ZOI

Kada me Stela sa plačnim glasom pozvala da odmah dođem kući kroz glavu mi je prošlo mnoštvo pretpostavki, ali ovo nisam mogla ni naslutiti. Raspustila sam studente i otrčala do svog auta, misleći da se moja sestra povredila. Vozila sam brže nego ikada jer me Stela do sada nikada nije zvala dok sam držala predavanja.

Ni sama ne znam koliko je prošlo od trenutka kada sam se vratila u naš stan i zatekla Teodora kako teši uplakanu Stelu i Viktoriju koja pokušava da mi objasni da neko pokušava da mi oduzme starateljstvo nad Stelom. Ne bih to mogla podneti; Stela je moj život, ona je jedini razlog zbog kog sam svakog dana ustajala nasmejana i pored svih problema.

Sve me ovo podsećalo na košmar iz koga sam priželjkivala da se probudim što pre; ali Teodorov zabrinuti pogled i ozbiljna Viktorija su to činili nemogućim.

"Zoi, molim te da se smiriš i skoncentrišeš, nije nam preostalo mnogo vremena do njihovog povratka", iz misli me vratio Viktorijin glas pun razumevanja, a ja sam na to samo nevoljno klimnula glavom.

"Možeš li mi reći da li postoji bilo kakva šansa da ti je Stela polusestra?"

"Ne postoji!"

Odbijala sam da poverujem u ovu mogućnosti, jer to bi značilo da je čitavo moje detinjstvo bila iluzija. Moji roditelji su imali skladan brak pun ljubavi i razumevanja; do poslednjeg udaha su se borili da Steli i meni omoguće što bolji život. Između njih je bilo povremenih nesuglasica kao i u svakom odnosu, ali to bi rešavali već kroz par časova.

"Zoi, saberi se i pomozi mi da smislim način na koji bih mogla da vas zastupam, moramo se pripremiti na najgore."

"Viktorija, obijam da poverujem da je moja majka rodila Stelu sa drugim muškarcem!", viknula sam na nju.

Odmah nakon toga osetila sam nalet krivice, jer nije ona bila kriva za ovu situaciju; ali svaki moj atom bio je prestravljen mogućnošću da mi je Stela polusestra.

Zaboga, volim Stelu bezgranično i bez razmišljanja bih dala život za nju i da je bila usvojena; ali jednostavno nisam mogla prihvatiti mogućnost izdaje od strane naše majke. Ona me naučila svemu što sam znala, od malih nogu mi je pričala koliko su ljubav i podrška bitni za skladan odnos u braku. Naša majka je bila najljubaznija i najdivnija osoba koju sam ikada upoznala i neću dozvoliti da mi iko uništi takvu sliku o njoj.

"Zoi, znam da ti je teško, bolje od ikoga znam kako izgleda mogućnost gubitka voljene osobe, ali moraš mi pomoći, jer se ja bez tvoje pomoći ne mogu izboriti za vas."

U Viktorijinom pogledu nisam videla ništa drugo do razumevanja i podrške, ali ipak...

Kako dozvoliti nekome da vam uništi poslednja sećanja o ljudima koji su mi podarili život. Ne mogu prihvatiti mogućnost da je moja majka zatrudnela sa drugim muškarcem i da to nikada nikome nije pomenula.

"Izvini, Viktorija, ti najmanje od svih zaslužuješ da svoj bes iskaljujem na tebi", iskreno sam joj se izvinila.

"Ne moraš brinuti zbog toga, a sada te molim da se skoncentrišeš i pokušaš da se prisetiš što većeg broja detalja iz perioda kada je tvoja majka ostala trudna i ljudi sa kojima ste bili u kontaktu."

Taj period mog života činio mi se tako stranim i dalekim, nisam se sećala mnogih detalja, a još manje sam se sećala kućnih prijatelja i poznanika. Tada sam imala nešto više od dvanest godina i tada me ništa sem škole i svojih drugarica nije posebno nije interesovalo.

"Viktorija, moji roditelji nikada ispred mene nisu ni prepirku imali, a kamoli da su jedno drugo varali. Imala sam klasično srećno detinjstvo i roditelje pune pažnje i ljubavi, nisu bili previše imućni i bogati; ali nam nikada ništa nije falilo. Oboje su radili oko dvanaest sati dnevno i bili posvećeni karijerama, ali su se trudili da svaki slobodan trenutak svog vremena provedu sa mnom. Samo se sećam da su bili iznenađeni majčinom trudnoćom, ali oboje su bili presrećni što će posle toliko godina dobiti još jedno dete."

