Zoi

"Lepo se provedi na treningu!", rekla sam sestri i privukla je u zagrljaj:"Samo te molim da budeš pažljiva jer se nisi još uvek u potpunosti oporavila..."

Uzvratila mi je zagrljaj, a zatim se brzo odmakla; tinejdžerske godine su prebrzo došle... Iako sam nekada mislila da to nikada neću pomisliti, nedostaje mi period kada bi uvek išla za mnom i tražila da je držim za ruku gde god da smo išle.

"I ti u izlasku sa Arianom", čula sam smeh u njenom glasu.

Idalje sam bila nesigurna što je ostavljam sa Lisom, Arianinom majkom. Imala sam potpuno poverenje u tu ženu u kojoj sam videla svoju drugu majku, ali nisam navikla da veče ne provodim sa sestrom.

"Ukoliko ti zatrebam, nemoj da se ustručavaš da me pozoveš u bilo kom trenutku, biću tamo za manje od dvadeset minuta", još jednom sam joj naglasila, ona će mi uvek biti na prvom mestu i ni jedan izlazak to nije mogao promeniti.

"Izađi i uživaj, Zoi imaš dvadeset i osam godina, a ponašaš se kao neka asocijalna osoba. Život ti prolazi u ona četiri zida tvoje radne sobe, testovi koje treba da pregledaš neće nigde pobeći; a postoji šansa i da nađeš nekoga..."

Zagledala sam se u sestru kada je ovo rekla. Da li je to ona mene posavetovala da nađem dečka? Iskreno, bilo bi lepo da imam osobu koja bi me podržavala i bila uz mene; ali to će morati da sačeka Stelin fakultet. Mnogi muškarci su me pozivali na sastanak, ali svakog bih odbila jer sam se plašila da bih zapostavila sestru; a ja taj luksuz sebi nisam mogla dozvoliti. Njoj sam morala biti dostupna dvadeset i četiri sata dnevno, sedam dana u nedelji.

"Vidimo se!", uzviknula je izašavši iz auta i otrčavši do svojih prijateljica.

Još jednom sam se nasmejala na mogućnost da večeras upoznam nekog muškarca, a zatim sam pokrenula auto i uputila se ka našem stanu. Pre nego što Ariana dođe moram pospremiti stan i potruditi se da pročitam i ocenim bar dva rada. Ovaj izlazak će mi oduzeti dosta vremena koje bih provela radeći i moraću sve ovo da nadoknadim sutra, ali ipak ću posle dužeg vremena videti svoju najbolju prijateljicu.

Kada sam ušla u stan podigla sam kosu u visoku punđu, skinula šminku, zamenila sočiva naočarima i preobukla se u udobnu plišanu trenerku; a zatim sam se bacila na pospremanje i čišćenje stana. Pobacala sam nepotrebne papire iz radne sobe, oprava sudove i bacila se na brisanje podova.

Zaista ne znam kako se stan ovako brzo zaprlja, imam osećaj da što ga više čistim on se brže zaprlja. Imala sam sreće jer sam pre par dana usisavala i brisala, tako da su podovi bili donekle čisti; ali se zbog toga veš u korpi nakupio. Od kako se Stela vratila na treninge imamo duplo više prljavih stvari za pranje. Čula sam zvono na ulaznim vratima i brzo sam otrčala do njih da otvorim Ariani.

Vreme mi je zaista proletelo, zar je zaista prošlo tri sata od trenutka kada sam ostavila sestru na treningu? Otvorila sam Ariani koja me zapanjeno gledala.

"Zoi, mislim da smo se dogovorile da izađemo u klub, a ne da veče provedemo gledajući filmove..."

Ona je za razliku od mene bila u potpunosti sređena; kosu je uvila u blage lokne, a maslinastozelena uska haljina je isticala sve njene obline dok su štikle u istoj boji upotpunjivale njen stajling. Njena pojava je prosto odisala stilom i elegancijom za kojom su mnoge žene žudele.

"Izvini, obavljala sam kućne poslove i mislim da sam se malo zanela i izgubila pojam o vremenu...", pokušala sam da opravdam svoje postupke, iako sam znala da mi to i neće previše pomoći.

