ZOI

Prošlo je već devet dana od mog sastanka sa Teodorom, ali se još od tada nismo čuli. Verovatno sam nešto pogrešno uradila, ali nisam shvatala šta bi to moglo biti. Ariana me ubeđivala da je verovatno zauzet i da bih ja trebala da mu pošaljem poruku , ali se ja ipak nisam usuđivala na to.

Plašila sam se da sam ga nečim razočarala i shvatila sam da je verovatno vreme da pređem preko ovoga jer nisam želela da sebi dajem lažnu nadu; samo se nadam da na Stelinom sledećem sistematskom pregledu neće biti tenzije između nas.

Odvezla sam sestru u školu i nastavila put do fakulteta na kome sam predavala. Još jednom sam ukratko prelazila preko činjenica i pojmova koje treba danas da objašnjavam. Ovo mi je nekako odvlačilo pažnju od razmišljanja o njemu.

Ostavila sam auto na delu parkinga koji je bio namenjen za profesore i shvatila sam da sam ponovo stigla među prvima. Nikoga od studenata još uvek nisam videla, a kolege mora da su već unutra. Uputila sam se ka auditorijumu, spremna da započnem radni dan. Stigla sam da pripremim projektor, a uz to mi je i ostalo vremena za kafu iz automata. Uzela sam svoju torbu i zaključala vrata auditorijuma uputivši se ka delu zgrade u kome se nalazio automat.

Žurila sam, ne obraćajući pažnju na okolinu i u svoj toj žurbi sudarila sam se sa nekim. Poletela sam unazad, ali su me mišićave ruke te osobe zadržale i sprečile da padnem.

"Izvinite, bila sam neoprezna...", odmah sam se zahvalila i pogledala prema nepoznatoj osobi.

Susrela sam se sa dobro poznatim zelenim očima i prelepim, a ujedno i jakim crtama lica. Nosio je sivo odelo i ja sam ga iznenađeno gledala.

"Zoi, da li si dobro?"

"Da, hvala ti za ovo. Još jednom se izvinjavam", rekla sam spremna da se uputim u suprotnom smeru, želela sam da se sklonim od njega, ali on me uhvatio za ručni zglob i vešto sprečio u tome.

"Čekaj, izgledaš rastrešeno danas. Da li se nešto dogodilo, mogu li nekako da ti pomognem?", upitao me sa njegovim toplim osmehom.

Da li se on poigravao sa mnom, malo je bio fini džentlmen, a malo je izigravao frajera koji ne želi ni da se javi niti da pošalje poruku. Znala sam ja da on nije savršen, ali ovakvo ponašanje nisam očekivala.

"Ništa se nije dogodilo, izvini ali moram da se vratim na predavanje", objasnila sam mu, popustio je stisak, ali me i dalje nije u potpunosti pustio.

"Moram da razgovaram sa tobom."

"Nema potrebe, ono je bilo jednokratno; samo se nadam da ćeš i dalje biti profesionalan pred mojom sestrom", rekla sam praveći se da razumem, a on me zbunjeno gledao.

"Zoi, nije to u pitanju, iskreno se nadam da ćemo ono ponoviti, ali samo ukoliko ti to budeš želela."

"Nema potrebe da se pravdaš, razumem", makar ću pokušati.

"Ljuta si jer ti se nisam javio i razumem te i ja bih bio da sam na tvom mestu; ali imao sam problema sa Lukom, cele nedelje je bio kritično, četiri puta smo ga oživljavali, sem toga imao sam i druge pacijente..."

"Bože, nisam to znala...Mislila sam...", ostala sam bez teksta, kako sam mogla biti tako glupa? Kada sam se malo bolje zagledala u njega videla sam umor na njegovom licu i izražene podočnjake, koji su mi govorili da se ovih dana uopšte nije naspavao.

"Da li je on dobro?"

