Zoi

Ne znam koliko je vremena prošlo od kada sam se onesvestila, ali probudila su me jaka dnevna svetlost i Teodorov zabrinuti glas. Trebalo mi je par trenutaka da se priviknem na jako osvetljenje, nakon čega sam shvatila da se još uvek nalazim u prostranom dnevnom boravku Flejmovih.

"Da li joj se ovo ranije dešavalo?", čula sam Damienov glas po kome sam shvatala da je zabrinut.

"Nikada, ovo je prvi put", Teodor je uzdahnuo.

"Zoi, kako se osećaš?", Teodor mi se obratio čim je shvatio da sam se osvestila.

"Dobro sam, samo sam umorna."

Pokušala sam da ustanem, ali su me njegove snažne ruke na mojim ramenima u tome sprečile; nežno me zadržavajući u ležećem položaju.

"Ostani da ležiš. Imaš li mučninu, vrtoglavicu, zamućen vid, osećaj vrućine ili hladnoće?", Teodor me obasuo pitanjima.

"Nemam ništa od navedenog, dobro se osećam...", pokušala sam da mu kažem da nema zbog čega da brine, ali on je nastavio sa njegovim pitanjima.

"Imaš li bolove u grudima?"

"Nemam, možeš li me molim te pustiti da ustanem?"

Teodor je na kraju ipak popustio i dopustio  mi da se ispravim u sedeći položaj, pažljivo me pridržavajući. Kada sam se uspravila ugledala sam zabrinutu Andreu i Damiena.

"Jesi li sigurna da si sada dobro?"

"Jesam, izvinite što sam vas zabrinula, svašta se izdešavalo u prethodnih par dana i izgleda da sam se previše iscrpela..."

"To ćemo tek da vidimo, čim se osetiš spremnom idemo u bolnicu da vidimo šta je sa tobom."

Nisam navikla da vidim Teodora kako paniči, jer on je osoba koja je uvek smirena i ima za sve rešenje. Njegova briga kao da je bila prenosna, jer sam se i sama zapitala da li postoji još neki problem za koji ne znam.

"Samo sam dehidrirala, nema potrebe za panikom. Odmoriću se dvadesetak minuta i nakon toga možemo da se vratimo našim prethodnim planovima. Iskreno se izvinjavam što sam vas sve zabrinula."

"Na to možeš da zaboraviš, prvo idemo u bolnicu; a nakon toga nazad u tvoj stan ukoliko je sve u redu. Mislim da si samo iscrpljena, ali želim da budemo sigurni za svaki slučaj."

"Teodore, treba da se sretneo sa Viktorijom i ostalim advokatima, nemamo baš vremena za to; nakon toga treba da pokupimo Stelu sa treninga", odbila sam njegov predlg.

"Zaboravi na to, sve ćemo pomeriti za sutra. Zoi ti nisi u stanju ni nolmarno da funkcionišeš, a kamoli da slušaš mnoštvo advokata i njihove monologe."

"Damiene, molim te mu reci da preteruje."

 Detinjasto sam se okrenula ka njegovom bratu, nadajući se da će me makar on stati na moju stranu i urazumiti mog dečka. Borba za starateljstvo mi je trenutno najvažnija i nisam smela dozvoliti da me bilo šta trenutno omete u tome.

"Žao mi je Zoi, ali ja se slažem sa Teodorom. Zdravlje je uvek na prvom mestu."

"Možeš li da hodaš?", Teodor me gledao kao da se svakog trenutka mogu slomiti i to mi je smetalo.

"Mogu, ne paniči bez razloga."

"Damiene, idi po ključeve od auta. Ti ćeš voziti, a ja su biti sa njom pozadi."

Teodor se okrenuo ka bratu koji je samo potvrdno klimnuo glavom u znak razumevanja i uputio se ka garaži.

"Stanite, nema potrebe da nas Damien vozi", pokušala sam da se pobunim, ali niko na to nije obraćao pažnju.

"Zoi, pusti ih da rade ono što najbolje znaju. Tako ćemo svi biti mirni i sigurni da je sve u redu", Andrea mi se osmehnula.