"Ne mogu reći da ovo nisam očekivala", duboko je uzdahnula, a zatim je ušla u stan pruživši mi kesu.

"Sta je ovo?", upitala sam, radoznalo je otvarajući.

Ugledala sam belu tkaninu, a kada sam je izvukla shvatila sam da je to elegantni kombinezon na jedno rame. Ariana je ovog puta nadmašila sva moja očekivanja, jer je on baš ono što bih i sama izabrala da nosim.

"Pretpostavljala sam da nećeš biti spremna, a sa obzirom da par godina nisi izlazila mislila sam da je tvoj ukus malo zastario. Trudila sam se da odaberem nešto što bi ti se svidelo, a ipak ne bi učinilo da izgledaš kao da si krenula na predavanje", objasnila mi je uz blagi osmeh, a zatim se uputila ka mojoj sobi.

"Zaboga, Zoi. Da li je ovo sve što imaš od šminke?", upitala me, vraćajući se sa mojim neseserom u rukama.

"Ništa više od toga mi i nije potrebno..."

"Možda za posao, sledeće nedelje ideš sa mnom da ti pronađemo adekvatnu šminku, a za večeras ćemo se nekako snaći", rekla je prosuvši sadržaj nesesera na trpezarijski sto.

Njoj je sve ovo izgledalo tako jednostavno i prirodno, ali za mene je ovo bilo bespotrebno gubljenje vremena. Dok me ona šminkala shvatila sam koliki su me prethodne godine promenile, nekada bih uživala u ovome; a sada sam samo razmišljala o tome da li je Stela dobro i koliko sam u zaostatku sa poslom.

"Zašto si tako zamišljena?", upitala me Ariana, njoj ništa nije moglo promaći...

"Pitam se kako ću sve uspeti da stignem do ponedeljka; treba da pregledam sve testove, pripremim pitanja za usmeni deo ispita i odgovorim na sve mejlove vezane za seminarske radove", bila sam iskrena, jer od nje nisam mogla ništa da sakrijem.

"Mogu ti pomoći oko pregledanja testova sutra, a ti možeš da pripremaš pitanja i odgovaraš na mejlove, tako ćemo brže završiti", predložila je.

"Ne mogu to tražiti od tebe, znam da subotom uvek imaš ručak sa porodicom, sem toga imaš i svoje obaveze", nisam mogla svaliti moje obaveze na nju.

"Svašta, spasićeš me tog ručka. Budem li i ovaj vikend slušala svoju dragu majku kako mi govori da ću ostati usedelica i da je vreme da joj podarim unuke, kunem ti se da ću doći u iskušenje da se udam za prvog muškarca koga vidim na ulici, samo da bi prestala da mi drži isto predavanje", našalila se i time mi izmamila osmeh.

"Ovako ćemo joj ostaviti Stelu i u njoj probuditi stara sećanja na dane kad sam bila tinejdžerka; samo mi je žao Stele koja će sve to morati da sluša, ali bolje ona nego ja."

"Tvoja majka nije uopšte toliko loša...", pokušavala sam da opravdam gospođu Lisu koja mi je bila kao druga majka.

"Super je ona dok ne počne priču o unucima, u tom trenutku izgubim apetit i najradije bih pobegla na drugi kontinent. Kako ne razume da ne planiram još uvek da se skrasim? Nisam ja još uvek spremna da brinem o malom stvorenju koje bi zavisilo od mene, a Kristijan podržava moju odluku."

"Ariana, Kristijan je toliko zaljubljen u tebe da podržava sve što ti kažeš", nasmejala sam se.

Kristijan je vlasnik male farmaceutske kompanije sa kojim se moja prijateljica zabavlja već par godina. Upoznali su se tokom sklapanja nekog ugovora, izašli su par puta i još od tada su zajedno; samo još uvek ne žele da se skrase iako je izvesno da će se to uskoro desiti. Jednostavno nikada do njih nisam srela osobe koje se tako dobro poznaju i slažu; kao da su stvoreni jedno za drugo.

"On će nas pokupiti večeras, tako da ne moramo brinuti o prevozu i možemo se u potpunosti opustiti kao da sutra ne postoji", rekla je radosno, birajući nijansu ruža koji će mi staviti.

