ZOI

"Ne mogu da verujem da opet kasnim...", duboko sam uzdahnula, jer me već hvatala panika:"U stvari, ne mogu da verujem da sam prihvatila da idem sa njim na tu dobrotvornu večeru."

Nervozno sam šetala po stanu dok mi se moja najbolja prijateljica smejala sedeći u fotelji. Našminkala me pre više od sat vremena, ali ja jednostavno sada nisam imala šta da obučem.

Jedno je bilo spremiti se za izlazak i posao, a sasvim drugo biti među svim tim uglednim i bogatim ljudima. Plašila sam se da neću znati kako da se ponašam ispred njih, da ću nekako obrukati Teodora.

"Zašto nikada neću naučiti da odbijem nekoga?", isfruktrirano sam upitala dok sam još jednom pogledom prelazila preko svih haljina koje sam posedovala.

"Mislim da previše razmišljaš, jednostavno obuci belu ili crvenu haljinu, mada ni sa crnom ne bi pogrešila."

"Lako ke tebi da to kažeš, sem toga, kako to da ti propuštaš ovaj događaj?", upitala sam je.

Njena porodica je obično prisusvovala na ovakvim dobrotvornim manifestacijama, jer su one odlične za sklapanje novih poznanstava.

"Zato što planiram da naredna dva dana provedem kod Kristijana, ali moji roditelji idu", slegnula je ramenima.

"Čekaj, ti to hoćeš da kažeš da će Metju i Lisa prisustvovati?"

"Naravno da hoće, znaš li ti koliko sh Flejmovi uticajni?"

"Hvala ti na podsećanju da tamo ne pripadam, šta bih trebala da kažem tvojim roditeljima kada ih sretnem?"

"Draga moja Zoi, među tolikim ljudima male su šanse da ih vidiš, ako ih i sretneš samo im se javi, zar je sramota da te u tvojih trideset godina vide sa dečkom?"

"Dvadeset i devet, ne dodaji", detinjasto sam se pobunila:"I nije mj dečko, nikada o tome nismo ni razgovarali..."

"Zar tebi sve mora da se naglasi?", uzdahnula je sa nevericom:"Izlazite zajedno, provodite vreme zajedno, on brine o tebi, ljubite se; šta tebi tu nije jasno?"

"Praviću se da ovo nisam čula."

"Možeš se te praviti koliko hoćeš, Flejmovi ne izlaze sa bilo kime, treba da upoznaš žene njegove braće; jedna je šef farmaceutskog odeljenja u njihovoj bolnici, a druga svetski poznati advokat. Načula sam da su Flejmovi odgajani po strogim pravilima, zato i ne treba da te čudi džentlmensko ponašanje sve trojice. Njihovi roditelji su primer sloge i poštovanja, a ne verujem da su veze na jedno veče baš dozvoljene..."

"Menjamo temu", nisam želela da razmišljam o Teodorovim roditeljima, a još manje o njegovim prethodnim vezama. Svesna sam da je imao život i pre mene, ali aspekt života o njegovim bivšim devojkama me zaista nije interesovao.

"Brineš da ćeš tamo videti moje roditelje, a ja bih se na tvom mestu više brinula o njegovim roditeljima."

"Hvala ti na podršci", rekla sam joj sa očitim sarkazmom u glasu, a ona se ponovo zasmejala; nju je sve ovo veoma zabavljalo.

"Šta si rekla Steli za večeras?", upitala me.

"Ništa i ovako me svakodnevno sa širokim osmehom pita o "misterioznom muškarcu", a pošto spava kod Maje nisam morala da joj najavljujem svoje odsustvo."

Malo je reći da rođendan njene najbolje drugarice nije mogao biti u boljem trenutku. Sem toga, Majini roditelji su profesori u srednjoj školi i oni su jedni od retkih ljudi u koje imam puno poverenje.

"Zar ne misliš da je olako odustala od toga da sazna sa kime izlaziš?"

Sada kada je to pomenula... Stela je zaista bila manje napadna i zainteresovana nego obično.

"Imala je dosta obaveza oko škole i treninga, verovatno je zbog toga popustila u istraživanju."

Ni sama nisam bila ubeđena u svoje reči, ali to je problem o kome ću misliti kasnije i ovako ih već imam previše.

"Ako ti tako kažeš, ali ona je meni sumnjiva."

Naš razgovor je prekinulo zvono na vratima, a nas dve smo se zbunjeno pogledale. Večeras zaista nisam nikoga očekivala.

"Jesi li možda naručila hranu?", upitala sam Arianu, ali ona je odmahnula glavom.

"Ja se čuvam za večeru sa Kristijanom."

Samo se nadam da se Stela nije posvađala sa Majom, jer ukoliko je to slučaj, sigurno neću moći da odem na tu večeru. Koliko god nam komšije bile prijatne i ona samostalna, ipak je ne bih smela ostaviti samu.

