ZOI

"Mogu li ja da saznam ko je tajanstveni muškarac sa kojim moja sestra izlazi?", Stela je bezuspešno pokušavala da ubedi Arianu i mene da joj damo odgovor na ovo pitanje.

Posle kraće rasprave sa mojom prijateljicom uspela sam da je ubedim da Stela makar neko vreme ne bi trebama da zna za ovo, makar dok oboje ne shvatimo da li će ovo uopšte funkcionisati. Njoj se ova odluka nije ni malo dopadala, ali znala je da odgovor neće dobiti dok ja to ne odlučim.

Samo mi je još trebalo da situaciju učinim još čudnijom ukoliko ovo ne bi išlo. Razgovarala sam sa sestrom o tome da li ima nešto protiv toga da ja izađem sa nekim, a ona na moje veliko iznenađenje nije pravila probleme, već se i radovala tome.

"Da li je go onaj crni muškarac iz komšiluka koji te je par puta pozivao na kafu, a ti si ga uporno odbijala?"

Ariana se smejala pored mene, ovo je Stelin sedmi neuspeli pokušaj da sazna o kome se radi; ali joj to na moju veliku radost nije polazilo za rukom. Cele večeri nabrajala mi je muškarce sa kojim sam razgovara u prethodne tri godine, čak i one koje sam znala samo iz viđenja.

"Makar mi recite da li je to osoba koju poznajem?", upitala nas je prekrštenih ruku na grudima, već je postajala nervozna jer ništa nije saznala.

Ja sam i dalje odbijala bilo šta da kažem, dok se Ariana nasmejala na ovo pitanje.

"Znači poznajem ga?!", moja sestra je radosno uzviknula sa nadom u glasu.

Ćušnula sam priajteljicu rukom dajući joj do znanja da se ne sme izjašnjavati, a Stela je to primetila.

"Saznaću ja ko je on", rekla je ustavši sa fotelje u mojoj sobi.

Prostrelila sam Arianu pogledom, dobro sam poznavala Stelu, učiniće sve da shvati o kome je reč; jer ona tajne nikada nije volela.

"Ne možeš mene kriviti, nisam ništa rekla", prijateljica mi se nevino osmehnula dok mi je uvijala jedan tanki pramen kose.

"Da li si sigurna da ne preteruješ sa ovolikim pripremama, ipak je to samo jedna večera", rukom sam pokazala na hrpu elegantnih haljina koje su bile razbacane po mom krevetu i mnoštvo šminke ispred sebe.

"Žena nikada ne može biti previše sređena, kada ćeš to shvatiti?", uzdahnula je.

Ariana je sa sobom donela pun kofer dizajnerskih haljina,koje ne verujem da je ikada oblačila, i zadala je sebi cilj da me mora spremiti za ovo veče. Dok je ona brinula o mom izgledu, moja jedina briga bila je da će Stela shvatiti da je moja večerašnja pratnja njen novi izabrani doktor. Sigurna sam da bi je ovo učinilo i više nego presrećnom , ali želela sam da izbegnem njela detinjasta sanjarenja nastala po uzoru na tinejdžerske ljubavne romane koje je toliko volela.

"Kako planiraš da je sprečimo da ga vidi?"

"Na tebi je da brineš o ostatku večeri i kako da zavedeš zgodnog doktora, a Stelu i njenu radoznalost prepusi meni", namignula mi je i nastavila sa stilizovanjem moje kose.

Imala sam preveliku tremu, iako sam znala da je ona bespotrebna, želela sam sebi da dokažem da Teodor nije savršen; dok se moja podsvest nadala da grešim.

Jedno je sigurno, ubeđena sam da onako božanstvenom nuškarcu ne mogu ja da se dopadnem; jer sam ja samo obična žena iz susedstva, a on je sve ono što ja nisam.

"Spremna si!", Ariana je radosno uzviknula, shvatila sam da sam se toliko zamislila da nisam ni primećivala koliko je vreme brzo proticalo.

"Toliko si savršena sa minimalnom količinom šminke da he to prosto nezamislivo", moja prijateljica je preterivala kao i obično.

"To govoriš samo iz razloga jer sam ti najbolja drugarica...", slegnula sam ramenima, a ona mi je na to pružila veliko ogledalo.

Tamnosmeđa senka je izražavala moje oči, dok je bezbojni sjaj koji mi je nanela činio da mi usne izgledaju punije. Ispoštovala je moje želje i nije mi nanela previše šminke, a ja sam se posle dužeg vremena sebi učinila lepom. Naporan rad i odgajanje Stele ostavili su tragove u mom izgledu, a sada su sve te sitne mrlje na mom licu bile prekrivene i koža mi je izgledala tako podmađeno i sveže.

