ZOI

Šta mi je u životu trebao ovaj izlazak? Trebala sam da ostanem u udobnodti svog doma, slušam sestrine tinejdžerske probleme i spremim plan predavanja za sledeću nedelju.

Nelagodno sam sedela pored Teodora dok su svi oko nas igrali i uživali u provodu. Ja sam sa druge strane čeznula da se ova noć što pre završi; moja prijateljica se izgubila u gužvi, nikada nam ne donevši pića po koja je otišla.

Trenutno bih više volela da budem okružena čitavom generacijom studenata nego da budem pored njega; jer on me istovremeno i privlačio i odbijao. Njegova pojava u meni je rasplamsavala žudnju za koju nisam verovala da ću je ikada osetiti. Želela sam ga, a ipak sam znala da ga ne mogu imati.

"Zoi?", uhvatila sam njegov pogled na sebi.

"Da?", zbunjeno sam odgovorila.

"Odlutala si...", videla sam blagi osmeh na njegovom licu.

Zar sam bila toliko očigledna?

"Izvini, imala sam zaista napotnu nedelju...", brzo sam smislila odgovor, ne dozvoljavajući mu da nasluti o čemu sam prethodno razmišljala.

"Pričaj mi o tome, ukoliko budem morao još koju noć da provedem dežuran mislim da će meni biti potrebna lekarska pomoć", našalio se, uzevši još jedan gutljaj svog pića.

Dok je spuštao čašu, njegova ruka je okrznula moju i osetila sam elektricitet kako prolazi mojim telom. Povukla sam ruku bliže sebi, a na njegovon licu sam ugledala zadovoljni osmeh; ili mi se to samo činilo, više nisam bila sigurna.

"Zašto si izabrala profesiju predavača na fakultetu?", zainteresovano me upitao.

Da li je on to pokušavao da me bolje upozna ili je samo želeo da započne razgovor? Možda ipak nisam jedina koja želi da otkrije o ovom drugom.

"Oduvek me organska hemija posebno privlačila, to je oblast hemije koja se neprestalno razvija i želela sam da budem u toku sa najnovijim otkrićima; a sem toga želela sam da budem uzor mlađim generacijama", iskreno sam odgovorila:"Zašto si se ti odlučio za medicinu?"

"U mojoj porodici se oduvek gajila ljubav prema medicini i uverenje da drugima uvek treba pomagati. Uz dva medicinska radnika i braću koja su bila na medicinskim fakultetima izbor je za mene bio jednostavan."

"Zašto si se baš odlučio za pedijatriju?"

"Zato što negde između detinjstva i odrastanja izgubimo tu nevinost i čistoću koju sva deca poseduju. Ljudi su opravdano zabrinuti za svoje stanje, ali deca su uvek optimistična i puna teorija kako svet funkcioniše; ja sam želeo da pomognem svakom detetu i učinim da makar takav stav zadrži tokom detinjstva čak i pored bolesti", izgledao je ponosno dok je govorio o svom zanimanju, ali istovremeno i ispunjeno.

"Ne interesuje me što je ona tvoja devojka, ja je želim; a ko si ti u odnosu na mene?!", momak u susednom separeu je ustao i bacio flašu pića.

Zabrinuto sam pogledala u Teodora jer nisam volela svađe, posle lošeg iskustva iz izlaska tokom tinejdžerskih dana plašila sam se kafanskih tuča.

Momci do nas su nastavili da lupaju čaše i flaše, a ja sam osetila probadajući bol u levoj ruci; jer me neko verovatno zakačio. Ljudi su počeli da napuštaju sprat i da silaze u prizemlje, želeći da izbegnu konflikt. Obezbeđenje je ubrzo preuzelo stvar u svoje ruke i prišlo njihovom separeu.

"Gospođice, da li ste dobro?", jedan čovek iz obezbeđenja mi je prišao, a ja sam ga zbunjeno pogledala.

"Donesite mi čiste peškire, odmah!", Teodor je zahtevao, a ja sam spustila pogled na svoju ruku i videla da je krvava; jedan pogled na svu tu krv bio je dovoljan da osetim slabost i vrtoglavicu.