Znači on je cele nedelje pokušavao da održi dete njegovog rođenog brata u životu, a ja sam mislila da me izbegava. Po ko zna koji put u životu zažalila sam što nisam poslušala Arianu. Osetila sam se tako glupom i bezosećajnom, jer ipak sam mislila samo na sebe.

"Živ je, jedva. Ukoliko je i postojala neka verovatnoća da će izrasti u zdravo dete bez posledica sada je sve to propalo, bio je ovo težak period za sve nas", duboko je uzdahnuo.

"Hoćeš da odemo zajedno na ručak?", ponudila sam mu:"Tamo mi možeš sve ispričati."

"Ne bih da ti dosađujem porodičnim problemima, siguran sam da i svojih imaš previše..."

"Teodore, tu sam za tebe, iako ne mogu pomoći tvom bratiću, ipak te mogu saslušati sa nadom da će ti makar to olakšati situaciju", bila sam istrajna u svojoj odluci.

Nisam znala kako izgleda boriti se sa njegovom situacijom, ali sam znala koliko je podrška bitna u takvim trenucima. Da nije bilo Ariane i nkene porodice, ja zaista ne znam kako bih nastavila sa životom posle smrti roditelja.

"Završavam sa predavanjima u petnaest do jedan, a ti...?", shvatila sam da ne znam šta on uopšte radi ovde.

"Držim predavanja iz neonatologije studentima na medicini, ja završavam u pola jedan", objasnio mi je sa osmehom.

Kako ga do sada nikada nisam viđala na fakultetu? U stvari, kako bih ga i viđala kad sam kontakt sa ostalim profesorima imala samo za vreme obaveznih sastanaka, a on definitivno nije bio redovni profesor.

"Nadam se da ti neće biti problem da me sačekaš", osmehnula sam mu se:"Ja sam u auditorijumu broj 21."

"Naravno da neće, Zoi, hvala ti još jednom za ovo", široko mi se nasmejao, a ja sam dobila želju da ga privučem u strasni poljubac, ali sam se ipak morala iskontrolisati jer smo na radnom mestu.

"Onda, vidimo se kasnije", zaljubljeno sam mu se osmehnula i uputila se nazad ka auditorijumu, a tek na pola puta setila sam se kafe koju sam zaboravila. Izgleda da ću ipak morati da sačekam do prve pauze da je dobijem...

Glava mi je bila u oblacima dok sam koračala, sve što je meni trebutno bitno bilo je to da me on nije ignorisao. Možda ipak postoji šansa da uspemo. Zvučala sam kao zaljubljena tinejdžerka, ali ja bolji poljubac od onog sa njim nisam imala i itekako sam se nadala uskoroj reprizi.

Ispred vrata sale za predavanja me čekalo mnoštvo studenata, izgleda da sam po prvi put kasnila na sopstveno predavanje. Ubrzala sam korak i otključala glomazna vrata puštajući ih da uđu unutra. Dok su oni zauzimali mesta ja sam uključila računar i podesila projektor, zakasnila sam svega četiri minuta, ali i to je bilo nedopistivo, makar po meni.

"Ja se izvinjavam što kasnim, potrudiću se da se ovo više ne dešava, morala sam da razgovaram sa kolegom", kratko sam im se izvinila pre nego što sam započela predavanje.

Onog trenutka kada sam započela sa današnjom oblasti svi prisutni su prestali sa pričom, jer ja zaista nisam tolerisala ometanje predavanja. Mogla sam da se našalim i da prihvatim šalu, ali samo ukoliko za to ostane slobodnog vremena.

Potisnula sam sva razmišljanja o Teodoru i skoncentrisala sam se samo da što bolje i jasnije ispredajem ovo. Posle oko sat ipo vremena odlučila sam da je vreme da napravimo pauzu i dala sam svima dvadeset minuta odmora. Brzo sam sakupila svoje najvrednije stvari i uputila se da konačno uzmem svoju preko potrebnu dozu kofeina.

