TEODOR

Prošlo je par nedelja od kada smo smo se vratili sa onog letovanja, koje iskreno jedva čekam da ponovimo. Dodatno sam se zbližio sa Zoi i to mi je bilo najbitnije, ona je na mnoštvo načina bila drugačija od svih devojaka koje sam upoznao; nisu je zanimali bogatstvo i moj ugled kao doktora specijaliste, jednostavno me volela zbog mene samog.

Gledao sam bratića u inkubatoru, iskreno se nadajući da ću uskoro biti u mogućnosti da ga otpustim odavde. Dajana je neprestalno plakala jer smo je odvojili od njenog blizanca, a Nikolas i Viktorija su to jedva podnosili. Gledao sam brata kako se slama svakog puta kada bi ušetao na odeljenje neonatologije i najviše me bolelo što ja nisam ništa mogao učiniti da to promenim. Viktorija se pomirila sa činjenicom da će odgajati dete sa posebnim potrebama i svo slobodno vreme je koristila čitajući razne knjige pokušavajući da se na sve načine pripremi na ono što će uslediti; ali prava istina je da je ni jedna knjiga ne može u potpunosti pripremiti. 

Uzeo sam tablet i pogledao najnovije analize, ukoliko bude ovako stabilan u naredne dve nedelje potpisaću otpusnu listu. 

"Luka, moraš biti jak i boriti se; kod kuće te očekuju roditelji i tvoja sestra kojoj neopisivo nedostaješ", obratio sam se bebi u inkubatoru.

Osmehnuo sam se bebi i izašao iz njegove bolničke sobe, moja smena se odavno završila; a sem toga, obećao sam Zoi da ću pokupiti Stelu sa treninga. Skinuo sam zaštitno odelo i masku, bacivši ih u prvu kantu, bacio sam pogled na sat i shvatio da moram požuriti.

Otišao sam u svoju kancelariju i presvukao se u opušteniju odeću, jer celo popodne treba da provedem sa Stelom koja nije veliki ljubitelj moje uniforme. Ukratko sam svojim specijalizantima objasnio kako da se brinu o kritičnim pacijentima, a zatim sam obavestio glavnu sestru da odlazim.

Seo sam u svoj auto i požurio u pravcu plesne škole, čuo sam da Stelina instruktorka ne voli kašnjenje; a ja sam zbog posla naravno kasnio. Trebao sam da joj opravdam Stelino izostajanje sa treninga zbog našeg prethodnog odmora i razgovaram sa njom o predstojećim takmičenjima.

Parkirao sam se u blizini škole i istrčao iz automobila shvativši da sam kasnio nešto više od desetak minuta, znam da će se Stela ljutiti; ali ovo je jednostavno bilo jače od mene. Ušao sam u sređeni hodnik ispunjen trofejima, medaljama i fotografijama sa raznih takmičenja; izgleda da je ova instruktorka zaista neverovatna i da nije na glasu bez razloga...

Znojava vitka žena mi je prišla sa širokim osmehom, po njenom telu mogao sam pretpostaviti da zaista pazi na svoju ishranu. Kratka kosa joj je bila stilizovana, iako je upravo završila sa treningom.

"Ja sam Karmen Emerson, kako mogu da Vam pomognem?", nasmejano mi se obratila sklonivši jedan pramen kose sa lica.

"Drago mi je, ja sam Teodor. Ovde sam da pokupim Stelu Hereru, siguran sam da Vas je Zoi obavestila da je zauzeta. Izvinjavam se što kasnim, bio sam primoran da se zadržim na poslu."

"Da, Zoi mi je napomenula da ćete doći."

Mogao sam prepoznati udvaranje žene i po prvi put sam se osetio iskreno neprijatno, jer je ovo Stelina isntruktorka i moram paziti na svoje ponašanje, jer ne želim da je dovedem u neprijatnu situaciju. Njeni osmesi i igranje sa kosom su bili previše očigledni. Imala je zaista neverovatno telo na kome se jasno ocrtavao svaki mišić, ali ona me nije interesovala jer sam ja zauzet muškarac.

"Samo sam želeo da Vam potvrdim da je Stela bila sa nama na letovanju i da je to njen razlog nedolaženja na treninge", želeo sam da što pre završim sa ovim.