Nastavila sam da se raspravljam sa njima, ali to nije dalo nikakve rezultate, te sam bila primorana da odustanem. Zamolila sam ih da odem do toaleta i umijem se, što mi je Teodor jedva dopustio tražeći da bude ispred vrata u slučaju da mi zatreba.

Prvo sam rashladila dlanove, a zatim lice i vrat.Trudila sam se da se ne pogledam u ogledalo, ali sam to na kraju ipak učinila. Nije ni čudo što ne odustaju od plana da me vode u bolnicu...

Lice mi je bilo bledo i naduto, a podočnjaci tamni i izraženi. Prisetila sam se Stelinih omiljenih naučnofantastičnih filmova i samoj sebi sam zaličila na neko od imaginarnih bića; po prvi put shvatajući šta znači uplašiti se sopstvenog odraza u ogledalu.

Ubrzo sam se smestila na zadnje sedište Teodorovog automobila i nezadivoljno prekrstila ruke na grudima; osećala sam se kao dete koje su roditelji upravo kaznili, a njih dvojica su to ignorisala.

"Ako osetiš bilo šta, želim da me odmah obavestiš; ovo nije vreme da se igraš svojeglavog deteta."

"Preteruješ, smejao si se Damienu, a ti si još gori!"

"Čim si raspoložena za raspravu vidim da ti je bolje", nasmejao se i poljubio me u obraz.

Izvadio je telefon iz džepa i otkucao nečiji broj, a zatim ga i pozvao.

"Ovde Teodor Flejm, možete li da pozovete doktora Hokinsa da me sačeka u urgentnom? U redu, hvala Vam."

Moj dečko je zadovoljno prekinuo vezu i obgrlio me oko ramena. Želela sam da budem ljuta na njega, ali ipak to nisam mogla jer je jednostavno zabrinut zbog mene. Naslonila sam se na njegovo rame i čekala da stignemo, a on me poljubio u kosu.

Vožnja do bolnice je relativno duga, što mi je ostavilo dovoljno vremena za razmišljanje o mojim budućim koracima. Potrudiću se da što više vremena provodim sa Stelom i pokažem joj koliko mi znači, jer prethodnih dana sam previše pažnje posvećivala negativnim mislima. Možda bismo mogle da odemo negde preko vikenda ili bih mogla nečim da je iznenadim?

Kako je vreme prolazilo sve više sam uvidela da ne mogu koontrolisati ishod suđenja i da ću to ipak morati da prepustim advokatima, ali mogu uživati u vremenu koje imam sa sestrom. 

"Zašto si se zamislila?", Teodorov glas me ponovo prekinuo u razmišljanju.

"Razmišljam kako bih mogla da oraspoložim Stelu, iako pokušava da odglumi da je jaka i da joj razgovor nije potreban; verujem da bi joj neko iznenađenje prijalo. Želim da učinim nešto za nju što će joj ostati u sećanju...Imaš li ti neku ideju?", podigla sam pogled ka njemu.

Osmeh mu se pojavio na usnama i odmah sam znala da je Stela od njega već nešto tražila; ali mi on to nije smeo  priznati. Moja sestra je mog dečka maksimalno koristila kad god joj nešto ne bi bilo po volji, ali nekada joj ni on nije uspevao pomoći.

"Znam šta želi, ali mislim da ti se ta ideja neće ni malo dopasti..."

"Mogla bih sutra da je iznenadim...Šta je tražila telefon ili laptop?"

Zainteresovano sam podigla obrvu, spremna da joj ispunim želju, iako sam sebi prethodno obećala da joj neću ispunjavati hirove u narednom periodu. Ja solidno zarađujem, ali ne želim da je previše razmazim.

"Znaš da je njena najbolja drugarica za rođendan od roditelja dobila psa i ona već par meseci samo o tome priča, ali nije znala kako da ti to traži..."

"Teodore, to ne dolazi u obzir. Ja psa u stanu neću držati, to je prevelika obaveza", odbila sam bez previše razmišljanja.