Sinoć sam kasno zaspala jer sam morala Steli da pomažem oko učenja za test iz hemije, a sem toga sam još jednom morala da prođem kroz sve slajdove prezentacija koje danas predajem. Planirala sam da će mi učenje sa sestrom oduzeti oko sat vremena, ali to se odužilo na više od tri sata jer mi je ona pored gradila pričala i o novinama u školi i na treninzima; samim tim sve moje obaveze su ponovo bile ispomerane.

"Zoi", čula sam Teodorov glas pored sebe. Okrenula sam se udesno i videla ga kako stoji naslonjen na vrata držeći dve čaše sa kafom.

"Pretpostavljao sam da ćeš uskoro napraviti pauzu pa sam ti doneo osveženje, nadam se da sam pogodio ukus", nasmejao mi se i pružio mi jednu čašu, a ja sam je rado prihvatila i otpila veliki gutljaj kafe.

"Ni sama ne bih bolje izabrala", mislim da me ovakva sitnica nikada ranije nije učinila ovako srećnom.

"Koliko dugo predaješ?", upitala sam ga.

"Oko tri godine, povremeno održavam predavanja iz oblasti pedijatrije kada se radi o temama koje više poznajem od redovnih profesora; a nekada držim i osnovne medicinske predmete, zavisi od toga šta od mene traže."

"Kako sve postižeš?"

"Trudim se da imam vremena za sve, porodicu, predavanja i pacijente; ali tada najviše pati moj odmor", odgovorio mi je uz blagi osmeh.

Nastavili smo da razgovaramo i ovih dvadeset minuta mi je zaista bilo prekratko da se sa njim ispričam, osećala sam se kao da razgovaram sa prijateljem koga poznajem dugi niz godina.

"Verujem da te studenti već očekuju, vidimo se onda pred taj ručak", nasmejao se i uputio ka suprotnom delu zgrade.

Čak je i on izgledao mnogo srećniji posle našeg razgovora, nije bio onako tužan i ozbiljan kao jutros. Zasluživao je malo smeha uz svu patnju i bol sa kojom se svakodnevno susreće.

Još par trenutaka sam gledala u njegovom pravcu, a onda sam ponovo ušla u auditorijum spremna da nastavim predavanje. Ne mogu poreći da onaj razgovor nije i meni dosta značio, jer sam u toku pauza obično bila sama iz razloga što svako od mojih kolega pravi pauze u različito vreme.

Ostatak radnog vremena mi je proticao sporije nego inače, sem toga ovu oblast nisam ni sama previše volela, ali sam je ipak morala slušati. Većina studenata je izgledala smoreno, ali su se makar iz poštovanja pravili da slušaju; bilo je i onih kojima se ovo gradivo verovatno svidelo jer su upijali sve što sam govorila.

Negde pred sam kraj predavanja primetila sam da se zadnja vrata otvaraju i ugledala sam Teodora kako seda u poslednji red, osmehnuo mi se, a ja sam nastavila da pišem po tabli.

"To bi bilo sve od gradiva za danas", spustila sam marker na katedru:"Ima li pitanja?"

Primetila sam ruku jednog studenta i duboko uzdahnula, videvši da je to Viktorova ruka:"Pitanja se mogu odnositi samo na gradivo."

Prisetila sam se pitanja smelijih momaka koji su mi nudili sastanke, udeljivali komplimente i tražili ocenu kroz šalu.

Na moje iznenađenje nije spustio ruku i to me obradovalo, možda je konačno rešio da se posveti učenju.

"Izvoli Viktore, slušam te."

"Da li bih mogao da dobijem 6, ipak ni jedno predavanje nisam propustio?", nasmejano me upitao; a ja pomislila da će on početi da uči.

"Ukoliko naučiš za sledeći usmeni ispit, možeš i 10 da dobiješ, neću imati ništa protiv."

Namrgođeno je seo, on je jedan onih koji su fakultet verovatno upisali samo da bi na kraju imali diplomu. Kada to želi, zaista može dobro da nauči, ali jednostavno više voli zabavu i sport od učenja, zbog čega već drugi put obnavlja godinu.