"Zašto ga jednostavno nisi pozvala da izađe sa nama?", upital sam je:"Bespotrebno će morati da sedi u stanu i da nas čeka..."

"Zato što izlazim sa tobom, ovo će biti samo naše devojačko veče i on nam nije potreban", kratko mi je objasnila, ali ja njene razloge zaista nisam razumela...

"Gotovo!", uzviknula je spuštajući ruz na sto i uzimajući svoj telefon:"Sada idi i obuci taj kombinezon, taksi će biti ispred za pet minuta."

"Zašto nisi sačekala da se obučem pa ga onda pozvala?"

"Zato što moramo stići do pola jedanaest, tada dolaze svi najuticajniji ljudi, a veruj mi i najlepši", namignula mi je.

Odustala sam od rasprave sa njom, jer nju nisam mogla nadgovoriti. Ariana je odrasla u jednoj od najuglednijih porodica i samim tim se kretala u takvin krugovima ljudi i sticala prijatelje i poznanstva koja joj dosta koriste u poslu. Kao naslednici hemijske kompanije to joj je dosta značilo u sklapanju novih poslova i ugovora sa drugim firmama.

"Spremna sam", uzviknula sam zakopčavši kaiš na sandali i uzevši torbicu sa police u hodniku, a moja prijateljica me čekala.

Zatvorila sam vrata i zaključala stan, a ispred zgrade nas je već čekalo taksi vozilo. Smestile smo se na zadnje sedište, a Ariana je vozaču dala adresu kluba. Vožnja je trajala petnaestak minuta, a za to vreme Ariana nije prestajala da govori o tome koliko je uzbuđena zbog ovog izlaska.

Plativši taksisti, izašle smo iz vozila u jednu od najprometnijih ulica, a red ljudi koji su čekali protezao se do sledeće raskrsnice. Ovi ljudi se ponašaju kao da je ovo jedini klub u gradu, a ja ne shvatam šta je tako posebno i vezi njega.

"Ariana, rekla si da nema šanse da sretnem nekoga od svojih studenata ovde, a kako objašnjavaš ovaj red ljudi?", bila sam spremna da se vratim istog trenutka kada ugledam prvo poznato lice, dobro sam znala za običaj mladih da postavljaju slike profesora na društvene mreže, što nije bilo ni malo prijatno za nas.

"Niko od njih ne može ući, paparaci su zabranjeni zbog poznatih ličnosti, a propusnice, kao što sam ti već rekla imaju retki", rekla je, prolazeći pored gomile ljudi:"Samo me prati."

Poslušala sam je, a do ulaza sam na sebi osećala poglede pune mržnje i zavidnosti od mladih devojaka koje su verovatno čekale da ih neko od momaka pozove unutra. Većina njih je bila previše našminkana i obučena u odeću koja se tako nije mogla ni nazvati.

"Ja sam Ariana Garsia, a ovo je moja prijateljica Zoi", Ariana se obratila jednom od čuvara na vratima pokazavši mu crnu karticu na kojoj je zlatnim slovima bilo ispisano njeno ime.

"Dobrodošli gospođice Garsia, želimo vam ugodno veče i dobar provod", obratio joj se čuvar uz blagi osmeh, a onda se pomerio u stranu omogućivši nam prolaz.

Već posle prolaska kroz glomazna bela vrata čula sam glasnu muziku, Ariana se samouvereno kretala uskim hodnikom što mi je govorilo da je već bila ovde. Kada smo ušle u glavni prostor diskoteke ona se u ritmu muzike provlačila kroz masu, a ja sam je nespretno pratila.

"Idemo na gornji sprat, tamo je moj omiljeni separe", rekla je pokazavši mi pokukružne crne stepenice.

Na gornjem spratu je muzika bila dosta prigušenija i mnogi separei su već bili zauzeti, ovde sam se osećala mnogo prijatnije. Većina devojaka je igrala, dok su muškarci sedeli i uživali u pićima. Ariana je sela u separe koji se nalazio na samom kraju prostorije sa leve strane i iznenadio me njen izbor.

"Zar ti ne voliš da budeš uvek u centru dešavanja?", upitala sam je.

