Damien

"Teodore, budi pažljiv... i blag... i osmehuj se... i skini mantil...nemoj da ga isprepadaš, on tek ima tri godine i ima fobiju od bolnica...", počeo sam da objašnjavam bratu, pazeći da ništa ne izostavim.

Teodor je prasnuo u smeh, a ja nisam shvatao šta je toliko smešno, ovo je bila zaista ozbiljna situacija...

"Da li ti to misliš da ja ne znam kako da radim svoj posao?", nasmejao se, a mogu se zakleti da će mu i suze krenuti od smeha:"Opusti se, to je samo običan sistemacki, uradio sam to najmanje milijardu puta do sada..."

"Ali to nije bio David... to nije bilo Andreino dete...moraš da ostaviš dobar utisak...", ponovo sam se zbunio, a to ni malo nije ličilo na mene.

Andrea i ja se zabavljamo oko dva meseca i za to vreme ja sam zaista zavoleo to dete, tog malog razigranog plavušana. Tek sada sam znao šta znači istinski biti srećan, jer mi je Andrea to pokazala, ona je zaista neverovatna osoba.

Nikada nisam verovao da me neko ovoliko može ispunjavati, do sada sam bio i sa drugim devojkama, ali ona je jedina uspevala da učini da osećam elektricitet u vazduhu dok sam sa njom, samo par njenih reči je bilo isto tako dovoljno da me smiri. Polako sam shvatao da je ona prava žena za mene.

Braća su me podržavala, ali su mislili da mnogo požurujem stvari, da prebrzo donosim zaključke, ali oni nisu do sada osetili ova osećanja...

"Oni uskoro dolaze, još jednom bih želeo da ti naglasim koliko mi je ovo bitno...", započeo sam, ali on me je ubrzo prekinuo.

"Damiene, opusti se, želiš da se ponašam prema Andreinom detetu kao da je i tvoje, želiš da budem ljubazan i nasmejan, čoveče ne prepoznajem te više, ponašaš se...pa ponašaš se kao otac"

Možda je to bilo i tačno, ali prihvatio sam Andreino dete, jer on će joj uvek biti najvažniji, a uz to sam se i ja jako vezao za Davida.

U početku je bilo čudno uključivati i dete u naše sastanke, ali vremenom sam se navikao. Andrea je bila toliko savršena da bih većinu vremena provodio diveći se njenoj lepoti i ličnosti.

"Ja sada idem da ih dočekam, a ti prestani sa šalama na moj račun", i ja sam se nasmejao.

"Šta da radim kad ne mogu, možda ovo i dobro ispadne, majka bi konačno imala unuče i ostavila bi nas na miru, Damiene pa ti si genije!"

"Zaboravi na to, ne bih vam pružio to zadovoljstvo čak i da mogu"

"Ma zašto si takav? Znaš da naša majka obožava decu, a taj mali pomalo liči na tebe kad si bio dete, to je savršeno rešenje za naš problem..."

Izašao sam iz njegove ordinacije i prekinuo njegovo izlaganje, nisam mogao da dopustim da me Andrea i David još više čekaju. Spustio sam se na prizemlje i pošto ih nisam video izašao sam iz bolnice, ovo je bilo čudno, do sada su već trebali da stignu...

Na parkingu sam ugledao Andreu i uputio sam se ka njenom autu i njoj.

"Ajde Davide, molim te izađi iz auta, svi koji rade ovde žele samo da pomognu ljudima i da se uvere da su oni zdravi...", čuo sam je kako razgovara sa Davidom, a ubrzo sam čuo i njegov plač.

"Šta se dešava?", pitao sam je, a ona se blago osmehnula kada me je videla.

"Davidov strah je preovladao i ne mogu da ga ubedim da izađe iz auta", rekla je.

"Pusti mene da pokušam", rekao sam, a ona se pomerila u stranu.

"Damiene, molim te pričaj sa mamom, ne želim da idem tamo!"

"Davide, da li bi te tvoja mama i ja ikada povredili?", pitao sam ga.

On je nervozno odmahnuo glavom.

"Vidi, unutra nas čeka moj brat i on samo želi da se uveri da si ti u potpunosti zdrav, on nije uopšte strašan", rekao sam:"Da li se plašiš mene?"

Ponovo je nervozno odmahnuo glavom.

"Ako želiš ja mogu ostati sa tobom i tvojom mamom..."

"Zaista?!", upitao je glasom punim nade.

"Ako tako želiš...", rekao sam, a on je ubrzo pružio ruke prema meni i ja sam ga izvadio iz dečijeg sedišta.