"Konsultacije su u četvrtak od 9 do 11 ujutru, ukoliko nemate više pitanja, slobodni ste za danas."

Sačekala sam još minut u nadi da će neko postaviti pitanje, ali pošto se to nike desilo počela sam i sama da se pakujem.

"Žao mi je što nisam prisustvovao na celom predavanju, izgledaš tako fokusirano i ozbiljno dok predaješ", široko mi se osmehnuo.

"Pa... hvala ti."

"Rezervisao sam restoran u blizini, nadam se da voliš Italijansku hranu", poveo me ka svom automobilu.

"Teodore, ali moj auto je još na parkingu", pokazala sam rukom prema autu.

"Mogu zamoliti nekog iz obezbeđenja da ga odveze do tvoje zgrade, samo mi daj ključeve."

Nikome nisam dopuštala da vozi moj auto, jednostavno znam koliko sam morala da radim da bih ga sebi prijuštila; ali njemu sam jednostavno verovala. Izvadila sam ključeve iz torbe i pružila mu ih, samo se nadam da ću ga zateći u jednom komadu.

"Možeš se smestiti dok im ja objasnim tvoju adresu", rekao je otključavši mi njegiv auto, a ja sam bez reči ušla unutra.

Proverila sam svoj privatni telefon i videla da imam dve poruke od Stele, trening joj je pomeren za četiri i isplanirala je da ide sa drugaricama, a pored toga me pitala da li posle toga može da ode sa njima u kafić. Odobrila sam ovo jer odavno nije nigde izašla, a sem toga poznavala sam njene drugarice i svaka od njih je lepo vaspitana.

Znači u narednih par sati neću morati da brinem o mlađoj sestri, što mi je u neku ruku i odgovaralo.

"Tvoj auto će za pola sata biti ispred tvoje zgrade", ušao je u auto.

Činilo mi se da je njemu lako da reši svakodnevne probleme i to bez imalo nerviranja, valjda se to nauči dok se radi sa bolesnim ljudima.

"Hvala ti."

"Nego, želeo sam da te pitam da li si išla da skineš konce?", upitao me, upalivši auto.

"Nisam", zar je već trebalo da idem? Svakako nisam stizala.

"Možemo otići do bolnice posle ručka", dopadalo mi se što je u stanju da sve isplanira u kratkom vremenskom periodu, a uz to ostane organizovan.

"Ukoliko ti to neće stvoriti pometnje u rasporedu, meni odgovara."

"To je deset minuta posla, sem toga smena mi počinje tek u četiri."

Započeli smo razgovor o svakodnevnim dešavanjima i temama, a ja sam uživala u njegovom prisustvu.

"Kako je Stela?", upitao me.

"Odlično, vratila se na treninge, žali se na školske obaveze, ukratko, uživa u najlepšem periodu života, a da toga nije ni svesna."

"Voleo bih da se makar na dva dana vratim u njene godine, mislim da bih se nauživao..."

"Veruj mi i ja."

"Jesi li razgovarala sa njom o nama?"

Nama? Zar mi uopšte postojimo? Srce mi je zaigralo na njegove reči i ja sam se osetila kao najsrećnija žena na planeti.

"Rekla sam joj da izlazim sa nekim, ali nisam rekla da si to ti, želim prvo da vidim gde će nas ovo odvesti; jer Stela je ipak osoba koja se prelako vezuje za druge ljude."

"Podržavam tvoju odluku i zaista sam zadivljen koliko ti brineš o njoj."

"Vremenom sam se navikla da joj uvek moram biti dostupna, a imam utisak da se i ona maksimalno trudi da mi sve ovo olakša."

Zaustavio je auto u blizini Italijanskog hotela i tu parkirao auto, a zatim smo oboje izašli iz auta. Dok smo koračali on me obuhvatio oko struka, a zatim me pogledao krajičkom oka, tražeći odobrenje za svoj postupak.