"Stela je neverovatna devojka, ukoliko nastavi ovako naporno da trenira, sigurna sam da će odneti pobedu na raznim takmičenjima, ali za to će joj ipak trebati podrška."

"Naravno, Zoi i ja ćemo se truditi da je maksimalno podržimo u svemu što radi", osmehnuo sam se ženi ispred sebe, nadajući se da je shvatila poruku.

"Prvo takmičenje za Stelinu generaciju je za oko mesec dana, tako da imamo i više nego dovoljno vremena da sve uvežbamo."

Počela je da mi objašnjava koliko je to takmičenje bitno i koliko je teško uopšte dobiti mogućnost za učestvovanjem, ali iskreno nisam je najpažljivije slušao. Ona je instruktorka i definitivno će preterivati u važnosti osvajanja pobeda. Nastavila je da mi drži predavanje narednih dvadesetak minuta i ja sam se iskreno nadao da će uskoro završiti.

"Uskoro mi počinje trening sa sledećom grupom, bojim se da moram da krenem...", objasnila mi je uz široki osmeh.

"Hvala Vam na izdvojenom vremenu", kulturno sam joj se zahvalio i pružio joj ruku u znak pozdrava, koju je ona rado prihvatila.

"Izvinite, znam da ne bih trebala da se mešam u Vaše odnose, ali ko ste vi Steli?"

"Ja sam dečko njene starije sestre", ponosno sam joj se osmehnuo.

Široki osmeh je nestao sa njenog lica i ona me iznenađeno pogledala, ovakav odgovor nije očekivala. Uputila se u suprotnom smeru pre nego što sam je i pitao gde bih mogao da pronađem Stelu.

Nastavio sam da šetam kroz školu, dok nisam ugledao sestru svoje devojke ispred jedne sale, smejala se sa drugaricama i radosno mi mahnula kada me ugledala. Video sam da je iz nekog razloga pocrvenela i bilo joj je neprijatno; a ja nisam mogao naslutiti razlog za to

"Teodore, kasniš...", namrgođeno me pogledala.

"Izvini, znaš da sam pokušao da stignem na vreme", iskreno sam joj se izvinio.

"Da li si razgovarao sa Karmen?"

"Jesam, sve je sređeno. Jesi li spremna da krenemo?"

Primetio sam kako je nasmejana devojčica pored nje očepila, a Stela joj je uputila prekorni pogled, šapnuvši joj nešto što nisam čuo.

"Teodore, ovo su Ema i Kristal", Stela mi ih pretstavila.

"Drago mi je devojke, ja sam Teodor", predstavio sam im se, a one su na licima imale još šire osmehe.

Ovoga puta je Kristal očepila Stelu i ja sam ih zbunjeno gledao. Tinejdžerke su nekada zaista preteške za razumevanje...

"Da li je problem da ih povezeš, pošto im roditelji rade?"

"Nije naravno, ali samo ukoliko imaju dozvolu njihovih roditelja."

"Zoi nas obično vraća kući...", Ema je progovorila i ja sam klimnuo glavom u znak razumevanja, povedovši ih ka svom automobilu.

Vožnja je bila zaista čudna jer su se devojke samo osmehivale, ali nisu razgovarale; čak je i Stela koja je obično bila pričljiva ostala tiha kada smo ih ostavili. Stigli smo u njihov stan, a ona mi se nije ni obratila, već je samo otišla u svoju sobu da se presvuče. Nisam želeo da je pritiskam, ali sve mi je ovo bilo previše sumnjivo.

"Teodore, mogu li da razgovaram sa tobom?", upitala me jarkocrvenih obraza, vrativši se u dnevnu sobu:"Ali želela bih da ovo ostane između nas?"

Ovo mi se nije dopadalo jer je ona obično pričljiva i živahna, stalno nešto planirajući i nikada me ne pitajući da li može da razgovara sa mnom; a na sve to me pitala da ovo prećutim njenoj sestri.

"Naravno, o čemu je reč?", osmehnuo sam joj se, podstičući je da počne.

"Možeš li više da ne dolaziš da me pokupiš posle treninga?", upitala me, a ja sam joj uputio iznenađeni pogled.