"Da li si sada promenila mišljenje?", Ariana me ponosno gledala.

"Nisam lepa koliko me opisuješ, ja sam obična i ne vidim da u tome postoji išta loše", iskreno sam joj se osmehnula.

"Pošto ne veruješ meni, nadam se da ćeš naći muškarca koji će ti pomazati koliko si u stvari lepa i prefinjena; a do tada treba da znaš da ćeš za mene uvek biti najbolja i najlepša", osmehnula mi se pre nego što me privukla u zagrljaj.

Ne znam šta sam u životu učinila da je zaslužim, ali nikada sebi neću dopustiti da je izgubim. Zajedno smo preživele mnoge uspone i padove; i na kraju dana, bez obzira na situaciju i okolnosti, znale smo da smo tu jedna za drugu.

"Hajde, nemoj da mi stojiš tu zamišljena, ne možeš izaći u plišanoj trenerci i kućnim patofnama, kolioo god ti to potajno priželjkivala", nasmejala se, a zatim je izašla uz reči:"Biću ispred ukoliko ti zatreba pomoć i po mom mišljenju ta kraljevsko plava haljina će najbolje isticati sve tvoje obline."

Odmah sam odložila one haljine koje su po meni bile previše prekratke ili provokativne, jednostavno se u njima nikada nisam osećala prijatno; a sem toga nisam želela da ostavim utisak lake devojke na Teodora.

Izbor se sveo na maslinastozelenu haljinu sa belim kaišem koja se širila od struka  i na kraljevskoplavu usku haljinu na jedno rame, posle kraćeg premišljanja odlučila sam se da poslušam Arianin predlog jer je ona ipak najstilizovanija osoba koju poznajem. Sem toga, ona je savšeno prekrivala zavoj koji sam imala na povređenoj ruci.

Pažljivo sam navukla haljinu, trudeći se da što manje koristim ruku, jer me rana ponovo zabolela; a ja nisam bila osoba koja lako poseže za analgeticima. Zašnirala sam je dokle sam mogla, a zatim sam pozvala Arianu da mi pomogne.

"U koliko on dolazi?"

"U osam", odmah sam odgovorila, a ona se nasmejala na ovo. Bacila sam pogled na srebrni sat, on mi je bio poslednji poklon od roditelja, i videla da je pola osam već uveliko prošlo; a zatim sam počela da paničim kako ništa neću stići.

"Samo duboko udahni; crne štikle su ti u hodniku, a torba na komodi", ona je sve isplanirala i na tome sam joj bila beskrajno zahvalna.

Odmakla se par koraka od mene, a zatim je ponosno prokomentarisala:"Najlepša si, sigurna sam da će sve devojke biti ljubomorne na tebe."

Osetila sam kako crvenim i izašla sam u hodnik, jer nisam želela da ona to primeti. Nisam sebe videla njenim očima, ali sam sigurna da samo preteruje; mada nisam mogla poreći da su mi njeni komplimenti prijali.

"Stela, krećemo za pet minuta!", Ariana je uzviknula, a moja sestra joj je srećno odgovorila.

Čime li je ovog puta potkupila...

Zbunjeno sam pogledala u svoju prijateljicu, a ona mi je shvativši moj pogled objasnila:"Obećala sam joj da može da bira mesto na kome ćemo večerati, time sam rešila svoja dva problema. Prvo, ona neće saznati sa kime izlaziš, a drugo, pa... imaćeš kuhinju i ceo stan na istom mestu kada se vratiš."

Glasno sam se nasmejala na ovo, a Stela nam se pridružila u hodniku obuvajući svoje patike.

"Želim vam lep provod i Stela, nemoj da Ariani praviš probleme", osmehnula sam se mlađoj sestri.

"Nisam dete i nadam se da ću uskoro upoznati tog misterioznog muškarca", ona mi je namignula pre nego što je izašla.

"Ne liči mi na nju da ovako lako odustaje..."

"Misteriozni dolazi za manje od petnaest minuta, a ti ne želiš da te on čeka", još jednom me zagrlila pre nego što je otišla za mojom sestrom.

Osmehnula sam se svom odrzu u ogledalu, a zatim sam ubacila novac i lična dokumenta u crnu torbicu. Proverila sam da li je sve isključeno, a zatim sam zaključala stan. Izašla sam iz zgrade i ugledala ga naslonjenog na njegov auto, izgledao je nekako zamišljeno i odsutno ; ali odmah me primetio i uputi se prema meni. Primetila sam kako me odmerava i to mi je izmamilo osmeh.