"Gospodine, žao mi je ali Vas ne možemo pustiti unutra, ručak u restoranu ovog hotela se mora rezervisati minimum petnaest dana ranije", radnik iz obezbeđenja se raspravljao sa parem koji je bio ispred nas.

"Teodore...", htela sam da ga zamolim da odemo u drugi restoran, jer nisam želela neprijatnosti.

On je samo spustio prst na moje usne i namignuo mi uz reči:"Samo mi veruj."

"Gospodine, Flejm!", drugi radnik iz obezbeđenja je dotrčao do nas:"Kako ste danas?"

"Odlično, hvala na pitanju, da li možda imate jedan slobodan sto za dvoje?"

"Znate da je Vaša porodica uvek dobrodošla. Želiteli da pripreme Vaš omiljeni sto sa pogledom na grad?"

"Naravno, to bi bilo odlično", Teodor mu se osmehnuo.

"Treba li da budem iznenađena uticajem koji imaš?", upitala sam ga posle višeminutne vožnje liftom.

"Ne bih želeo tako da me vidiš, mislio sam da će ti se ovaj restoran dopasti.", odgovorio mi je tiho dok nas je konobar vodio ka našem stolu.

"Divan je, ali hoću da znaš da ne moraš da me vodiš na ova luksuzna mesta, bila bih zahvalna i dostavom na kućnu adresu, ukoliko bi ti bio uz mene."

"Zoi, veruj mi da ja odlično znam kakva si ti žena i jedno je sugurno, zaslužuješ samo najbolje."

Sigurna sam da sam se zacrvenela, ali ovog puta se nisam trudila da to sakrijem. Da li je moguće da ovakvi muškarci još uvek postoje? Još bolje pitanje je, zašto je izabrao mene?

"Možeš li mi sada ispričati šta te muči?", upitala sam ga, jer je to i bio razlog našeg dolaska.

U početku se ustručavao, verovatno se pitao da li može da mi veruje, ali je na kraju ipak popustio. Uz ovaj razgovor shvatila sam koliko je u stvari zahtevno biti šef odeljenja u bolnici. Smatrala sam da se njegov posao ogleda u papirologiji i povremenim predavanjima, ali on me uverio u suprotno. Naslušala sam se toliko tužnih dečijih sudbina da sam se zapitala kako uopšte može tamo da radi.

U jednom trenutku je njegov telefon zazvonio i prekinuo naš razgovor, a on je odmah odgovorio, spreman da odmah krene u bolnicu.

"Majko, da li je sve u redu? Da li su blizanci dobro?", čula sam zabrinutost u njegovom glasu.

Ustao ne od stola i uputio se ka izlazu, krenula sam da ga pratim, ali on mi se osmehnuo i zamolio me da ga sačekam

Nadala sam se da nije ništa ozbiljno, ali ipak sam se plašila vesti koje bi mogao dobiti. Možda nisam poznavala roditelje tih beba, ali ono što su oni proživljavali ne bih nikome poželela. Ipak su sve loše vesti morali primiti staloženo i pribrano, jer su na kraju dana morali biti jaki zbog njih.

"Teodore...", zabrinula sam se kada sam ga ugledala kako se vraća ozbiljan.

"Ne brini, izvini ukoliko sam te zabrinuo, moja majka samo smatra da su njene dobrotvorne večere prioritetne vesti", duboko je uzdahnuo:"Nadam se da si slobodna u subotu uveče, jer sam te prijavio kao svoju pratilju."

_________________________________________

Prvo bih želela da vam se zahvalim što me već tri godine podržavate na Wattpad-u, jer mi to bezgranično znači. Hvala vam što ste podržali pisanje tada petnaestogodišnje devojčice i sprečili je da odustane.

Ovih par poglavlja su samo zahvalnica za svaki vaš vote i komentar.

Želim vam ugodno veče! ❤