objašnjavam šta je razvratnik.”

Čudno me je pogledao, ali ipak nije ništa rekao jer je odlično znao na šta asociram. Trudim se da budem dobra majka i prihvatim čoveka koji mi je napravio dete, ali ponekad jednostavno ne mogu da se suzdržim.

"Još ću razmisliti o ovome i obavestiću te."

"Očekivaću tvoj poziv." -Počastio me jednim svojim savršenim osmehom, ali sam ga ignorisala i bez reči izašla iz sale za sastanke.

Odjednom sam postala uzrujana, pitajući se zašto ga jednostavno nisam odbila; ali onda sam se prisetila Vilijamovog nasmejanog lica na koje sam bila toliko slaba. Teško je mrzeti muškarca koga tvoje dete obožava. Slomio mi je srce na delove, a ja sam trenutno pokušavala da mu pomognem da bude dobar otac, toliko o mojoj osveti njemu.

Ušla sam u kancelariju ponovo zalupivši vrata mnogo jače nego što sam to želela, a onda sam duboko udahnula da se smirim. Skinula sam štikle koje su me žuljale besno ih odgurnuvši u stranu, a onda sam primetila kako moj telefon vibrira na radnom stolu. Razmišljala sam da ga ignorišem, ali onda sam videla Rejanovo ime na ekranu i nesvesno sam se nasmejala.

“Hej Lorena, šta ima novo?” -Čula sam njegov umorni glas sa druge strane veze.

“Sve je po starom kod mene, kada si stigao?”

Nismo se videli tokom prethodne nedelje jer je on išao na zadatak, a kao što je i rekao tokom njega se nije uopšte javljao. Uverio me je da će biti siguran, ali ja sam u sebi ipak osećala neki nemir koji nisam mogla kontrolisati. Taj muškarac je definitivno zavisnik od adrenalina i to mi se donekle nije dopadalo, ali sem toga do sada mu nisam pronašla još neku manu.

“Noćas, kada si slobodna da se vidimo?”

“Moram da završim neku papirologiju, onda imam pauzu za ručak, a večeras sam obećala Vilijamu da ću biti sa njim. Imaš li nešto protiv toga da ručamo zajedno?”

“Nemam, nadam se da se sećaš adrese.” -Čula sam tihi smeh.

“Vidimo se onda za neka dva sata, a ti za to vreme pokušaj da se odmoriš.”

“Vidimo se, Lorena.”

Rešila sam da misli o Vilijamovom ocu odgurnem u drugu stranu i da se fokusiram na papirologiju, jer sam želela što pre da se vidim sa Rejanom. Uspela sam sve da završim u rekordnom roku i zadovoljno sam obavestila Samantu da izlazim, a obezbeđenju sam dala pauzu. Na putu do Rejanovom stana sam svratila do restorana po hranu i sreća mi se osmehnula jer sam pronašla savršeno parking mesto.

Javila sam se čuvaru zgrade i on me pozdravio uz osmeh, jer me prethodno viđao sa Rejanom. Produžila sam do jedanaestog sprata i pozvonila na njegova vrata, a on me dočekao u sivoj trenerci sa svojim savršenim osmehom.

“Izgledaš užasno.” -Rekla sam, a to mu je izmamilo smeh.

Uhvatio me oko struka i uvukao u stan, a zamim me priljubio uza zid i nogom zatvorio vrata iza nas. Umor kao da je nestao iz njegovih tamnih očiju i na licu sam mu ugledala zlobni osmeh, a on je svoje usne približio mom uhu.

“Da li i dalje misliš da izgledam užasno?” -Obratio mi se maznim glasom, koji je učini da jeza prođe duž čitave moje kičme.

Nije mi dao priliku da odgovorim na njegovo pitanje, jer me već u sledećem trenutku je zalepio njegove usne za moje. U početku me ljubio nežno i polako, dok su mu ruke klizile duž mog tela, a nakon toga je produbio naš poljubac. Prepustila sam se njegovim usnama dok me on podizao u svoje krilo kao da sam plišana igračka. Odmakao se od mene tek kada nam je oboma ponestalo vazduha, a ja sam se zagledala u njegove prodorne oči i dalje neujednačeno dišući.

Ja sam želela reprizu i posegnula sam za njegovim usnama, ali je on sklonio svoje ruke sa mene i odmakao se korak unazad.

“Lorena, ukoliko nisi spremna da vezu popnemo na viši nivo savetujem ti da sada staneš.”

“Ovaj, izvini…” -Postiđeno sam ga pogledala, shvatajući šta sam upravo uradila.

“Vidim da si donela hranu.” -Počastio me još jednim osmehom vešto promenivši temu, a ja sam ga zbunjeno pogledala pre nego što sam shvatila da sam kese još uvek držala u rukama.

Uzeo je kese od mene i produžili smo ka trpezariji gde je sto već bio postavljen. Smestila sam se na stolicu, dok je on raspakivao hranu i sipao nam piće; započinjući neobavezan razgovor sa mnom. Osećaj je bio zaista prijatan, jer se ne sećam kada sam se poslednji put osećala ovako prijatno u blizini nekog muškarca.

“Lorena, imam jednu molbu i razumeću ukoliko odbiješ.” 

“Nisi mi rekao ni o čemu se radi, a već očekuješ da ću te odbiti.” -Iskreno sam se nasmejala.

“Moj brat za razliku od mene voli da glamurozno proslavi svoj rođendan i koristi svaku situaciju za sticanje novih poslovnih partnera, ja sam pozvan i pitao sam se da li bi bila moja pratnja.”

“Može, samo mi reci kakav poklon da ponesem.”

“Poklon je moja briga, jesi li ti sigurna da ti neće smetati da ideš sa mnom?” -Sumnjičavo me pogledao.

“Nisam ni ja veliki ljubitelj okupljanja, ali ona su neophodna za osobe u biznisu, moja agentkinja za odnose sa javnošu mi već duže vreme govori da bih trebala da odem na neki događaj i ovo mi se čini kao odlična prilika.”

Čim se prisetim Aleskije Petrovne mrak mi je gotovo pao na oči, jer je ta žena nemoguća i meni ponestaje izgovora za nepoštovanje njenih ideja. Prećutala sam činjenicu da ću odmah nakon toga morati na let za Moskvu da bih stigla na obećani sastanak sa Kaškarovim, jer sam videla koliko mu ovo znači. Iz nekog razloga želela sam da ga usrećim, iako će me to koštati preko potrebnog odmora.

“Onda smo se dogovorili, pokupiću te sutra u sedam.”

__________________________________

Drage moje, izvinjavam se što me nije bilo ovako dugo. Nadam se da vam se nastavak dopao, a tokom sledeće nedelje postavljam još par nastavaka. Šaljem vam velike pozdrave! ❤