ZOI

Da mi je neko rekao da će mi se život ponovo okrenuti naglavačke, ali da ću  ovoga puta izgubiti sestru umesto roditelja, rekla bih mu da to ne bih preživela. Ali izgleda da čovek uopšte ne zna koliko je jak dok se ne nađe u ovakvoj situaciji.

Prethodna dva dana sam bila u nekom stanju transa koji nisam znala kako bih opisala; vreme kao da je prolazilo pored mene, a ja sam ostala na istom mestu.

Po nalogu sudije Stela je juče uradila DNK test, a čim stignu rezultati Lidija će tražiti puno starateljstvo nad njom. Bolelo me što je Stela bila u gorem stanju nego ja, sve vreme je plakala i molila me da je ne napuštam; a to me slamalo jer nisam mogla ništa da učinim. Tešila sam je i govorila joj da neću dozvoliti da nas iko razdvoji, jer to je trenutno bilo sve što sam mogla učiniti za nju.

Teodor i Ariana su neprestalno bili pored mene i pružali mi podršku ne ostavljajući me samu ni na sekund. Njih dvoje su i dalje gajili nade da je sve ovo jedna velika greška, ali ja sam duboko u sebi znala da je sve istinito.

Onog trenutka kada sam na internetu pronašla sliku tog Luciana Adamsa, videla sam neopisivu sličnost sa mojom sestrom. Mislila sam da je prodorni pogled moje sestre jedinstven, ali videvši tog čoveka u poslovnom odelu shvatila sam koliko sam grešila.

Viktorija je uspela da dođe do informacija da će Lidija po testamentu imati pravo da raspolaže svom imovinom samo u slučaju da dobije starateljstvo nad Stelom i to samo do Stelinog punoletstva; nakon čega će moja sestra postati jedina vlasnica. Ta žena neće odustati, jer ona ne bira sredstva da bi zadržala to prokleto bogatstvo.

"Zoi, hajde ustani i pojedi nešto, prošlo je podne, a ti još uvek nisi doručkovala", Teodorov glas me vratio iz mojih misli.

"Nisam gladna, ješću sa Stelom kada se vrati iz škole."

Po ko zna koji put danas sam ga odbila. Izgubila sam apetit i imala mučnine od same pomisli da će me neko odvojiti od Stele.

"Zoi, tako ne pomažeš ni njoj, a ni sebi. Bleda si kao duh i izgledaš kao da ćeš se svakog trenutka onesvestiti. Iskreno se brinem zbog tebe..."

"Teodore, dani me dele od suđenja na kome mogu ostati bez sestre, a ti misliš da je meni do jela?!"

Bila sam nervozna i trenutno mi je sve smetalo, a on je poslednja osoba koja je zasluživala takvo ponašanje.

"Ukoliko te budem priključivao na infuziju za par sati, sama ćeš biti kriva", ovoga puta je bio oštar i dao mi je do znanja da se nije šalio.

"Izvini, zaista ne znam šta mi je."

Iskreno sam mu se izvinila, a on je samo odmahnuo glavom, jednostavno je bio previše pažljiv prema meni.

"U redu je, razumem; ali ti zaista moraš nešto da pojedeš, spremio sam ti palačinke pošto njih najviše voliš."

"Daj mi par minuta da se umijem", nevoljno sam ustala i uputila se ka kupatilu.

Pustila sam hladnu vodu da teče niz moje ruke, a zatim sam se umila. Pogled mi je privukao moj odraz u ogledalu, jedva da sam i ličila na sebe. Bila sam bleđa nego inače i jedino što je odskakalo od te beline bili su tamni kolutovi oko mojih očiju.

Pre samo tri dana bila sam organizovana žena koja je ustajala u šest ujutru i pripremala se za predavanja, a sada sam se razvlačila po krevetu do podneva pokušavajući da snovima pobegnem od realnosti.

Stela je moje sve, ona je moja uteha u teškim trenucima i svetlost koja me uvek tera da dam sve od sebe. Pri samoj pomisli da bi je neko nasilno odvojio od mene želudac mi se stezao.

"Jesi li dobro?", čula sam kucanje na vratima i Teodorov zabrinuti glas.

"Jesam, izlazim za minut."

Izbrisala sam lice i izašla iz kupatila, a Teodor mi se osmehnuo, srećan jer me ubedio da nešto pojedem.

Čim sam kročila u kuhinju obasuli su me razni mirisi i moja mučnina se vratila, ali sam to Teodoru ipak prećutala.

Slabašno sam mu se osmehnula kada je spustio tanjir pun hrane ispred mene i uzela par zalogaja, jer me sumnjivo gledao. Na moju veliku sreću njegov telefon je zazvonio i on je uz izvinjenje izašao da razgovara. Zbog mene nije odlazio na posao i trudio se da sve obavlja preko telefona, a  sama znam da vođenje odeljenja nije tako jednostavno.

Uzela sam par zalogaja, ali moja mučnina se sa svakim samo povećavala. Kada sam se uverila da nije u blizini otvorila sam kantu za smeće i svu hranu sasula u nju. Nije mi bilo do jela, a još manje mi je bilo do svađe i rasprave sa mojim dečkom. 

