LORENA

Ponosno sam posmatrala u svoj obraz u ogledalu, razmišljajući o Rejanovoj reakciji kada me ugleda. Obukla sam vatrenocrvenu haljinu sa dubokim izrezom koju sam kupila za neku svečanu priliku pre mnogo godina, ali nikada nisam dobila priliku da je obučem. Saten savršeno ističe svaku moju oblinu, a leva noga mi je gotovo u potpunosti oslobođena od crvene tkanine. Odavno se nisam sređivala da bih zavodila, ali večeras ću napraviti izuzetak.

Kosa mi je tek isfenirana, a na usnama imam svoju omiljenu nijansu ruža. Dijamantska ogrlica dodaje akcenat na moj dekolte, na trenutak je dodirnem prisećajući se poslednjeg puta kada sam je nosila. Bilo je na dan proslave mog dvadeset i trećeg rođendana, onog u kome su mediji brujali o objavi datuma mog venčanja. Tog dana sam bila najsrećnija devojka koju ste mogli upoznati, ona koja je verovala da će se uskoro udati za svog princa i živeti život iz bajke. Odmah sam se prekorila zbog toga i obula vrtoglavo visoke štikle koje sam spremila za večeras, a zatim sam krenula ka sobi svoga sina.

Duž celog hodnika sam mogla čuti njegov zarazni dečiji osmeh, a onda sam ga i ugledala kako se igra sa Zevsom. Pas koga je dobio od oca mu je postao omiljena zanimacija, a moram teška srca priznati da je ta veća krzna i meni prirasla srcu.

“Mama, vidi šta sam naučio Zevsa!” -Vilijam me pogledao sa širokim osehom kada je bacio lopticu koju mu je štene ubrzo vratilo.

“Bravo, dušo mamina!” -Zagrlila sam ga i srce mi je bilo ispunjeno dok sam ga gledala ovako srećnog, ali sam i osetila nalet krivice što veče neću provesti pored njega.

“Gospođice, gospodin Rejan je stigao.” -Jedna od kućnih pomoćnica nam je prišla.

“U redu, odmah dolazim.”

“Hoćeš li sa mnom da pozdravimo našeg gosta?” -Osmehnula sam se ka sinu i ispružila ruku koju je on rado prihvatio.

Ušla sam u dnevni boravak i videla Rejana kako opušteno razgovara sa mojim roditeljima. Uputio je još jedan topli osmeh mojoj majci koja je bila očarana njime, a zatim se okrenuo ka meni. Bilo mu je potrebno svega par trenutaka da me odmeri, a na njegovom licu se zatim pojavio zadovoljni osmeh.

Uzeo je buket cveća sa stočića i neku kesu, a zatim je prišao Vilijamu i meni. Pružio mi je buket crvenih ruža sa osmehom i poljubio me u obraz, pre nego što je otkopčao sako koji se odlično slagao uz njegovu kao ugljen crvenu kosu i kleknuo ispred mog sina pružajući mu kesu.

“Izvoli, ovo je za tebe.” 

Moj sin je stidljivo gledao u Rejana, čvrsto stežući moju ruku i skrivajući se iza moje noge. Pogledao je u mom pravcu tražeći dozvolu da uzme poklon, a ja sam mu se osmehnula i on je radosno prihvatio kesu tiho se zahvalivši Rejanu.

“Slušaj baku i deku, važi?” -Upitala sam ga jer je već počeo da se vrpolji želeći da vidi šta je dobio.

“Važi, mama.” -Jedva sam stigla da rukom prođem kroz njegovu kosu pre nego što je otrčao u pravcu svoje sobe.

“Izvini, zbog ovoga. Hvala ti, ali zaista nije bilo potrebe da se trošiš.” -Pogledala sam u Rejana koji je na licu još uvek imao svoj savršeni osmeh.

“To su samo sitnice. Divno izgledaš večeras.”

“Nadja, donesi Lorenin kaput.”  -Majka se obratila kućnoj pomoćnici, rukom joj pokazujući da bude brza.

Aleksej i moja majka su stajali sa strane i sve ovo nemo posmatrali, ali nisam mogla da ne primetim zadovoljstvo na njihovim licima. Posle svega što se izdešavalo sa Nejtanom nisu se mešali u moj ljubavni život, ali znam da priželjkuju da pored sebe imam nekoga na koga bih mogla da se oslonim. Rejan je započeo neobavezan razgovor sa mnom, a po njegovom pogledu sam mogla zaključiti da jedva čeka da ostanemo sami. Bio je pravi džentlmen ispred mojih roditelja, učtivo ih uključujući u naš razgovor, a on obično nije bio ovako komunikativan kada bismo bili sami.

“Gospođice.” -Nadja se vratila sa mojim kaputom. 

“Dozvolite meni.” 

Rejan je uzeo moj kaput i pomogao mi da ga obučem, a ja sam osetila elektricitet kako je protrujao čitavim mojim telom kada sam osetila toplinu njegove ruke na svojim golim leđima. Ni sama ne znam kako sam izdržala da ga ne privučem sebi i probam te njegove sočne usne. Nekako smo dospeli do njegovog auta, a on ga je pokrenuo stisnuvši papučicu gasa mnogo jače nego što je za time bilo potrebe.