"Ne uvek, ponekad jednostavno volim da se ovde opustim sa Kristijanom, vez devojaka i žena koje će igrati odmah ispred nas, sem toga u svakom trenutku možemo sići dole", slegla je ramenima.

"Dve đus votke!", uzviknula je, a ja sam tek tada primetila mladog konobara koji je stajao pored mene.

Mladi konobar se ubrzo vratio i spustio
dve čaše na sto, a pre nego što se uputio ka sledećem stolu uz osmeh je rekao:"Dame, želim vam dobar provod."

Moja prijateljica je uzela čaše u ruke, a zatim mi pružila jednu uz široki osmeh:"Ovo je za opuštanje."

"Znaš da ne volim da pijem..."

"Od jednog se pića nećeš napiti", rekla je, a ja sam nevoljno prihvatila čašu okusivši piće koje sam nekada pila tokom izlazaka i u tom trenutku osetila sam se tako starom. Ovaj ukus me podsetio na period kada sam sa njom proslavljala prve položene ispite.

Već posle dvadesetak minuta osetila sam se dosta opuštenijom i prihvatila sam Arianinu ponudu da igramo. Muzika je bila brza, a ja sam se osetila ponosnom jer ni posle svih ovih godina nisam zaboravila da plešem, oni mnogobrojni časovi plesa iz tinejdžerskog doba će mi se konačno isplatiti. Zabavljale smo se i uživale u trenutku, a onda mi je za pogled zapala dobro poznata plava kosa. Pomislila sam da sam previše popila i da mi se jednostavno učinilo, ali kada sam se malo bolje zagledala samo par koraka od mene sedeo je Teodor u opuštenoj beloj majici i pocepanim farmerkama i ispijao svoje piće sa jednim takođe plavokosim muškarcem. Osetila sam njegov pogled na sebi i videla sam kako mi se osmehnuo, istog trenutka sam odlučila da sam za večeras završila sa plesom.

"Zoi, zašto si stala?", upitala me Ariana koja me pratila u stopu.

"Stelin pedijatar je ovde, pa ja ne mogu da verujem..."

"Stelin pedijatar ima propusnicu za Plavu lagunu? Gde ste našle takvog doktora?", nasmejala se.

"Ništa me ne pitaj, našao je on nas. On je šef pedijatrijskog odeljenja u lokalnoj privatnoj klinici", objasnila sam joj.

"Misliš na Flejmove?", upitala me zbunjeno.

"Da."

"Zoi, znaš li ti ko su oni?! Pa njihova porodica poseduje lanac privatnih bolnica po SAD-u..."

"Devojke, da li ste za piće?", čula sam njegov glas pored nas, a zatim sam ga i ugledala.

Gledao me njegovim zelenim očima sa širokim osmehom. Toliko o mom nadanju da me možda nije primetio...

"Naravno", pre nego što sam i stigla da ga odbijem moja prijateljica se uključila.

"Ovo je pravo iznenađenje, nisam očekivao da ću te sresti ovde."

Šta bih trebalo da odgovorim na ovo? Seo je pored mene, a ja sam se izgubila gledajući u njegove oči. Pedijatar moje sestre sedeo je pored mene, a sve o čemu sam ja trenutno mislila bilo je koliko je privlačan u ovom opuštenom izdanju.

"Ne izlazim često, jer moram da brinem o sestri", objasnila sam mu, a zatim sam ga upoznala sa Arianom.

"Drago mi je što sam Vas upoznao", pružio joj je ruku, a ona mu je nasmejano uzvratila. Zar je zaista uvek ovako kulturan, čak i u izlascima? Činio mi se previše savršenim da bi bio stvaran.

"Nema potrebe za formalnostima, možeš me zvati po imenu", rekla je, a zatim je ustala i namignula mi:"Idem da pronađem konobara."

"Sigurna sam da će uskoro doći...", pokušala sam da je sprečim da me ostavi samu sa njim, ali već u sledećem trenutku ona se izgubila u masi ljudi koji su plesali.

Biće ovo jedno dugo veče...

________________________________________

Devojke, nadam se da vam se poglavlje svidelo. ;-)

Šta mislite da će se desiti u sledećem poglavlju?