"Time pokušavaš da zavaraš sebe ili mene?"

Instinktivno sam se okrenula ka izvoru glasa i ugledala ga naslonjenog na okvir vrata, po tonu njegovog glasa više nisam mogla zaključiti ni da li je ljut ili razočaran. 

"Ovaj...", pokušavala sam da smislim opravdanje, ali mi to jednostavno nije polazilo za rukom.

"Zoi, potrebno mi je da budeš iskrena sa mnom, ja ti nisam neprijatelj i to moraš shvatiti. Nisam tu da bih te osuđivao i prisiljavao da jedeš, ukoliko ne želiš da razgovaraš sa mnom to je u redu, možemo potražiti stručnu pomoć..."

"Ne želim to", odmahnula sam glavom na njegovu ponudu.

"Onda mi reci kako se zaista osećaš."

"Osećam se umorno i iscrpljeno, uplašeno da sve ovo može biti uzalud i povrh svega toga imam mučnine čim se približim hrani; osećam se kao da ne zaslužujem da jedem, jer ću izneveriti svoju sestru."

"Idi da se obučeš, izlazimo iz ovog stana."

"Ne želim to, vidi na šta ličim..."

"Imaš petnaest minuta da se spremiš, postaješ depresivna, a to nikome trenutno ne pomaže. Idemo do centra, zatim ćemo se sresti sa Viktorijom i advokatima, a nakon toga moženo pokupiti Stelu sa treninga."

Nakon kraće rasprave, odustala sam od negodovanja jer Teodor moje pridikovanje nije želeo da uvaži, a ja sam se nakom nešto više od pola sata našta u njegovom autu. On je bio srećan jer me izvukao iz stana, a ja sam samo želela da se vratim udobnosti svog kreveta.

"Zar nisi rekao da idemo do centra?", upitala sam ga jer smo upravo izašli iz grada.

"Predomislio sam se, mislim da bi ti više prijali svež vazduh i priroda."

"Gde planiraš to da pronađeš?"

"U šumi u blizini moje porodične kuće, tamo odlazim kada god mi je potrebno vreme da razbistrim misli, a mislim da nam je to sada oboma potrebno."

Vožnja nam je proticala u tišini, jer verujem da ni jedno od nas dvoje nije znalo kako da započne razgovor. Prepoznala sam put koji je vodio ka porodičnoj kući mog dečka, a on je ubrzo zaustavio auto na uskom proširenju. Pogled je zaista bio neverovatan, jer se iskreno nisam sećala kada sam poslednji put provela vreme u prirodi. Prva stvar koju sam osetila na svojoj koži kada smo izašli iz auta bio je blagi povetarac koji mi je mrsio kosu i prijatni šumski vazduh. Teodor koji je stajao pored mene obgrlio me oko struka i to mi je pružilo osećaj sigurnosti koji mi je bio potreban.

Ne znam iz kog razloga, ali na trenutak svi moji problemi kao da su nestali. Gledala sam u Teodorovo zamišljeno lice dok je posmatrao prirodu koja nas je okruživala, izgledao je tako spokojno i srećno.

"Kako ti se čini?"

"Prelepo je..."

Tokom mojih poseta njegovoj porodici već bi se smračilo, tako da nikada zaista i nisam imala priliku da vidim sve čari ovog mesta. Oduvek sam živela u centru grada, deleći mišljenje mojih roditelja da time sebi olakšavam život i skraćujem vreme otrebno za stizanje na posao; ali sada sam shvatala da taj centar nikada neće moći zameniti mir koji ovo mesto pruža.

"Drago mi je da ti se dopada."

"Hvala ti na svemu što si učinio za mene, zaista mi sve ovo mnogo znači."

Čvrsto sam ga zagrlila, beskrajno zahvalna na svakom trenutku koji sam provela sa njim. Uz njega sam razumela onu frazu i u dobru i u zlu, jer sa njim pored sebe sve mi se činilo mnogo jednostavnijim.

Spustila sam usle na njegove, a on me čvrsto obgrlio oko leđa produbljujući naš poljubac; budeći u meni iskre i buru emocija koje su mi bile potrebne.

 Davno sam čula da se prava ljubav prepozna tek kada se izgubi, ali sada sam shvatala da to nije tačno. Volela sam muškarca ispred sebe i ništa to nije moglo promeniti. Predamnom je dug put borbe za starateljstvo nad Stelom, ali uz njega pored sebe verujem da ću uspeti.

Ovaj trenutak je ponovo bio prekinut glasnim zvonom njegovog telefona.

"Samo ignoriši, svet neće propasti ukoliko ne odgovorim na jedam poziv", na licu mu se pojavio mrzovoljni izraz koji mi je izmamio iskreni osmeh.

"Javi se, možda je nešto hitno."

"Damiene, kako samo znaš da uništiš trenutak, to je prosto neverovatno", mrzovoljno se javio bratu na telefon.

Teodor se odmaknuo od mene da bi razgovarao sa bratom, a ja sam se prepustila uživanju u prirodi koja nas je okruživala. Želela sam da dovedem Stelu ovde da zajedno uživamo jedan dan, ali ne verujem da bi se njoj ta ideja dopala. 