Polako sam otvorila vrata i ostala iznenađena prizorom, Teodor u svečanom odelu je držao dve zlatnoružičaste kutije u levoj ruci, dok je buket belih ruža držao desnoj.

"Izvini, ja još uvek nisam spremna, izgleda da sam se izgubila u vremenu..."

Zar sam toliko kasnila? Nikada ranije mi se nešto ovakvo nije desilo. Šta li će sada misliti o meni...?

"Čekaj Zoi, pogrešno si shvatila, ja sam poranio", osmehnuo se i predao mi cveće.

Nikada do sada od muškarca nisam dobila cveće i ostala sam zadivljena ovim znakom pažnje. Zagledala sam se u njegove zelene oči i zapitala se da li je sve ovo možda san.

"Mogu li da uđem?", upitao me uz blagi osmeh:"Izvini što sam upao nenajavljen."

"Naravno, izvini", pomerila sam se u stranu i pustila ga da prođe.

Zatvorila sam vrata iza nas i povela ga ka dnevnoj sobi u kojoj je sedela moja prijateljica.

"Želiš li nešto da popiješ?", upitala sam ga, a on je odmahnuo glavom i pozdravio Arianu.

"Moja asistentkinja je zaboravila ovo da ti pošalje, zbog toga sam došao", rekao je predavši mi kutije sa velikim satenskim mašnama.

Otvorila sam veću kutiju i ugledala prelepu dugu haljinu sa zlatnoružičastim sjajem. Gornji deo je bio na široke brtele sa dekolteom na preklop, dok je donji deo slobodno padao. Čak je i zaštitni papir na haljini izgledao prefinjeno i skupo.

"Damienova žena je izabrala haljinu, ne moraš je obući ukoliko ti se ne dopada..."

"Teodore, divna je; ali bojim se da ne mogu prihvatiti ovaj poklon, već se osećam kao da te iskorišćavam..."

"Zoi, ukoliko ti se dopada, tvoja je. Razgovor na tu temu je završen", mogla sam prepoznati ozbiljnost u njegovom glasu:"Smatraj to zahvalnicom što si pristala da mi praviš društvo večeras."

Dok sam ja i dalje zadivljeno gledala u haljinu, Ariana je uzela drugu kutiju i otvorila je. U njoj su se nalazile lakovane sandale na štiklu identične nijanse kao i haljina; žena koja je izabrala ovu haljinu je vodila računa da sve bude isplanirano do najsitnijeg detalja.

"Hajde, idi da se obučeš, a ja ću našem gostu za to vreme", namignula mi je i pogurala me ka mojoj sobi.

Znala sam svoju prijateljicu, jedva je dočelala da ostane sama sa njim da bi mogla da ga ispita. Nisam je mogla kriviti zbog toga, činila je to iz najbolje namere; ali nekako sam se zbog toga osećala postiđenom.

Brzo sam navukla haljinu, ali sam ostala zagledana u svoj lik u ogledalu, jer nikada do sada nisam imala nešto ovako savršeno. Bila je jednostavna, a ipak tako elegantna i prefinjena u isto vreme. Obula sam štikle i zavrtela se oko ogledala, znam da sam se ponašala detinjasto i nezrelo, ali ipak sam se osetila kao bogate i uvažene žene koje sam gledala u filmovima.

Još jednom sam se osmehnula svom odrazu u ogledalu i duboko udahnula pre nego što sam otišla u dnevni boravak; pre nego što sam i ušla, osetila sam njihove poglede na sebi, ali Teodor nije skrenuo pogled kao moja prijateljica već je ostao zagledan u mene što je učinilo da se osetim pomalo neprijatno.

"Vreme je da krenem, ne bih želela da vas zadržavam, a Kristijan me već očekuje...", Ariana je ustala sa fotelje i uputila se ka hodniku.

Ispratila sam je do ulaznih vrata i privukla je u čvrsti zagrljaj.

"Hvala ti na svemu."

"Rekla sam ti da za ovakve sitnice ne moraš da mi se zahvaljuješ, znaš da na mene možeš uvek da se osloniš", nasmejala se:"Bićeš najlepša tamo i očekujem sve detalje koliko sutra ujutro."

"Bolje da to ostavimo za posle vikenda, uživaj sa Kristijanom."

"Ne brini o tome, Kristijan zna koliko smo nerazdvojne", nasmejala se iskreno, a i ja sa njom.

"Uživaj sa Kristijanom", dobacila sam joj kada je izašla iz stana.

"Ti ne dopuštaj onom zgodnom doktoru da te predugo čeka."

