TRI GODINE KASNIJE

ANDREA

Malo je reci da sam bila presrećna, konačno sam dobila radnu vizu i dugo željeni posao u inostranstvu. Dobila sam mesec dana da se spakujem i dođem na završni intervju sa poslodavcem. Konačno sam dobila šansu da Davidu i sebi pružim bolji život.

Čim sam završila fakultet potrudila sam se i dobila posao, nisam više želela da zavisim od svojih roditelja i imala sam sasvim dovoljnu platu za nas dvoje, ali mnoge loše uspomene su me vezivale za ovu državu i bilo je vreme da svoju sreću potražim negde drugde.
Telefon je zazvonio dok sam ulazila u auto i odmah sam se javila.

"Gospođo, ovde Milica, vaspitačica Vaseg sina, zovem Vas da Vam javim da se on ne oseća dobro i da ima visoku temperaturu, nadam se da možete doci po njega."

"Odmah dolazim", rekla sam i prekinula vezu, mora da je ponovo pokupio neki virus u vrtiću.

Posto nisam bila mnogo udaljena od vrtića stigla sam tamo za manje od deset minuta, tamo me je dočekala Davidova vaspitačica sa mojim sinom i medicinskom sestrom koja je radila u vrtiću.

Čim sam ga preuzela i zahvalila se vaspitačici i sestri što su brinule o njemu, a zatim sam ga smestila u auto. Uputila sam se ka bolnici jer nisam od onih koji se leče "sami na svoju ruku", možda jesam farmaceut, ali kada su u pitanju deca bolje je se posavetovati sa specijalistom i biti siguran.

"Mama, ne osećam se najbolje", rekao je moj trogodišnji sin iz njegovog dečijeg sedišta: “Hladno mi je."

"Uskoro stižemo kod doktora, on će ti pomoći i učiniti da uskoro ponovo možemo da idemo u park i da se zajedno igramo."

"Ali ja ne želim da idem kod doktora, oni su strašni."

"Ako se ne budeš previse opirao i budeš dobar dečak posle ovoga možemo da radimo šta god želiš", rekla sam pokušavajući da ga ubedim, nije da ga krivim strah od bolnica je nasledio od mene.

"Hoćeš li mi kupiti novu fudbalsku loptu, a može li i teta Sara da dođe?"

"Teta Sara je tek juče doputovala, mora da se odmori, a što se lopte tiče možeš izabrati koju god poželiš."

"Ali ja želim da vidim teta Saru!", moj sin se pobunio, a ja nisam mogla da se ne osmehnem, bio je tako tvrdoglavo dete, a pogodite na koga je i to nasledio.

"Znam dušo i mama želi da je vidi, ali moramo da joj dopustimo da se odmori nakon dugog puta, zamisli kako bi se ti osećao kada ti ja ne bih dozvolila da spavaš i kada bi morao da se celu noć igraš sa mnom, da li bi se dobro osećao?"

"Loše", rekao je i videla sam kako je imao tužan izraz lica.

"Upravo tako, zato ćemo pustiti teta Saru da se odmori, a verujem da će narednih mesec dana stalno biti kod nas."

"Jedva čekam!", uzviknuo je radosno.

Za to vreme ja sam tražila slobodno parking mesto na prilazu bolnice i imala sam sreće jer je jedno upravo bilo oslobođeno. Čim sam se parkirala izasla sam iz auta i podigla Davida iz njegovog sedišta, a on mi se odmah sklupčao u naručju i stavio glavu na moje rame, čvrsto me je grlio oko vrata, a ovo je značilo da se plaši: “Sve će biti u redu, posle ovoga idemo kući da gledamo Mašu i medu, važi?"

"Mama, da li moramo da idemo?"

"Bojim se da moramo, ali obećavam ti da neće biti strašno, a posle ovoga ćeš se i osećati bolje."

Čim smo ušli u bolnicu iskrsao je još jedan problem, njegov izabrani pedijatar je na godišnjem odmoru.

"Da li želite da pozovem doktorku Stosić?", pitala me je medicinska sestra koja je bila na šalteru.

"Naravno, hvala Vam", rekla sam i blago joj se osmehnula.

Samo da što pre završimo ovde i odemo kući da se dobro odmorimo, oboma nam je potreban odmor.

