ZOI

Teodor me čvrsto držao za ruku dok smo se kretali ka ulaznim vratima, na kojima sam ugledala zagrljenog gospodina Džejkoba i gospođu Elenu. Gledajući ih, prisetila sam se svojih roditelja i osetila sam suze kako mi naviru, ali sam ih nekako potiskivala.

"Dobro veče", nervozno sam ih pozdravila.

Iskreno, najviše sam se plašila Elene, jer sam na onoj dobrotvornoj večeri shvatila koliko je ona slažna i samostalna žena. Odgajila je tri neverovatna muškarca, a uz to je izgradila zavidnu karijeru.

"Dobro veče, gospođice Zoi", gospodin Džejkob mi se prvi obratio, pruživši mi ruku koju sam rado prihvatila.

Dok sam se pozdravljala sa njim, osetila sam njen pogled na sebi i osetila sam se kao izgubljena devojčica. Bilo je nešto u njenoj pojavi što me istovremeno i plašilo, ali me teralo i da joj se divim. Stav i izgled ove žene odisali su uspehom i snagom.

"Ti mora da si ta žena koja je osvojila srce mog najmlađeg sina."

Osetila sam kako mi obrazi crvene i instinktivno sam stegnula Teodorovu ruku, nisam znala šta bih trebala da kažem na ovo.

"Mama...", Teodor je pogledao sa nevericom.

Ugledala sam osmeh na njenom licu kada je gospodin Džejkob pustio moju ruku i iskreno sam se iznenadila na ove reči.

"Dozvoli da ti se i zvanično predstavim, ja sam Elena", pružila mi je ruku:"Dobrodošla u naš dom, drago mi je što si nam se pridružila večeras."

"Ja sam Zoi."

"Drago mi je što smo se upoznale."

Povela nas je ka dnevnom boravku, a ja sam Teodoru uputila upitni pogled na šta se on tiho nasmejao šapnuvši mi da će sve biti u redu. Još uvek sam bila iznenađena Eleninom ljubaznošću i gostoprimstvom, na neki način ona me podsećala na moju majku i to me učinilo malo opuštenijom.

Ušla sam u prostoriju koja je bila prepuna meni nepoznatih ljudi, razgovor je utihnuo i svi su pogledali ka nama. Prepoznala sam Andrein topli osmeh, a ona mi je prišla i privukla me u prijateljski zagrljaj.

"Drago mi je što si prihvatila da dođeš."

"Dobrodošla Zoi", sledeći me pozdravio Damien koji je u rukama držao plavokosog dečaka koji je neodoljivo podsećao na njega.

Dečak ga je čvrsto obgrlio oko vrata, a on ga je pomazio po kosi.

"Zoi, ovo je Stefan, naš mlađi sin", Andrea mi je predstavila dečaka:"Izvini, malo je stidljiv u prisustvu nepoznatih ljudi..."

"Tata, ova igračka mi se pokvarila...", u sobu je utrčao stariji plavokosi dečak za koga verujem da ima oko šest godina.

"Dobro veče, ja sam David", kulturno mi se predstavio kada me primetio, izmamivši mi osmeh.

"Drago mi je Davide, ja sam Zoi", kleknula sam na njegovu visinu.

Ne sećam se kada sam poslednji put upoznala ovako vaspitano dete, ali poznavajući Andreu ništa malje nisam mogla ni očekivati.

"Siguran sam da to možemo srediti tu igračku...", Damien mu se osmehnuo:"Izvinite me, ali moram presvući Stefana."

"Siguran si da možeš sve sam?", Andrea ga je upitala.

"Samo ti budi uz naše goste i odmaraj."

Zapitala sam se da li je moguće da jedna kuća odiše ovako porodičnom atmosferom punom ljubavi i sloge. Sve me ovo podsećalo na neku ljubavnu priču koja je postojala samo u knjigama; ali verujem da će me Flejmovi uveriti u suprotno.

"Zoi, da te upoznam sa ostalima. Ovo su Antoni i Sara, a preslatka devojčica u Antonijevom naručju je Grejs."

"Drago mi je", plavuša mi se osmehnula, a sa njom i Antoni.

"Slobodno se smestite, dok Viktorija i Nikolas ne dođu, ona se još uvek odmara."

Klimnula sam glavom na Elenine reči i Teodor me poveo ka garnituri na kojoj smo se smestili. Andrea je započela neobaveznu konverzaciju i kroz par minuta moja trema je u potpunosti nestala. Moj strah da ću biti odbačena je na moju veliku sreću bio neosnovan i osećala sam se kao da ove ljude poznajem godinama.