Teodor me uhvatio za zdravu ruku, zadržavši me, a zatim mi je uputio zabrinuti pogled:"Sve će biti u redu, samo ostani smirena."

Da sam bila uz nekog drugog, sada bih već uveliko paničila; ali njegovo prisustvo me smirivalo. Iako nisam želela da gledam u svoju krvavu ruku, bacila sam pogled na njegovo lice; izgledao je  fokusirano i nekako opušteno. Ne znam šta sam drugo i mogla očekivati od jednog doktora, ali on mi se činio posebnim...

Član obezbeđenja se vratio noseći tri čista bela peškira i pružio ih je Teodoru, a on je jedan pažljivo obmotao oko moje ruke.

"Koliko je ozbiljno?", tiho sam ga upitala.

"Iskreno, imaš komadiće stakla u ruci; a kada ih izvadim, verovatno će ti trebati par šavova", toplo mi se osmehnuo, pokušavajući da me uteši.

"Ne želim da te mučim, hvala ti na pomoći, ali mislim da sama mogu otići do hitne."

"Ne pričaj gluposti, ne mogu ti dopustiti da voziš u takvom stanju, idemo mojim autom", kratko je rekao, a zatim me poveo kroz masu ljudi.

Trebala sam da ga odbijem, ali nisam to mogla učiniti. Čini mi se da niko do sada nije ovoliko brinuo o meni i osećaj koji je ovo budilo bio je zaista prijatan.

Dok me vodio ka partikngu koji se nalazio iza kluba detaljno mi je objašnjavao kako da vršim pritisak na ranu, a da ne pogoršam krvarenje. Dopadalo mi se to što je odisao sigurnošću i samopouzdanjem dok je govorio o svom poslu, ali se istovremeno trudio da me ne obaspe mnoštvom nepotrebnih informacija.

"Na skali od 1 do 10, mozeš li mi reći koliko te boli?", upitao me dok je otključavao crnog džipa.

"2?", upitno sam ga pogledala;a on mi se u odgovoru nasmejao, otvorivši mi suvozačeva vrata.

"Znači da te adrenalin još uvek drži, ne brini, ta povreda je ništa što ne mogu srediti", našalio se, pokušavajući da opusti situaciju.

Nastavio je da priča sa mnom o raznim temama, pokušavajući da mi odvuče pažnju od povrede i to mu je zaista uspevalo.

"Kako si prihvatila ulogu starateljke za svoju sestru, ipak si bila zaista mlada, a to je ogromna obaveza?", upitao me.

"To i nije bio neki izbor ili bih je ja uzela ili bi otišla kod nekih članova porodice za koje i ne znamo ili u dom; nikada sebi ne bih oprostila da sam odustala od nje. Ja sam bila jedina osoba na koju se mogla osloniti i morala sam prihvatiti tu obavezu. Na dan diplomiranja dobila sam posao i starateljstvo nad sestrom, a izgubila roditelje."

"Zaista ti se divim zbog toga, jedno je imati dete u određenim godinama, kada si: materijalno, fizički i psihički spreman za njega; a sasvim drugo odgajati dete na samom početku karijere", njegov glas je bio pun razumevanja.

"Nije bilo lako, ali Stela i ja smo naučile kako da funkcionišemo zajedno ili bolje rečeno, još uvek učimo", gledala sam zgrade pored kojih smo prolazili, pokušavajući da ne razmišljam o majci i ocu jer su mi oči suzile.

Bila sam odrasla i uspešna žena, ali ni jedan dan nije prošao, a da mi oni nisu nedostajali. Svakodnevno sam razmišljala o tome šta bi mislili da su sada uz nas i uvek sam se nadala da bi bili ponosni na ono što smo Stela i ja postale.

"Šta je sa tvojom braćom?"

"Obojica su upešni specijalisti sa osnovanim porodicama. Damien je neurohirurg, a Nikolas je ginekolog."

"Kod vas u porodici se prenose medicinski geni ili tako nešto?", našalila sam se, iako sam delom to zaista i pomislila. Pa nemoguće da su svi imali ista interesovanja...

"Tako nekako...", glasno se nasmejao ulazeći na bolnički parking.