"Zašto bi me pitala tako nešto?", iskreno me zbunila:"Da li sam učinio nešto što nisam trebao?"

Njeni obrazi su se još više zarumeneli, ali ona je još uvek  bila tiha. Samo da nije nešto napravila, da je nešto dobro odavno bi mi to ispričala...

"Stela, čekam."

"Ma zaboravi, neprijatno mi je da o tome razgovaram sa tobom", odmahnula je glavom.

"Šta si uradila?", strogo sam je pogledao.

Misli su mi letele na sve strane dok sam razmišljao šta je sve nesmotreno mogla učiniti i ni jedna moja misao mi se nije činila dobrom. Previše dugo sam radio sa decom i znao sam odlično šta sve mogu učiniti ne razmišljajući o posledicama.

"Nisam ja ništa učinila, čoveče sve moje drugarice su te gledale kao da si filmski glumac; a ti si dečko moje sestre i zaista mi je bilo neprijatno da slušam to..."

"To je jedini problem?", pogledao sam je sa nadom u očima.

"Šta si mislio da ću ti reći?", ovog puta je ona mene zbunjeno pogledala.

"Ništa, šta bi želela za ručak?", pokušavao sam da potisnem svoj smeh, ali mi to nije baš polazilo za rukom. Stela me prekorno pogledala, a ja sam se glasnije zasmejao.

"Izvini, ali definitivno nemaš o čemu da brineš", nekako sam potisnuo smeh i želeo sam da promenim temu.

"Zoi mi je rekla da sutra imaš test iz matematike zbog kog se brineš, mogu ti pomoći ukoliko želiš..."

"Možeš pokušati, ali matematika i ja se ne podnosimo", uzdahnula je.

"Idi da se odmoriš dok nam ja pripremim ručak, nakon toga ćemo se posvetiti učenju", osmehnuo sam joj se.

Ona je otišla u svoju sobu, a ja sam video poruku u kojoj me Zoi pitala kako se snalazim sa njenom sestrom; kratko sam joj odgovorio da je sve u redu i da nema o čemu da brine, a zatim sam se posvetio kuvanju. Znao sam koliko obe vole špagete, tako da sam se bacio na spremanje sosa.

Ovo je postala naša svakodnevnica, uživao sam u vezi sa Zoi i osećao sam se ispunjenim kao nikada pre. Njih dve su postale deo mog života i više nisam mogao zamisliti da budem odvojen od njih više od nedelju dana.

"Stela, ručak je na stolu!", obavestio sam je, a ona je došla i dalje držeći telefon u rukama. Konačno sam shvatao razloge zbog kojih je Zoi toliko kritikuje, ona se jednostavno nije odvajala od njega.

"Daj mi telefon", ispružio sam ruku, a ona me molećivo pogledala nadajući se da ću promeniti svoju odluku.

"Stela, preterala si, daj mi telefon", ponovio sam, a ona me mrzovoljno pogledala pre nego što mi ga je predala.

"Postao si dosadan kao i Zoi...", tiho je prokomentarisala, ali sam je ipak čuo.

"Učinilo mi se da si nešto rekla..."

"Samo ti se učinilo", nevino se nasmejala.

Nije bila najsrećnija mojom odlukom oduzimanja telefona, ali ipak je počela da mi prepričava sve današnje zanimljivosti iz škole. Većinu njenih šala nisam shvatao i počeo sam da brinem da starim.

Zvono na ulaznim vratima je prekinulo njen govor i ona me zbunjeno pogledala.

"Da li nekoga očekujemo?"

"Ne bi trebalo, ali možda je Zoi završila sa predavanjima ranije..."

"Ona nikada ne pušta studente ranije, sem toga ona bi koristila ključ."

"Onda je neko pogrešio, uživaj u obroku, ja ću otvoriti", osmehnuo sam joj se, ustajući od stola.

Otvorio sam vrata bez da sam i pogledao sigurnosne kamere, a ispred mene su se nalazile tri žene i dva uniformisana muškarca. Pogled mi je zbunjeno prelazio između njih, ubeđen da su pogrešili adresu dok jedna srednjovečna žena nije progovorila.

"Da li je ovo stan Zoi Herere?", upitno me pogledala.