Nikolas, koga sam poznavala iz viđenja, je ušao u prostoriju pružajući oslonac prelepoj mladoj ženi. Ona je izgledala prelepo čak i pored izrazitih podočnjaka i umora koji se ocrtavao na njenom licu, a ona nam se svima toplo osmehnula kada je ušla.

Antoni je ustao, pruživši Grejs Sari i prišao Viktoriji pažljivo je zagrlivši i videla sam da je želeo da pomogne Nikolasu, ali ona ga je tiho odbila.

"Nema potrebe za tim Antoni, već sam bolje. Nikolasova pomoć je i veća od one koja mi je potrebna."

Kada bih je srela na ulici sa ovakvim stavom, nikada ne bih ni pomislila šta je sve preživela. I pored borbe koju je preživela i koja još uvek traje ona se smejala i bila pozitivna.

"Želela bih svima da vam se zahvalim što ste večeras ovde", toplo nam se obratila, a zatim me primetila.

"Vidim da imamo i novu gošću."

"Zdravo, ja sam Zoi, mnogo toga sam čula o tebi", ustala sam i prišla joj.

"Drago mi je Zoi, ja sam Viktorija; a ovaj previše zaštitnički nastrojeni čovek pored mene je moj muž, Nikolas."

"Drago mi je", Nikolas mi se osmehnuo.

"Nikolase, dopusti mi da sama hodam, dobro sam, ne možeš zauvek biti ovakav..." Viktorija ga je uveravala, ali on je odmahnuo glavom.

"Rane ti još uvek nisu u potpunosti zarasle i ovako se previše naprežeš, zaboravi na to", ozbiljno joj se obratio, a ona se namrštila na njegove reči kao malo dete.

Primetila sam da je on najmišićaviji i najviši od braće, a uz to je jedini ima tamnu kosu poput Elene. Imao je isti izmoreni izraz lica kao i Viktorija, koji je pokušavao da prekrije osmehom; ali videla sam brigu na njemu.

Nikolas je poveo Vikoriju ka trpezariji, a mi smo ih pratili. Andrea je ponovo započela razgovor, trudeći se da Viktoriju uključi u isti. Videla sam koliko su se svi zalagali za to da Viktoriji olakšaju sve kroz šta prolazi, ali nisam mogla da ne primetim šaku lekova koje joj je Nikolas prižio kada je smestio na stolicu.

Elena nam je poželela prijatan obrok, a Damien se vratio noseći Stefana u rukama, dok je David bio pored njega i smestio se pored majke.

Viktorija je slabašno ustala i obratila nam se, ovog puta u potpunosti odbijajući Nikolasovu pomoć.

"Još jednom bih želela da vam se zahvalim što ste ovde, hvala vam na svakom trenutku koji ste proveli uz nas, jer ne znam kako bih sve ono preživela bez vaše bezgranične podrške. Doživela sam da našu ćerku izvedem iz one bolnice posle predugih meseci provedenih u istoj, a nadam se da će nam se i Luka uskoro pridružiti. Molim vas da večeras uživate i ne pokušavate da me oraspoložite, jer ja nemam zbog čega da budem tužna. Imam blizance kojima sam potrebna i za koje bih ponovo rizikovala sopstveni život bez razmišljnja, ja sam ispunjena žena."

Dok sam je slušala pitala sam se koliko snažan treba biti za preživeti sve ono što je i ona, a uz sve to imati ovakav stav. Majčinska ljubav je zaista nešto što pokreće žene i daje im lavovsku snagu da se izbore za svoju decu.

Posle njenog govora, razgovor se nastavio sa fokusiranošću na pozitivne teme. Flejmovi su započeli razgovor o proširenju bolnice i svi su aktivno učestvovali u istom, a ja sam se trudila da ih nekako ispratim.

Nakon duže rasprave o poslu i nekoj velikoj operaciji za koju su zaduženi Damien i Teodor, Andrea je ustala držeći Damienovu ruku u svojoj.

"Damien i ja imamo nešto da vam saopštimo", Andrea je radosno progovorila, a razgovor je utihnuo.

"Damien i ja ćemo ponovo biti roditelji", mogla sam videti sreću i ponos u njenim očima, a zatim se i našalila:"Iskreno se nadamo da će ovog puta biti devojčica."

Videla sam iznenađenje na licima svih prisutnih, a zatim su usledile iskrene čestitke budućim roditeljima. Gospođa Elena i Sara su čak i zaplakale od radosti, a Viktorija je čvrsto zagrlila Andreu poželevši joj sve najbolje.