Jedan od radnika iz obezbeđenja je odmah prišao autu, a Teodor ga je zamolio da parkira umesto njega otvarajući mi vrata. Radnik mi se blago osmehnuo i pozdravio me, a zatim je seo u Teodorov auto.

"Nadam se da ti neće smetati da odemo na pedijatrijsko odeljenje, ne bih želeo da pravim pometnju na ostalim odeljenjima...", pogledala sam ga, samo da bih se uverila da se ne šali.

"Iskreno, samo želim da završimo sa ovim..."

Potvrdno je klimnuo glavom u znak razumevanja, a zatim me vodio kroz bolnicu koristeći službene prolaze. Pedijatrijsko odeljenje je bilo skoro bez pacijenata, a medicinske sestre su ga odmah pozdravile, kao i dežurni doktori.

"Prija, koja je ordinacija slobodna?", upitao je nisku crnku.

"3,7 i 9 su slobodne. Da li Vam je potrebna pomoć?", zavodljivo mu se osmehnula, bila je ljubazna i više nego što je potrebno.

"Nije, hvala ti. Bićemo u 7", obratio joj se profesionalno, ne obraćajući pažnju na njeno udvaranje.

Ne znam iz kog razloga, ali pobedonosno sam joj se nasmejala dok sam koračala iza njega.

Uveo me u ordinaciju, a zatim me zamolio da sednem na krevet dok je on otišao do ormara i počeo da priprema sve što će mu biti potrebno. Trudila sam se da ne gledam u njegovom pravcu jer se medicinska sredstva i ja nismo najbolje slagali; a ja sam osećala mučninu i na najmanji pogled na neku ozbiljniju ranu.

"Prvo ću ti samo očistiti ruku, zatim ćeš osetiti par uboda, a onda će bol prestati i ruka će početi da ti trne, kada se to desi obavestićeš me", rekao je dezinfikujući ruke i stavljajući rukavice.

"Imaš li nekih pitanja, pre nego što počnem?", videvši ga sa rukavicama i svom tom opremom u rukama osetila sam se nervoznom i samo sam odmahnula glavom.

"Nemaš zbog čega da brineš, ukoliko u bilo kom trenutku poželiš da stanem, potrebno je samo da to kažeš", toplo mi se osmehnuo, a ja sam potvrdno klimnula glavom u odgovoru.

"Možeš li da me uhvatiš za rukav košulje?", upitao me, a ja sam ga zbunjeno pogledala:"Tako će mi tvoja ruka biti u najpogodnijem položaju..."

Poslušala sam ga i povređenom rukom ga uhvatila za rukav košulje, osećajući kako mi obrazi crvene, a on se nasmejao u znak podrške. Bio je jako profesionalan i ne znam zašto sam se u tom trenutku osetila tako postiđenom.

Dok mi je čistio ranu i davao anesteziju nastavio je da razgovara sa mnom i poslu profesora i raznim temama vezanim za moje studiranje i školovanje. Uspešno mi je odvlačio pažnju, iako sam mogla čuti komadiće stakla kako padaju u sterilni sud koji se nalazio pored moje ruke. Želela sam da bacim pogled na to koliko je stakla izvadio, ali onda sam se ponovo prisetila svoje slabosti na krv i odustala od te pomisli. Ipak sam bacila pogled na njegovo lice i ostala zadivljena njegovom privlačnošću dok je bio u potpunosti fokusiran na svoj posao.

"Uskoro završavam, možes se opustiti", rekao je uzimajući zavoj i pažljivo ga zavijaći oko velikog komada gaze koji je stavio preko rane.

U potpunosti sam se opustila tek kada se odmaknuo od mene, bacajući uprljane komadiće gaze i upotrebljene rukavice.

"Hvala ti na svemu", iskreno sam mu se zahvalila:"Ne znam kako bih mogla da ti se odužim..."

"Broj telefona i jedan sastanak bi bili dovoljni", okrenuo se ka meni i namignuo mi; a ja sam ostala zagledana u njega, zatečena ovim.

Da li sam ja njega dobro čula?

"Kada god ti to bude odgovaralo..."