Osetila sam varnice u vazduhu kada sam ostala sama sa Teodorom, temperatura u prostoriji kao da je iznenada porasla za par stepeni i ja sam poželela da otvorim prozor. Teodor je ustao sa ugaone garniture i polako mi prišao, a ja sam ga pratila pogledom. Uzeo je jedam moj odbegli pramen kose u svoju ruku, poljubio ga, a zatim ga pažljivo stavio iza mog uha.

"Tako si savršna...", obratio mi se onim njegovim muževnim glasom koji je činio da varnice prođu celim mojim telom, a zatim je spustio usne na moje. Osetila sam se kao da gubim tlo pod nogama, a on me čvrsto obavio svojom rukom oko leđa. Uživala sam u svakom trenutku ovog poljupca, nadajući se da se nikada neće završiti i da ću njega ga uvek imati pored sebe; ali ipak jeste. Osmeh mi je ozario lice, a po njegovom izrazu znala sam da je uživao isto koliko i ja.

Još par trenutaka smo se zaljubljeno gledali dok ja nisam bacila pogled na sat i odlučila da prekinem ovu tišinu.

"Idemo, ne želimo da stignemo poslednji", on je na moje reči klimnuo glavom i uzeo moju ruku u svoju. Njegova šaka je bila dosta veća i to je učinilo da se uz njega osetim još zaštićenije i voljenije.

"Mislim da bi uskoro trebala da razgovaraš sa sestrom jer mislim da oboje shvatamo da ovo želimo, a ukoliko poželiš da zajedno razgovaramo sa njom, biću tu", obratio mi se kada je pokrenuo auto.

Klimnula sam glavom na ovo, ali ipak još uvek nisam bila spremna na tako veliki korak. Uz njega sam osetila šta znači iskreno voleti nekoga, ali i kako je teško boriti se sa mogućnošću da svemu tome može doći kraj. Sve mi se ovo činilo previše savršeno da bi bilo istinito.

"Teodore, ja nikada nisam prisustvovala ovakvim manifestacijama i nisam sigurna da sam najbolji izbor da budem tvoja pratnja, ali potrudiću se da se uklopim...", bila sam iskrena sa njim na šta se on glasno nasmejao.

"Izvini", rekao je potiskujući smeh:"Samo treba da budeš svoja, potrudi se da uživaš i ne zamaraj se takvim stvarima."

"Ali..."

"Nema "ali" Zoi, nisam te pozvao da bi glumila nasmejanu lutku bez jezika, takve žene ne podnosim. Razumem da će biti dosta medicinskih tema, ali njih prepusti meni, a ja ću očekivati od tebe da večeras izraziš svoja mišljenja i stavove slobodno."

"Mnogo si mi olakšao...", sarkastično sam rekla.

"Samo se opusti, to je samo dobtotvorna večera", rekao je isprepletavši prste sa mojima.

Radnici iz obezbeđenja su nas čekali na samom ulazu na parking i dvojica su nam odmah prišla; jedan je uzeo ključeve od Teodora, a drugi mi je otvorio vrata poželevši nam ugodno veče. Osmehnula sam se obojici i uzvratila im pozdrav, a Teodor je zaštitnički ponovo obavio ruku oko mog struka.

"Čekaj, a šta bih trebala da radim ukoliko naletim na tvoje roditelje?", uspaničeno sam ga upitala kada smo se odmakli od obezbeđenja.

"To će već biti malo teže... Elena je ugledna žena koja do sada nije favorizovala ni jednu moju devojku, a Džejkob je uvek hladnog izraza lica i ne voli glasno pozdravljanje", zapanjeno sam ga pogledala, pokušavajući sve da zapamtim.

"Šalio sam se", glasno se nasmejao i par prolaznika nam je uputilo neodobravajuće poglede:"Kao što sam već rekao, treba da budeš svoja; a ne da glumiš osobu kakva nisi."

Celim putem sam osećala zavidne poglede na nama koji su činili da se osetim neprijatno. Teodor me privukao bliže sebi i ponašao se kao da ništa ne primećuje.

Onog trenutka kada smo izašli iz lifta ljudi su počeli da nam prilaze i da se pozdravljaju. Osmehivali su se, ali sam im u pogledu videla zavist koju su pokušavali da prikriju. Teodoru je bio opušten i sa svima se pozdravio, posvećujući im svojh pažnju, makar na kratko. Izgledao je kao da ne rođen za diplomatske poslove jer bilo je nečeg prirodnog u njegovom držanju i govoru što ga izdvajalo iz mase.

Krov ove bolnice bio je elegantno uređen sa barskim stolovima raspoređenim po celoj površini i raznolikim cvetnim dekoracijama. Konobari su prolazili i nudili ljude skupocenim pićima, a mnogi su ih rado prihvatali. Još jednom sam se pokajala što sam prihvatila da dođem, jer ovaj svet se previše razlikovao od mog.

Jedno je sigurno, biće ovo dugo veče za oboje...