Kratko sam poznavala Andreu i Damiena, ali njihova ljubav je bila bezgranična i ja sam im želela svu sreću ovog sveta. Oni su bili roditelji puni pažnje i ljubavi, a dete koje se rodi kod njih biće blagosloveno da ih ima za oca i majku.

"Elena, nadam se da Damienu i meni možeš omogućiti deset slobodnih dana, želela bih da odemo na odmor", Andrea se okrenula ka svojoj svekrvi:"Ne sećam se kada smo poslednji put otišli negde sa decom..."

"Kakav odmor?", Damien je upitno pogledao svoju ženu.

"Što se mene tiče, uvek sam za porodične odmore", Elena joj se nasmejala.

"Znači Damiene ponavljamo medeni mesec", Andrea se okrenula ka mužu.

"Nema šanse da putujemo sada, znaš li ti koliko je potrebno da se sa ostrva stigne do prve bolnice?"

"Damiene, ja sam trudna, a ne bolesna. Posle toga ćeš tvrditi da ne treba da putujemo sa bebom, prestani da razmišljaš o najgorim ishodima i budi mi muž, a ne doktor specijalista. Planiramo ovo mesecima i nećeš mi to sada uništiti", Andea ga je iskritikovala i svi smo se nasmejali.

"Teodor i Zoi nam se mogu pridružiti, ukoliko to žele, mislim da bi i njima prijao odmor", okrenula se ka meni i namignula mi.

"A ti Nikolase, ne planiraj da se udružuješ sa bratom protiv mene; već sam sve isplanirala i ima da mi to odobriš."

Slavlje je prekinula jaka grmljavina i nestanak struje, a usledilo je i plakanje najmlađih članova porodice.

"Bez panike, agregat će se uskoro uključiti", čula sam Elenin glas u mraku, a za manje od dva minuta svetla su se ponovo upalila.

Zabrinula sam se za Stelu i shvatila sam da moram odmah krenuti.

Andrea i Sara su odnele Stefana i Grejs u dečiju sobu, a Damien je razgovarao sa Stefanom.

"Antoni, zamolio bih te da odvedeš Viktoriju u našu sobu dok ja proverim Dajanu", Nikolas je progovorio, a on je na ovo potvrdno klimnuo glavom.

Izvadila sam telefon iz torbe želeći da pozovem sestru, jer joj se trening završavao za petnaest minuta. Izvinila sam se prisutnima i izašla u hodnik, a Teodor me pratio.

Pozvala sam Stelin broj, ali ona mi se nije javljala jer joj je telefon verovatno bio u svlačionici. Ja sam počinjala da paničim, a Teodor me uveravao da je ona dobro. Želela sam da odmah krenemo, a on je odmah uzeo ključeve od svog auta; ali kada je otvorio ulazna vrata dočekali su nas pljusak i vetar za koje ne verujem da su ikada bili jači.

"Zoi, bojim se da će vožnja po ovakvom vremenu biti nemoguća..."

Pogledala sam ga sa nevericom, razum mi je govorio da je on u pravu, ali moja zabrinuta sestrinska strana mu nije mogla poverovati.

"Teodore, ja ne mogu ostaviti Stelu samu, nema šanse da nađe taksi po ovakvom vremenu...", paničila sam.

"Čekaj, smiri se, imaš li nekoga ko je može pokupiti?"

"Ariana živi u blizini, ali ja želim da budem uz nju..."

"Razumem tvoju brigu, ali po ovom nevremenu do grada bi nam trebalo minimum dva sata; nazovi prijateljicu i objasni joj situaciju, čim se vreme malo smiri, krenućemo."

Nisam želela da prihvatim njegove reči, ali nisam imala izbora.

Pozvala sam Arianu koja mi se na moju sreću odmah javila.

"Hej Zoi."

"Ariana, da li si u stanu?", uspaničeno sam je pitala, jer je ona vikendom obično putovala.

"Jesam, Kristijan je sa mnom, da li je sve u redu?", zabrinuto me upitala.

"Stela je na treningu, a ja sam kod Teodora, možeš li je pokupiti jer ne možemo doći zbog ove oluje?"

"Zoi, prepala si me bez razloga. Znaš da živim preko puta njene škole, odmah ću krenuti po nju; a ti ostani tamo dok se sve ovo ne primiri."

"Molim te da mi se javiš čim stignete..."

"Ne brini, Stela će biti sigurna uz nas."

"Hvala ti, Ariana; zaista ne znam šta bih bez tebe..."

"Uživaj i pozdravi mi onog zgodnog doktora, uveravam te da nemaš o čemu da brineš."