Pas zahteva pažnju, prostor i odgovornost; a ja to u dvososbno stanu ne mogu da mu pružim. Sa mojim radnim vremenom i Stelinim obavezama oko škole i treninga, zaista ne shvatam kako bismo mogle to da izvedemo.

"Šta misliš o ribicama ili kornjači?", upitala sam ga pokušavajući da nađem rešenje.

"Zoi, to uopšte ne može da se uporedi sa psom, ne verujem da bi joj se ta ideja dopala."

"Zašto? I to su ljubimci, samo im je potrebno mnogo manje brige..."

"Zato što pas i riba nikako nisu isti. Pas je prijatelj za ceo njegov život, a riba po ceo dan samo pliva. Nju ne možeš da maziš i šetaš, ne postoji način da se igraš sa akvarijumskim životinjama."

"Ali ribice iza sebe ne ostavljaju haos koji ću ja kasnije morati da čistim. Bolje da se ja ipak držim tehnologije ili putovanja..."

"Mnogi ljudi u današnje vreme drže maltezere u stanu, nije to ništa neuobičajeno; sem toga pas je odličan za sticane odgovornosti."

"Teodore, da te podsetim da ti treba da budeš na mojoj strani... Smišljaj drugi poklon, osim ako si rad da sam brineš o toj vreći krzna o kojoj govoriš."

"Izvinjavam se što prekidam vaš razgovor, ali stigli smo."

Damien, koji je pokušavao da potisne svoj osmeh, se okrenuo ka nama kada je parkirao auto. Dok sam se raspravljala sa Teodorom uu potpunosti sam zaboravila da nismo sami i osetila sam se postiđenom, jer Damien nije trebao da čuje sve ono.

Teodor je otvorio vrata i izašao, a zatim je i meni pružio ruku koju sam nerado prihvatila; jer sam jedna od onh osoba koja ne podnosi bolnice. Teodor i Damien su me odveli do jedne ordinacije u kojoj nas je čekao doktor u srednjim tridesetim godinama, koji se prvo pozdravio sa njima.

"Ja sam Mark Hokins, doktor interne medicine", pružio mi je ruku i predstavio se.

Teodor je doktora odmah obasuo mojim prethodnim simptomima, ali ga je Damien koji se nakašljao zaustavio u tome.

"Teodore, ovo nisu naše oblasti i mislim da bi trebali da ostavimo Marka da radi svoj posao", Damien se obratio bratu.

"U pravu si, ukoliko ti zatrebam biću ispred", Teodor mi je uputio osmeh pre nego što je izašao iz ordinacije sa Damienom.

Ostala sam sama sa nepoznatim doktorom koji me je odmah obasuo različitim pitanjima o mojim simptomima i načinu života. Ni sama ne znam zašto su svi toliko zabrinuti, prethodni period je bio zaista težak za mene i jednostavno sam se preopteretila. Pošto je Mark bio zaista temeljan moj pregled je trajao oko četrdeset i pet minuta; a nakon toga mi je ostalo samo da sačekam analize krvi i biću slobodna da odem po Stelu.

"Analize će stići za neka dva sata, do tada ću se vratiti drugim pacijentima, ukoliko je to u redu sa tobom? Doktori ispred su jako zabrinuti za tebe."

"Naravno, izvinite, skloni su da previše brinu."

On je izašao iz ordinacije, a odmah nakon toga moj dečko je ušao sa zabrinutim izrazom na licu i seo pored mene na krevet za preglede.

"Zašto se toliko zadržao? Šta ti je rekao?"

"Diši Teodore, zadržao se tako dugo jer su ga suvlasnici bolnice pozvali i želeo je da bude temeljan. Ostaje da sačekam rezultate krvnih analiza, ali on misli da sam sam samo iscrpljena."

"U redu", osmehnuo mi se i izvukao telefon iz džepa.

"Koga sad zoveš?"

"Laboratoriju, da ubrzaju analize."