"Sedite i sačekajte, odmah ću je pozvati", rekla je, a ja sam sa Davidom, koji me i dalje nije puštao, sela u čekaonicu.

"Lazić David", čula sam ženski glas.

"Tu je."

David me je samo čvršće zagrlio, a čim sam pogledala u doktorku ostala sam bez teksta.

Visoka i vitka devojka koja nije mnogo starija od mene, a kratka plava kosa joj je bila stilizovana, ali to nije bilo ono što me je ostavilo bez teksta.

"Andrea?", upitno me je pogledala, ne verujući da sam to ja. Pogledom je prelazila preko mene na Davida koji je zaspao u mom naručju.

Progutala sam knedlu, pa ovo samo može meni da se desi!

"T-Tatjana, dugo se nismo videle", nekako sam izgovorila.

"Hajdemo u ordinaciju, tamo ćemo pričati", rekla je i blago mi se osmehnula: O-ovo je t-tvoje d-dete?"

Kiselo sam joj se osmehnula i pratila je do ordinacije, čim smo ušle ona mi je ponudila da sednem.

"Pa vidim da si postala majka", rekla je.

"Da, konačno sam našla nekoga sa kime ću provesti život", lažno sam se osmehnula, a ona me je samo pogledala.

"Andrea, ne moraš me lagati, iz aviona se vidi da je ovo dete isto Aleksandar, a uz to nosi tvoje prezime i od prilike vidim da ima oko tri godine, a pre toga si bila samo sa Aleksandrom."

Sledila sam se u mestu, nisam znala ni šta da kažem, niti šta da uradim, samo sam se zagledala u zid ispred mene.

"Možda je vreme da krenem", rekla sam i ustala, ali me je ona uhvatila za ruku i sprečila u tome.

"Stani, molim te, nisam želela da te razljutim."

"Tatjana, tvoj brat je dovoljno učinio za nas, ne želim da čujem za njega."

"O-on z-zna? T-to n-nije m-moguće", nekako je promucala.

"Zna on za to već tri godine, ali ga nije briga, mi ga ne zanimamo i najbolje je da tako i ostane, koristio me je svo vreme, a onda je samo nestao!", bes je bio jaci od mene.

"M-mama, zašto si ljuta?", uplašeno me je pitao moj trogodišnji sin, a čim sam ugledala strah u njegovim očima, naterala sam sebe da se smirim.

"Izvini, zbog toga, neće se ponoviti", rekla sam i poljubila ga u čelo, a zatim sam se ponovo okrenula ka Tatjani.

"On je za nas mrtav", rekla sam tiho.

"Andrea, on je tada bio u problematičnom periodu... sigurna sam da nije tako mislio."

"On je bio u problematičnom periodu?!", sarkastično sam pitala: “Tatjana, iskoristio me je, ostavio trudnu, a kada sam mu javila da je postao otac priznao da me je svo to vreme koristio i da ga ja više ne interesujem, sama sam odgajala dete, završila fakultet i zaposlila se."

"Ja ne mogu da verujem u ovo."

"Veruj, jer tvoj mlađi brat nije dobrica kakvom se predstavlja, on je kreten koji samo misli na sebe."

Izasla sam iz ordinacije i za sobom zalupila vrata, nikoga nije bilo kada su mi bili potrebni, a sada kada mi ne trebaju svi su tu.

"Andrea! Andrea, stani, molim te!", čula sam Tatjanin glas iza sebe, ali se nisam osvrtala i žurno sam nastavila ka autu.

"Mama, znaci li ovo da neću ići kod drugog doktora?", pitao me je moj sin pun nade.

"Da, ali samo ovog puta", rekla sam, a on me je samo čvrsto zagrlio: “Idemo do apoteke, a posle toga kod teta Sare."

Znam da nisam trebala onako da postupim, ali bilo je jače od mene. Ili bih otišla, ili bih dozvolila sebi da se ponovo slomim zbog nekoga ko nas ne zaslužuje. Jedan od razloga zasto napuštam zemlju je i taj što želim nov početak, jer verujem da će mi ova promena pomoći da ga konačno zaboravim, pređem preko svega i možda dopustim nekome da osvoji moje srce.