Ne mogu poreći da je on izgledao savršeno, ali ja sam stekla utisak da je on tako izgledao i bez previše truda. Kosa mu je bila stilizovana u stranu, a bela košulja zavrnutih rukava do laktova je isticala njegove zelene oči. Košulju je uklopio sa crnim farmerkama i glomaznim satom koji je nosio na levoj ruci. Izgledao je opušteno, a ipak tako otmeno i elegantno.

"Drago mi je što si pristala i još jednom se izvinjavam ukoliko će ti ovo prouzrokovati probleme u tvojim obavezama", šarmantno mi se osmehnuo.

Malo je reći da sam se toliko izgubila u njegovim očima i osmehu da me ni malo nije bilo briga za nepripremljene testove i poludovršene rasporede.

"Snaći ću se, hvala ti na pozivu", nekako sam mu odgovorila.

Sa njim nisam bila sva svoja, nekako bi me uvek ostavljao bez teksta; a ipak je u meni budio osećanja za koja nisam znala ni da postoje.

"Prelepo izgledaš večeras", osmehnuo mi se, a zatim je otvorio suvozačeva vrata svog auta.

"Hvala ti...", tiho sam odgovorila, sigurna da su mi obrazi već uveliko crveni. Kada sam ušla u auto on mi se toplo osmehnuo, a zatim je zatvorio vrata i ubzo je pokrenuo auto.

"Da li ti je rana stvarala probleme?", upitao me sa dozom empatije.

"Samo u toku noći, ali to nije bilo ništa što nisam mogla podneti."

Blago se nasmejao na ovo:"Zoi, siguran sam da je malo gore od tog "samo u toku noći", a nisam ni sumnjao da je to nešto što ne možeš izdržati, ipak si ti jaka žena; samo sam želeo da se uverim da se ne junačiš bespotrebno i ne odbijaš lekove protiv bolova."

Da li je moguće da me je čitao kao otvorenu knjigu? Sem toga, on je mene upravo nazvao jakom, to je kompliment koji sam retko dobijala.

"Uveri me da grešim."

"Ovaj... ja...", doživela sam da zamuckujem u prisustvu muškarca, šta li ću još sebi dozvoliti?

"Otvori naslon za ruku, imaš brufen i flašicu vode, neću dozvoliti da ti ta povreda uništi još koje veče."

Da li je moguće da je ovoliko pažljiv?

Poslušala sam ga i učinila ono što mi je rekao, ali mi je takođe bilo dosta neprijatno da pričam o ovoj povredi sa njim iz meni nepoznatog razloga.

"Kako su blizanci?", pokušala sam da ga podstaknem da mi kaže nešto i o sebi.

"Isto, kao i uvek. Makar nema pogoršanja... Brine me Luka, slabo napreduje i još uvek ne može samostalno da diše; dok je Dajana borac na majku, ukoliko ovako nastavi planiram da je otpustim kući za petnaestak dana.", ugledala sam tugu i bol na njegovom licu i odmah sam zažalila zbog ovog pitanja.

"Ne mogu ni da zamislim kako je njihovim roditeljima, za ovo je potrebna ogromna snaga i upornost. Još uvek nisam majka, ali naučila sam par stvari odgajajući Stelu..."

"Nikolas je najzabrinutiji za Viktoriju, kao i mi; njena trudnoća je bila doslovno nemoguća, a šansa da iznese trudnoću nepostojeća, sada se brinemo da će sebe kriviti za sve što im se dešava."

Divila sam se toj ženi bez da sam je i upoznala, izborila se da postane majka i pored svog stanja. Verovatno je znala da je to može koštati života, ali ipak je želja da postane majka bila jača od svega.

"Nadam se da će sve biti u redu", blago sam se osmehnula.

"Veruj mi i ja isto", tiho je rekao, a zatim je zaustavio auto ispred jednog restorana, čovek iz obezbeđenja nas je pozdravio, a Teodor mu je pružio ključeve od auta.

Ovog puta sam bila brža od njega i uspela sama sam otvorila vrata, osećala sam se neprijatno dok je on to činio; a on se na ovo tiho nasmejao.

"Samostalna kao i uvek...", prokomentarisao je više za sebe, ali sam ga ja ipak čula.

Ušli smo u restoran i konobar nam je odmah prišao, imam utisak da Teodor ovaj restoran često posećuje.

Teodor mi je džentlmenski izvukao stolicu, a zatim je i sam seo preko puta mene. Brzo smo poručili hranu, on je i bez gledanja u meni znao šta želi, a ja sam izabrala prvo jelo koje mi se učinilo primamljivo.

"Voleo bih da saznam nešto više o tebi, znam tvoju prošlost, ali o sadašnjosti retko pričaš", bio je direktan.

"Znaš više o meni nego ja o tebi."

"Verovatno si u pravu. Pitaj šta te interesuje.", nasmejao se.

"Želim da čujem nešto o tvojoj prošlosti."