Uzela sam mu zelefon iz ruke, jer mu to nisam mogla dozvoliti. Zvao je specijalistu i odvukao ga od mnogo ozbiljnijih pacijenata, samo da bi mogao mene da pregleda i to mi je smetalo. Drago mi je što brine o meni, ali nisam mogla da ne osetim krivicu.

"Razumem da si zabrinut, ali nema potrebe da menjaš svima raspored zbog mene. Postoje osobe kojima su nalazi mnogo potrebniji nego meni sada i sigurna sam da to i sam znaš. Hvala ti na brizi, ali hajde da samo sačekamo."

"Ali...", pokušao je da se pobuni, ali mu to nisam dopustila.

"Ja sam tebe poslušala i pristala da dođem na pregled, sada ti treba da ispoštuješ moju želju."

"Ukoliko je to ono što zaista želiš", nevoljno je odustao.

"Gde je Damien?"

"Ispred, želeo je da ja prvi uđem i razgovaram sa tobom."

Odmah sam ustala sa kreveta i izašla iz ordinacije, pronašla sam Damiena naslonjenog na zid u blizini; on je trebao da bude kod kuće sa ženom i detetom.

"Da li je sve u redu?", upitao me čim me ugledao.

"Dobro sam, ostaje samo da sačekam neke analize, a ti treba da kreneš. Izvini što si morao da dođeš ovde, ali sada si potrebniji Andrei i Stefanu..."

"Drago mi je što to čujem, a ti se navikavaj na ovo. Flejmovi brinu jedni o drugima", toplo mi se osmehnuo.

Osetila sam čudam osećaj u stomaku i srcu, definitivno nisam očekivala da čujem ovo. Nisam razgovarala sa Teodorom o bilo čemu ozbiljnijem, jer mi je naš odnos prijao baš ovakakv kakav jeste.

"Jesi li sigurna da vam nisam potreban?"

"Jesam, idi i izvini se Andrei u moje ime."

"Teodor, je srećan što te ima pored sebe. Vidimo se onda kasnije", dobacio mi je pre nego što je otišao.

"Imaš li neke želje gde da provedemo vreme ili idemo u moju kancelariju?"

"Idemo u tvoju kancelariju, samo želim da se sve ovo već jednom završi i da idemo po Stelu."

Čim sam ušla u njegovu kancelariju, smestila sam se na trosed pored njega i legla u njegovo krilo. Bila sam umorna, a njegova ruka u mojoj kosi je terala sve brige od mene. Nisam želela da spavam, ali umor me je ipak nadvladao. Skupila sam se pored svog dečka, a on me pokrio gornjim delom njegove trenerke.

Probudio me Teodor blagim drmanjem ramena i iskreno nisam želela da ustanem, ali je Teodor bio uporan.

"Zoi, stigle su tvoje analize, Mark ih upravo donosi."

U trenutku sam se razbudila i ispravila u sedeći položaj. Koliko sam ja to spavala?

"Izvini što sam zaspala na tebi, sigurno ti je bilo neudobno..."

"Ne brini ti za mene", osmehnuo se i spustio njegove usne na moje.

Uživala sam u njegovom poljupcu, ali nas je kucanje na vratima njegove kancelarije prekinulo u tome. Teodor se odvojio od mene taman na vreme da nas Mark ne zatekne u zagrljaju, a zatim mi je namignuo.

"Teodore, možeš li da izađeš?", Mark ga je upitao.

"Nema potrebe, može da ostane."

"Ukoliko je to Vaša odluka..."

Uključila sam se u razgovor, jer sam znala da je moj dečko bio nogo zainteresovaniji za te rezultate od mene; a bilo mu je potrebno da čuje da sam dobro da bi odustao od nepotrebne brige.

"Nemate zbog čeka da brinete, samo ste iscrpljeni i dehidrirani što je očekivano sa obzirom da ste pod stresom. Trudni ste, čestitam."

_______________________________________________________________________________

Iskreno se nadam da vam se nastavak dopao. Postajem previše očigledna i moraću to da promenim. 😉❤

Želim Vam ugodno veče! Čuvajte se!❤