"Jeste, kako Vam mogu pomoći?"

"Koji je Vaš odnos sa gospođicom Hererom?", uzvratila mi je pitanjem.

"Ja sam njen dečko, a sada bih Vas zamolio da odgovorite na moje pitanje."

"Znači ostavlja to dete i sa nepoznatim muškarcima...", žena u ranim četrdesetim godinama me odmerila pogledom.

"Ovde smo zbog naloga za promenu starateljstva nad Stelom Hererom", smireno mi je uzvratila srednjovečna žena.

"Ko ste Vi uopšte?"

"Ja sam socijalna radnica, a ovo je gospođa Lidija Adams i njena advokatica Linet Fišer", predstavila ih je.

"Po želji pokojnog gospodina Adamsa, starateljstvo nad njegovom ćerkom će preuzeti gospođa Adams", kratko mi je objasnila, a ja sam je i dalje zbunjeno gledao.

"Koliko sam ja upoznat, Bjanka i Fredrik su Stelini i Zoini roditelji", pribrao sam se.

"Evidento ste pogrešno obavešteni, Stelina majka je Bjanka, ali njen otac nije Fredrik, već Lucian Adams", sređena gospođa me nadmeno pogledala.

"Teodore, šta se dešava?", Stela mi je prišla:"Ko su ovi ljudi?"

"Stela, nazovi Zoi i reci joj da odmah dođe kući", okrenuo sam se ka njoj.

"Ali dobro znaš da ne smem da je zovem sem ukoliko nije nešto zaista hitno..."

"Samo se vrati u dnevnu sobu i nazovi je, ovo jeste hitno."

Na moju sreću ona me poslušala i otišla po telefon, dok sam ja morao smisliti način da rešim ovu situaciju i to brzo.

"Gospodine...", ovoga puta mi se obratila advokatica.

"Teodor Flejm", kratko sam joj se predstavio.

Nisam voleo da se odmah ljudima predstavljam sa prezimenom, ali u ovakvoj situaciji porodično prezime i ugled koji ono nosi je jedino što me moglo izvući iz ovoga.

"Imamo nalog da povedemo gospođicu Stelu sa nama...", advokatica mi je objasnila situaciju, nabacivši široki osmeh na lice i pokazujući mi neki papir.

Uzeo sam dokument iz njenih ruku, pažljivo ga iščitavajući, ali nigde na njemu nisam video da je zvanično odrađen test očinstva.

"Gde su rezultati DNK testa?", upitao sam je, vraćajući joj papir:"Kako da znam da ovo nije napisao neki stranac, a ne Stelin biološki otac?"

"Kako se usuđuješ?!", Lidija je zagrmela na mene, ali nisam obraćao pažnju na nju.

"Dok se ne vratite sa testom očinstva ili potpisanim nalogom od sudije za njegovo vršenje, bojim se da nemate nikakvo pravo da uopšte priđete Steli."

"Znaš li ti ko sam ja?!", Lidija je ponovo zagrmela na mene.

"Niti znam, niti me to trenutno intetesuje, trenutno ja brinem o Steli i bojim se da nemate nikakav pravno validan dokument koji Vam omogućava da joj se približite", rekao sam i zatvorio vrata uzimajući telefon iz zadnjeg džepa.

Ovo nam je kupilo malo vremena, ali ne verujem da su ono ljudi koji olako odustaju. Samo je pitanje trenutka kada će se vratiti sa sudskim nalogom i tada ih ja više neću moći sprečiti.

"Teodore?!", čuo sam zabrinuti ženski glas:"Kako je Leo?!"

"Viktorija, on je dobro; žao mi je što te zovem, jer znam da se još uvek oporavljaš od svega, ali bojim se da imam problem i trenutno jedino ti možeš da mi pomogneš."

Ukoliko neko ima iskustva sa zakonima i pravima, to je definitivno ona.

"Da li si dobro?", zabrinuto me upitala.

"Jesam, ali se nadam da ćeš prihvatiti da mi pomogneš."

"Daj mi adresu, odmah dolazim."

_________________________________________

Mislim da je i bilo vreme da u priču ubacim i malo akcije. Mišljenja mi pišite u komentarima. :)

Želim vam ugodno veče. ❤