"Bezgranično sam ti zahvalna..."

"Znam Zoi, a sada nazovi Stelu i obavesti je da dolazim."

Čim sam prekinula razgovor sa najboljom prijateljicom pozvala sam Stelu koja mi se još uvek nije javljala. Lepo sam je zamolila da uključi zvuk na telefonu, ali ona me uporno odbijala.

Posle četvrtog neuspelog poziva već sam počela da razmišljam o tome da je krenem po nju, ali javila mi se na peti poziv.

"Hej Zoi, upravo krećem kući..."

"Stela, ostani u školi dok Ariana ne dođe po tebe, napolju je užasno nevreme i ja ne mogu doći dok se vreme malo ne stabilizuje..."

"U redu, ne moraš toliko paničiti, to je obična oluja..."

"Samo me jednom u životu poslušaj i ne čini ništa ne promišljeno", iskreno sam je zamolila.

"Sačekaću Arianu u školi obećavam, ne moraš brinuti."

Stela je prekinula poziv i sve što sam sada mogla da učinim je da čekam da mi se prijatrljica javi. Zabrinuto sam hodala po hodniku, ali me Teodor na kraju ipak ubedio da se vratimo u dnevnu sobu i tamo sačekamo.

Kada smo ušli primetila sam da gospođa Elena i gospodin Džejkob pričaju na telefone, a Damien je sedeo na garnituri dok mu je David spavao u krilu.

"Biće ovo jaka oluja, upravo su javili da će trajati do jutra", Damien nam se obratio.

"Ne sećam se da je skoro bilo ovakvih nevremena", Teodor je uzvratio bratu.

"Ni ja..."

"Teodore, ja ne mogu ovde ostati do jutra..."

"Bojim se da nemaš mnogo izbora."

"Idemo u moju sobu, dalje od ove gužve", Teodor me poveo ka stepeništu i uveo me u sobu u nijansama crne i bele boje.

"Moji roditelji će verovatno dočekati zoru vodeći bolnicu, ovde će biti mnogo mirnije", osmehnuo mi se.

Sela sam na krevet još uvek jedino razmišljajući o svojoj sestri; onog trenutka kada mi je Ariana javila da su na bezbednom osetila sam neopisivo olakšanje.

"Da li želiš da ti nešto donesem iz kuhinje?", pitao me Teodor:"Ostaviću te samu na kratko, moram da pozovem bolnicu i uverim se da je sve u redu na mom odeljenju..."

"Nije mi nista potrebno, sačekaću te ovde", osmehnula sam mu se.

Teodor se nije vraćao više od dvadeset minuta i ja sam počela da razgledam njegovu sobu. Bila je tako jednostavna, a opet luksuzna i prostrana kao i njen vlasnik. Zid ispred kreveta bio je čitav u staklu, a ja sam bila presrećna što su roletne bile spuštene; jer ne verujem da bih baš uživala u pogledu na munje i vetrovitu šumu.

Videla sam par porodičnih slika iz različitih perioda života i mnoštvo medicinskih knjiga na policama, a jedna je čak bila otvorena i na njegovom radnom stolu.  Razgledala sam slike na kojima je Teodor izgledao presrećno, a najveću pažnju mi je privukla ona na kojoj je bio ispred fakulteta držeći diplomu u rukama; na njoj je izgledao dosta mlađe i neozbiljnije nego sada.

Moj dečko se vratio noseći dve šoljice u rukama i pružio mi je jednu koju sam rado prihvatila.

Toplota čaja mi je ogrejala ruke, a ja sam otpila gutljaj i nalegla se na njegovo rame. On je uključio tv i izabrao neki film koji smo zajedno gledali, razgovarajući o ovoj večeri. Ni jedno od nas nije ni slutilo da bi se nešto ovakvo moglo dogoditi.

"Šta misliš o Andreinom predlogu?", Teodor me upitao posle nekog vremena.

"Kojem?"

"Da zajedno odemo na kratki odmor, svakako Stela i ti imate kratak raspust pred vama pa bi ga mogli iskoristiti..."

"Teodore, zaista sam ti zahvalna na velikodušnoj ponudi, ali mislim da smo već prenaglili sa donošenjem odluka u ovoj vezi; možda bi trebalo da malo usporimo..."

"Razumem tvoju zabrinutost, ali mislim da bi trebala da razmisliš, jer moja ponuda i dalje stoji", poljubio me u čelo, a zatim smo ponovo usmerili pažnju na film koji smo gledali.

_________________________________________

Mišljenja mi pišite u komentarima. :)