Pogledala sam u Viktoriju koja me pažljivo slušala, nadajući se da će shvatiti da je sve ovo apsurdno.

Naprezala sam mozak, pokušavajući da se setim i najmanjeg detalja koji bi nam mogao biti od značaja, ali od toga me samo zabolela glava.

"Da li postoje osobe sa kojima su tvoji roditelji provodili dosta vremena, kućni prijatelji ili poznanici? Možda neki poslovni saradnici?", Viktorija je bila uporna.

"Koliko mi je poznato ne, moji roditelji su se maksimalno trudili da odvoje privatni i poslovni život, tako da su osobe koje su nas posećivale kod kuće bile retke."

"Znači nismo se uopšte makli sa početka", Viktorija je uzdahnula.

Naš razgovor je prekinuo Teodor koji je izašao iz Steline sobe, smestivši se pored mene na ugaonoj garnituri.

"Dao sam joj tabletu za smirenje, pošto je neprestalno plakala i govorila da će je odvojiti od tebe; preplašena je i kada se probudi moraćemo da obavimo dug razgovor sa njom."

Dok sam slušala Teodora srce mi se slamalo na komade, moja sestra nije trebala da prolazi kroz ovo. Posle svega što smo proživele nismo ovo zaslužile, jednostavno nismo.

Ona je osoba zbog koje davno nisam digla ruke od svega, samo zbog nje sam se borila i davala sve od sebe. Ona je bila jedini tračak nade i svetlosti u mom životu, kada smo ostale bez roditelja.

Za sve ove godine bila sam joj: otac, majka, starija sestra, prijateljica; sve te uloge sam primila na sebe samo da bih njoj pružila koliko-toliko srećan život. I sada se neko samo pojavi i misli da ima neko pravo da me odvoji od nje.

"Ostaviću vas same da razgovarate, dok ja obavim par poziva", Viktorija je uzela svoj telefon sa stočića i uputila se ka kuhinji.

Zašto se jednostavno ne mogu probuditi i shvatiti da je sve ovo jedan loš san?

Moj dečko me obuhvatio oko ramena i privukao bliže sebi, a ja sam se slomila ispred njega. Plakala sam i pitala se šta sam u životu zgrešila da mi ovako vraća.

"Ne plači, Zoi. Naći ćemo rešenje za ovo...", pokušavao je da me uteši.

"Kako?", prekinula sam ga jer su mi živci bili pri kraju.

"Znaš li koliko sam se naslušala priča o borbi za starateljstvo od koleginica, a skoro u svakom slučaju pobeđuje strana koja ima jače veze."

"Koga ja imam, Teodore? Ja sam obična profesorka na lokalnom fakultetu, dalje od knjiga nikada nisam videla; sve što imam postigla sam radom i trudom. Ti ljudi su uticajni i bojim se da neću imati nikakve šanse..."

"Zoi, imaš mene, znam da će biti teško; ali Steli će biti potrebno da ostaneš jaka zbog obe", privukao me u čvrsti zagrljaj.

On je u prethodnih par meseci postao moj oslonac i uteha, toliko sam ga zavolela da mi je bilo teško čak i da se prisetim života pre njega. On je za mene bio ona nedostižna ljubav o kojoj svi govore. 

"Ne govori to, ti imaš mene."

"Teodore, ako se zaista ispostavi da mi je Stela polusestra ispred mene će biti dugo zavlačenje po sudovima i borba da je zadržim pord sebe, a ja ne mogu očekivati od tebe da se žrtvuješ zbog mene. Ti imaš posao i porodicu kojima si potreban..."

Trudila sa se da ostanem jaka, želela sam da budem ona hladnokrvna poslovna osoba, ali dok sam govorila ove reči srce mi se cepalo. Izgleda da ćemo uskoro ponovo biti samo Stela i ja.

"Zoi, molim te mi reci da ne misliš da bih te stvarno napustio zbog toga. Biću uz tebe i boriti se zajedno sa tobom, htela ti to ili ne."

"Zašto?", tiho sam ga upitala, a on me upitno pogledao.

"Zašto si tako dobar prema meni?", preformulisala sam svoje pitanje.

Morala sam prebrzo odrasti i prihvatiti brigu o svojoj sestri, navikla sam da nemam ničiju pomoć i da samo na sebe mogu da se oslonim. Stela i ja nemamo rođake na koje sam ikada mogla da se oslonim. Nisam imala nikakvu pomoć i navikla sam se na takav život, tako da ne znam zašto sam tako brzo prihvatila njegovu pomoć.