"Da, naravno...", pogubljeno sam odgovorila i dalje nesigurna da li mi se ovo pričinjava.

"Da li će ti  smetati da pre polaska odem do neonatološkog odeljenja...?"

"Naravno da neće, razumem da imaš pacijente", rekla sam, a on me poveo ka još jednom hodniku za zaposlene čim je završio sa pospremanjem ordinacije.

Sprat iznad bio je pun velikih soba koje su bile prepune novorođenih beba. Velika stakla bila su jedino što nas je delilo od njih. Ostala sam iznenađena brojem dece koja su se ovde boravila, svi su izgledali tako sićušno i krhko; a ipak su se borili za svaki sledeći udah.

Teodor se zaustavio ispred sobe u kojoj su se nalazila samo dva inkubatora i koja je bila izdvojena od ostalih. U njoj se pored inkubatora nalazio i muškarac u tridesetim godinama koji je spavao na fotelji. Umor i briga su mu bili izraženi na licu, čak i dok je spavao.

"Izvini, ali moraćeš da me sačekaš ovde", rekao je uzimajući rukavice, masku i zaštitno odelo sa pokretnih kolica pored nas.

"Naravno", ovog puta sam se ja njemu osmehnula.

Zaista sam ostala zadivljena njegovom brigom o pacijentima, jer je čak i slobodno veče iskoristio da ih poseti. Uzeo je kartone sa oba inkubatora i pažljivo ih pogledao pre nego što je uzeo stetoskop iz sobe i pažljivo pregledao obe bebe.

Zatim je pažljivo izašao iz sobe, trudeći se da ne probudi muškarca, a zatim je skinuo zaštitno odelo i ubacio ga u kantu ispred sobe.

"Nadam se da se nisam predugo zadržao..."

"Nisi, zaista sam zadivljena tvojom posvećenošću prema pacijentima, lekari kao ti se retko susreću...", iskreno sam ga pohvalila.

"Hvala ti, ali oni su mnogo više od toga. One dve bebe su blizanci mog brata i njegove verenice, rođeni su prevremeno i svi se trudimo da im pomognemo."

"Znači onaj čovek unutra...", shvatila sam.

"On je jedan od moje braće, Nikolas", sa osmehom je dovršio umesto mene.

"Kako su oni?", upitala sam.

"Trenutno su stabilno, ali vreme će pokazati da li će imati neke posledice i smetnje u razvoju, sada je prerano za donošenje zaključaka", čula sam tugu u njegovom glasu.

"Izvini, to je bilo lično pitanje koje verovatno nisam trebala da ti postavim..."

"U redu je, drago mi je što sam to podelio sa nekim."

Razmenili smo brojeve telefona i on se ponudio da me odveze do stana, a ja sam prihvatila. Vožnja je bila dosta tiha, a ja nisam želela da budem ona koja će ga prisiljavati da govori. Bio je zabrinut zbog svojih nećaka i to se jasno videlo.

"Još jednom ti hvala...", rekla sam kada je zaustavio auto.

"Nema na čemu, bilo mi je zadovoljstvo. Ukoliko ti bilo šta bude bilo potrebno imaš moj broj telefona i nadam se da se nećeš ustručavati da me pozoveš."

Ubrzo smo se rastali, a mene je u stanu dočekala Ariana u jednoj od mojih pidžama.

"Kako je bilo sa onim zgodnim doktorom?", namignula mi je, a zatim sam videla zabrinutost u njenim očima kada je ugledala zavoj oko moje ruke:"Šta ti se dogodilo?"

"Duga priča, ali sada samo želim da se naspavam. Sve ću ti ispričati ujutru", rekla sam, a ona nije insistirala na odgovorima i na tome sam joj zaista bila zahvalna.

Biće mi potrebno vreme da svarim sve ovo, a verujem da jedna noć za to neće biti dovoljna...

_________________________________________

Zaista se nadam da vam se ovo poglavlje dopalo. Mišljenja mi pišite u komentarima. <3

I zamolila bih vas da me zapratite na instagram profilu @uchihamikotosama_wattpad jer ću tamo ubuduće postavljati citate i scene iz priča.

Želim vam ugodno veče. :-))