"Ja sam najmlađi sin Džejkoba i Elene Flejm, imam dva starija brata, najstariji je Damien, a srednjeg si već videla. Odgajani smo tako da najviše cenimo porodicu i brak. Rastao sam zajedno sa braćom, odvojili smo se za vreme studija jer smo želeli različite univerzitete, ali smo se ponovo spojili posle diplomiranja", ukratko mi je ispričao.

"Da li ja tebi sada mogu da postavim neko pitanje?"

"Naravno."

"Šta je tvoja najveća strast u životu?", pitao me, a ja sam ostala iznenađena ovim pitanjem.

"Učenje novih informacija i istraživanje, a sem toga uživam u predavanjima i trudim se da prenesem što više znanja. Ukoliko u auditorijumu imam sto ljudi i ako me od svih njih samo dvoje sluša, predavaću sa istim žarom je tih dvoje možda jednog dana postanu svetski poznati ljudi, a ja ću biti ponosna na sebe jer sam im nekada predavala.", iskreno sam mu odgovorila, očekivala sam da će se nasmejati mom odgovoru, ali on je samo klimnuo glavom.

"Šta je sa tobom?", uzvratila sam pitanje.

"Moja najveća strast je pomaganje deci, kao što si do sada verovatno zaključila. Trudim se da sa svakim pacijentom izgradim neki odnos i poverenje; trudim se da smanjim broj onih koje ne mogu spasiti. Ponajviše pokušavam da pudem dobar čovek, a tek onda dobar lekar."

Sviđali su mi se njegovi stavovi i iskrenost. Konačno sam se opustila dok sam razgovarala sa njim i posle kraćeg razgovora već sam se osećala kao da ga poznajem godinama unazad.

"Šta radiš u slobodno vreme?", želela sam da znam kako džentlmenski muškarac provodi vreme, a onda sam shvatila šta sam ga pitala i moji obrazi su ponovo postali crveni; on se trudio da potisne smeh, ali mu to i nije polazilo za rukom.

"Ne mora ti biti neprijatno zbog tog pitanja, provodim ga sa porodicom. Moja braća su već ispunjena na porodičnim planovima i trudim se da održim bliskost sa njima, sem toga uživam da provodim vreme sa Davidom i Stefanom, to su sinovi mog najstarijeg brata."

"Vaša porodica je baš mnogobrojna."

"Verovatno ti sve ovo zvuči zbunjujuće, ali jednom ću te upoznati sa njima", ponovo taj osmeh.

"Moja porodica je za razliku od vaše prilično dosadna, jer trenutno imam samo Stelu."

"Tvoja sestra je sve sem dosadne, imam utisak da je ona tvoja umanjena verzija."

"Veruj mi da grešiš, ja nikada nisam bila toliko energična i aktivna, ja sam bila onaj tip devojke koji je više uživao u knjigama i udobnosti svog doma, nego u noćnim izlascima."

Veče sa njim mi je proticalo previše brzo, uživala sam u svakom minutu provedenom sa njim, ali nažalost i ovaj sastanak se morao završiti.

Ispred restorana je bila ogromna gužva, jer smo svi verovatno krenuli kućama u isto vreme. Pošto nisam volela da budem sabijena sa ostalima, zamolila sam Teodora da se pomerimo u stranu dok se ovaj nered malo ne raščisti.

"Mora da mnogo vežbaš, samo ne shvatam kako i to postižeš...", rekla sam zagledavši se u njegove definisane trbušne mišiće.

Podigla sam pogled prema njemu, ali on  me samo gledao i nije ništa rekao. Znala sam da moram upropastiti ovako dobro veče, ko zna šta će sada misliti o meni. Osetila sam se neprijatno i krenula sam da se opravdam, ali u tom trenutku on me privukao bliže sebi i spustio usne na moje. Bio je to najvatreniji poljubac koji sam ikada doživela, dok su nam usne bile spojene on mi je rukom prolazio kroz kosu. Zemlja kao da se zatresla ispred nas, ali on me čvrsto držao, tako da sam se osećala sigurnom.

Odmakao se od mene i tada mi se osmehnuo neverovatnim osmehom, najširim do sada.

Uživala sam više nego ikada, a po njegovom izrazu lica videla sam da je i on.

"Zoi ti si neverovatna, u svakom smislu te reči."

"Gospodine Flejm, Vaš auto je spreman", radnik iz obezbeđenja je prekinuo trenutak.

Teodor mu se zahvalio i uzeo ključeve od njega, a zatim je slobodnu ruku obavio oko mog struka i poveo me ka njegovom automobilu.

_________________________________________

Mišljenja mi pišite u komentarima.

Nadam se da vam se ovo poglavlje svidelo i želim Vam ugodan dan. :)