"Ne razumem pitanje."

Ne sećam se da sam Teodora ikada ranije videla ovako zatečenog i iznenađenog.

"Mislim da je ono dovoljno jasno."

"Možda zato što si ti ista prema meni, nikada me nečim nisi uslovljavala, a moj uged i novac ti nikada nisu bili bitni. Ni u jednom trenutku nisi pravila problem oko mog prenatrpanog rasporeda i prihvatila si me onakvog kakav sam. Zamisli da je situacija obrnuta i razmisli da li bi zbog toga otišla od mene."

Naravno da ne bih, ali...

"Teodore, nije to tako jednostavno..."

"Za mene jeste, a sad molim te prekini sa postavljanjem glupih pitanja i preispitivanjem sopstvenih odluka; postoje mnogo bitnije stvari na koje moramo da se fokusiramo."

Ućutkao me bez imalo muke, a zatim mi se toplo osmehnuo; dajući mi nadu da će možda na kraju sve biti dobro i da će sve biti kao i do sada.

"Jesi li spremna da nastavimo naš prethodni razgovor?", Viktorija je ušla u prostoriju.

"Viktorija, izvini što te uznemiravam mojim problemima, ali zar nisi potrebna deci?"

Nisam mogla, a da ne osetim grižu savest jer sam je odvojila od njenih petomesečnih beba. 

"Nikolas se vratio sa posla, tako da nemaš o čemu da brineš. On Lukin i Dajanin raspored poznaje bolje i od mene."

Na licu joj se pojavio široki osmeh, dok je govorila o njenoj porodici.

"Po mojoj pretpostavci oni će sutra dobiti nalog za DNK test, a potrudiće se da rezultati budu maksimalno ubrzani. Zadužila sam dve osobe da mi nabave sve moguće dokumente o Steli i tebi da bih imala osnov po kome ću vas zastupati."

"Ona nikada nije izgubila slučaj, najbolja je u svom poslu", Teodor je pokušao da me uteši.

"Hvala tebi na tolikom poverenju, ali ti ljudi neće tek tako odustati, malo sam se raspitala i saznala sam da poseduju firme za prodaju nekretnina; što me navodi na sumnju da je sve ovo zbog nasledstva. Lidia i Lucian nisu imali dece, makar ne one za koje se zna."

"Kakve veze Stela ima sa nasledstvom tih ljudi?"

"Ako je verovati medijima, Lucian i Lidija su imali ugovoreni brak koji je bi čista formalnost; a oboje su imali razne afere tokom godina. Imajući sve ovo u vidu, jasno je zašto bi Lucian sve svoje nasledstvo ostavio pre biološkoj ćerci nego ženi."

"Ne mogu da verujem kakvi su to ljudi, ali nama to prokleto nasledstvo ne treba..."

Od tih ljudi mi ne treba ništa, rado ću im sve prepustiti samo ukoliko Stelu i mene ostave na miru; ali imam neki predosećaj da im to neće biti dovoljno.

"Zoi, imate li vas dve neke veze sa Grčkom?", Viktorija me iznenadila pitanjem.

"Nikakve, kao ni naši roditelji."

Odgovorila sam bez razmišljanja, ali onda su me sećanja vratila u period bezbrižnog detinjstva i prisetila sam se života sa roditeljima.

"Jesi li sigurna?"

"Zapravo, svake godine u avgustu bi odlazili u Grčku na letovanje?"

"Koji deo Grčke?"

"Mikonos, zbog prelepih plaža i azurnoplavog mora."

"Viktorija, možda je sve ovo slučajnost, ali Lukian Adams je posedovao vilu na Mikonosu u kojoj je provodio većinu slobodnog vremena."

Osetila sam iznenadnu vrtoglavicu i mučninu, shvatavši šta je ovo značilo. Svaka moja nada da je ovo neka greška upravo je pala u vodu, a ja sam se osećala kao da ću se onesvestiti.

"Zoi?", Teodor me zabrinuto pogledao.

"Ovo ne mora ništa da znači, Mikonos je popularno mesto za letovanja...", moj dečko je pokušao da me opusti.

"Teodore, Stela je rođena u maju."

_______________________________________________________________________

Nadam se da vam se nastavak dopao, nadam se da ću do oktobra završiti serijal o Flejmovima. Mišljenja mi pišite u komentarima. Želim vam ugodno veče!