Neprijatna tišina je nastupila između nas, sve do trenutka u kome on nije naglo skrenuo u jednu neprometnu ulicu. Zaustavio je auto i okrenuo se ka meni, a njegove oči kao da su upijale slabu svetlost ulične svetiljke čineći da u njima vidim požudu koju sam i sama osećala. Njegova ruka je završila u mojoj kosi i on me privukao bliže sebi, zalepivši svoje usne za moje. Njegove usne su u meni izazvale požudu, dok je njegova ruka prolazila kroz moju kosu. Nakon strasnog poljupca, oboje smo ubrzano disali, a varnice su bile svuda oko nas. U sebi sam osetila buru emocija, ali jedan deo mene se osećao kao da činim nešto pogrešno.

“Šta kažeš da zaboravimo na ovaj glupi rođendan i odemo na neko privatnije mesto?”

“Rejane, to je rođendan tvog brata i sam si rekao koliko mu je to bitno.” -Odbila sam ga, jer jednostavno nisam želela da uništim ovo između nas. Koliko god se ja trudila da pobegnem od prošlosti, strah da ću ponovo biti povređena je bio jači od mene.

Rejan je uzdahnuo i nevoljno upalio auto, a zatim smo nastavili vožnju ka jednom od luksuznih hotela. Jedan od zaposlenih je odmah prišao i otvorio mi vrata, a Rejan je drugom vešto dobacio ključeve. Pre nego što sam i uspela da izađem, Rejan je stajao pored automobila sa širokim osmehom, a njegova ruka se odmah našla na mojim leđima.

Predali smo kapute na ulazu, a Rejanov osmeh kao da je izbledeo kada je video broj prisutnih gostiju. Uzeli smo piće od konobara koji je u tom trenutku prolazio pored nas i držali se van gužve koliko god je to bilo moguće, ali su me mnoge zvanice prepoznale i trudile se da započnu razgovor sa nama. Neke od njih sam poznavala jer sam sarađivala sa njima, ali većinu sam prvi put videla.

Rejan je sve vreme stajao pored mene, nabacivši svoj stav nedodirljivog, ali čak ni to nije sprečavalo goste da započnu neobavezne razgovore sa nama. Osećala sam se neprijatno jer sam ga upravo ja dovela u ovu situaciju, ali nisam tek tako mogla otići od poslovnih saradnika.

“Rejane, gospođice Romanov, vidim da ste stigli.”

Ispred sebe sam ugledala muškarca koji je bio Rejanova par godina mlađa kopija. Crnokosi muškarac tamnih očiju i veselog osmeha nam je prišao, pruživši mi ruku koju sam prihvatila. Iako su fizički bili jako slični imala sam osećaj da se njihove ličnosti znatno razlikuju.

“Nolan, drago mi je što sam konačno dobio šansu da Vas upoznam.” -Muškarac mi se zavodljivo nasmejao, a Rejan ga je odmah prostrelio pogledom.

“Lorena, nema potrebe za formalnostima.” 

“Drago mi je što ste došli.”

“Hvala na pozivu i srećan rođendan.” -Osmehnula sam mu se.

“Prekini sa tvojim udvaranjem i vrati se sticanju tvojih poslovnih partnera.” -Rejan se ubacio u naš razgovor, prostrelivši brata pogledom.

“Rejane, makar pred gošćom odglumi manire.” -Nolan je uzvratio bratu, a Rejan nije bio ni malo zadovoljan ovim rečima.
Dok su se njih dvojica raspravljali, moj pogled je lutao po prostoriji zaustavivši se na muškarcu u poznatom crnom odelu. Bezobrazan, drzak i zavodljivog osmeha šetao je kroz dvoranu kao da je poseduje. Primetio me je, ovo je bio prvi put da je on prvi sklonio pogled; a nije mi trebalo mnogo do shvatim zašto. Moju pažnju privuče vitka plava devojka zanosne lepote koja mu je pravila društvo, dobro sam je osmotrila i shvatila sam nešto što mi je izmamilo osmeh, ona je bila moja mlađa kopija.

Ona nije bila jedna od eskort dama i to se moglo videti samo iz njenog pogleda. Zaljubljeno ga je gledala i smeškala se bez reči dok je on razgovarao sa poslovnim partnerima. Držala se na sigurnom odstojanju od njega i nije ga dodirivala, jer je to bilo jedno od njegovih strogih pravila. Glumila je savršenu nemu pratilju i verovatno živela u iluziji da će ga jednog dana imati samo za sebe, ali nije znala da joj se to nikada neće ostvariti. 

Bila sam iznenađena ovim saznanjem i iskreno nisam znala šta da mislim o ovome, ali ovo definitivno nije bila slučajnost. Uzela sam još jednu čašu belog vina od konobara, gledajući u plavokosu devojku koja je bila Nejtanova pratilja. Možda me ovo nije trebalo interesovati, ali u sebi sam osetila neku dozu zadovoljstva.

“Lorena, je li sve u redu?” -Rejanov glas me je vratio iz misli o mojoj plavokosoj kopiji.

“Jeste, samo sam na trenutak odlutala.” -Zavodljivo sam mu se osmehnula ne želeći da bilo šta posumnja.

“Hoćeš, li da odemo na terasu, tamo su uvek manje gužve?” 

“Može, idemo.” -Po poslednji put sam pogledala u Nejtana i njegovu pratilju, a zatim sam svoju pažnju posvetila muškarcu pored sebe.