"Zoi, izvini ali moramo da krenemo...", Teodor mi se izvinio, ali videla sam da mu nije svejedno.

"Naravno, nadam se da nije ništa ozbiljno?", upitno sam ga pogledala.

"Stefan ima temperaturu, a moj brat zna da bude paničar kada se radi o njegovoj porodici."

Na licu mog dečka se pojavio široki osmeh dok je pričao o porodici. On ima veliku porodicu i na tome mu iskreno zavidim; ali najviše zbog toga što on uvek ima nekoga ko mu čuva leđa.

Trebalo nam je svega desetak minuta da stignemo do njihove porodične kuće gde nas je dočekala nasmejana Andrea. 

"Izvinite zbog ovoga, Damien nekada zaista zna da pretera. Znam da sada imate mnogo veće probleme od dečije prehlade...", iskreno nam se izvinila.

"Svakako smo bili u blizini, a oboje znamo da tvoj muž nije osoba koja lako odustaje."

"On previše paniči, a već je počeo sa njegovim zanovetanjem da je najbolje da već sada odem na trudničko bolovanje što se sigurno neće desiti."

"Gde su mi onda brat i Stefan?"

"U Stefanovoj sobi, ukoliko ga Damien nije smestio u auto da ga odvede u bolnicu", Andrea se našalila.

"Utiči na muža da bude makar malo nalik na tebe", Teodor se nasmejao.

"Meni je ovo drugo dete, ja sam do sada uveliko naučila da su prehlade normalne za taj uzrast; a on je nepopravljiv..."

Uskoro sam ostala sama sa Andreom dok je moj dečko otišao da potraži brata.

"Znam da sada verovatno ne želiš da razgovaraš o tome, ali želela bih da znaš da sam tu za tebe ukoliko ti je  bilo šta potrebno; ja sam prošla kroz borbu za starateljstvo i znam kroz šta prolaziš."

Andrea mi se obratila kada smo se smestile u dnevni boravak i ja sam joj se na tome iskreno zahvalila. Nisam znala mnogo o tome, ali sam znala da je Davidov biološki otac želeo da ga odvede od nje i vrati u njihovu rodnu zemlju. Teodor mi je to pomenuo tokom jednog razgovora, a meni je zaista bilo neprijatno da se raspitujem za detalje jer verujem da su to lične stvari.

"Kako si to uopšte izdržala? Mene neizvesnost ubija..."

"Neću te lagati i reći ti da je bilo jeddnostavno samo da bih te utešila, izdržala sam to onako kako sam morala. Jedino što me držalo razumnom bili su moje dete i Damien koji mi je u svakom trenutku bio ogromna podrška. Neizvesnost jeste najgora, jer u slučaju da je Davidov otac dobio starateljstvo ja bih se bez razmišljanja vratila u Srbiju. Damien jeste ljubav mog života, ali ljubav prema sopstvenom detetu je ipak jača i verujem da me razumeš."

"Razumem..." 

Duboko sam uzdahnula jer sam tačno znala o čemu govori, možda nemam dete; ali moja sestra je moje sve.

Promenila sam temu razgovora, želeći da zaboravim na sve probleme; a Andrea je odlična sagovornica za to.

"Kako si ti? Da li se raduješ prinovi?"

"Nisam ti rekla da očekujem devojčicu, znam da smo je moj muž i ja toliko priželjkivali, ali sada me već hvata trema. Kada sam bila trudna sa Stefanom bila sam mnogo opuštenija, jer sam kod kuće već imala jednog dečaka; a sa devojčicama nemam iskustva", požalila mi se.

"Sigurna sam da se brineš bez razloga, Damien i ti ste odlični roditelji, koji će se odlično snaći bez obzira na pol bebe."

Zagrlila sam je jer sam zaista bila srećna zbog njih, jer imaju predivan skladan brak i ljubav kao da ispunjava prostoriju u kojoj borave. Oni su divan par i posle svega što su prošli zaslužili su život ispunjen ljubavlju i radošću.

"Iskreno se nadam da je tako..."

Damien i Teodor su ušli u prostoriju prekinuvši naš razgovor, a Andrein muž je iz nekog razloga izgledao nezadovoljno.

"Da čujem Damiene, u čemu je problem?", Andrea se okrenula ka mužu, prekrstivši ruke na grudima.

"Problem je u dijagnozi koju sam postavio, moj brat je ipak da se uradi i krvna slika, iako se radi o običnoj prehladi", Teodor je prvi progovorio.

"Damiene, nećeš bosti naše dete kad god ti padne na pamet; preteruješ sve granice...", Andrea je počela sa njenim kritikama.

Smejala sam se njihovoj raspravi kada sam iznenada osetila jaku vrtoglavicu i slabost u nogama. Uhvatila sam se za Teodorovu ruku na vreme, ali sam se ipak osetila kao da ću se onesvestiti. Soba kao da je počela da se pomera, a Teodorov glas je postajao sve slabiji.

Šta je to sa mnom?

______________________________________

Želim vam ugodno veče, čuvajte se! ❤