On me je čvrsto zagrlio, a Andrea je ostala iza nas da zatvori auto i uzme njenu torbu.

"Ne znam kako bih ti se zahvalila, zaista si neverovatan..."

"Sve za vas, ljubavi moja", rekao sam, a njeni obrazi su se ubrzo zacrveneli. Bila je neverovatno slatka kada je pokušala rukama da sakrije crvene obraze.

Čim sam zakoračio u bolnicu David me je još čvršće zagrlio.

"Mama, ne želim ovo da radim", rekao je tiho.

"Znam Davide, ali ipak, ovo radimo za tvoje dobro, a uz to tvoj novi doktor je Damienov mlađi brat", rekla je i blago mu se osmehnula.

"Nećete me ostaviti?"

"Davide, nikada te ne bih ostavila, ti si mi najbitniji na celom svetu", rekla je Andrea svom uplašenom sinu.

Ušao sam bez kucanja u Teodorovu ordinaciju, a on je bio u izbledelim farmerkama i beloj majici, doveo sam ga ovde na njegov slobodan dan, a uz to sam mu dužan i uslugu zbog ovoga; ali sa vedrije strane on je neko kome u potpunosti verujem i uz to nije nosio mantil.

Andrea se pozdravila sa Teodorom dok je on sve vreme bio tih.

"Ja sam Teodor, prijatelj tvoje mame i od sada tvoj novi doktor", sa osmehom se predstavio moj brat.

A onda kažu da je neurohirurgija najteža specijalizacija, po meni je mnogo gore raditi sa decom...mislim nikada ne bih mogao da njih gledam kako pate...

"Sve je u redu, Davide, vidiš da on nije strašan, on je kao i svaka druga osoba, sem toga on je i naš prijatelj", rekao sam, a zatim ga spustio pored mene.

Andrea je kleknula na njegovu visinu i predala mu njegovu omiljenu igračku bez koje nigde nismo kretali.

"Sve je u redu, ti si moj hrabar dečko", rekla je i rukom prošla kroz njegovu plavu kosu.

Zatim sam sve prepustio svom bratu, morao sam da mu verujem, jer je on ipak pedijatar.

Nekako smo uspeli da preguramo ceo sistemacki, ali kada je bilo vreme za vađenje krvi, vratili smo se na sam početak... David je plakao, a Andrea ga je tešila uz moju pomoć.

"Osetićeš samo mali ubod, kao kad te ujede komarac, a onda si slobodan", rekao je Teodor pokušavajući da umiri uplakanog Davida.

"Komarci su dobre životinje, oni me bocnu da bi se prehranili, a ti ovde želiš da me bodeš za džabe", rekao je mali David, a ja nisam mogao da suzdržim svoj smeh.

Ovo dete je genijalno...

"Ma samo ćemo da brojimo do 10 i sve će biti gotovo", rekao je moj brat koji je pokušavao da ostane smiren, iako sam znao da bi se i on nasmejao na ovo.

"Gotovo, bio si odličan", rekao je Teodor kada je konačno završio.

"Mama, idemo odavde!", plakao je mali David.

"Samo još malo bebo, bio si odličan", rekla je brišući mu suze.

"Pa vidimo se kasnije Davide, drago mi je da smo se upoznali", rekao je Teodor.

"Meni nije", izjavio je, a Andrea ga je blago prekorila.

"Andrea, izvedi ga odavde, naći ćemo se u čekaonici, vidiš da je i dalje uplašen", rekao sam, a ona je blago klimnula glavom.

"Hvala Vam na svemu, doktore Flejm", zahvalila mu se Andrea.

"Nema potrebe za formalnostima, Andrea, bilo mi je drago što sam upoznao ovog malog gospodina", Teodor joj se blago osmehnuo, konačno je prestao sa njegovim "poslovnim" stavom.

Andrea je izašla sa Davidom, a ja sam ostao sa svojim bratom koji je tek sada počeo da se smeje.

"Pitao si me za razlog zašto sam izabrao pedijatriju, evo odgovora", rekao je moj brat i dalje se smejući:"Odrasli nemaju ovakve izjave".

"Ti si osoba koja bocka decu bez razloga" i ja sam se našalio.

"Mali je genije, popravio mi je ceo dan sa ovom izjavom", rekao je Teodor:"Hajde, ja ovo moram odneti u laboratoriju".

"Hvala ti na ovome", rekao sam, a on se nasmejao na ovo.

"Ne zahvaljuj mi, dužan si mi uslugu"

Izašli smo iz ordinacije, a u čekaonici sam ugledao Andreu koja je u krilima i dalje tešila Davida.

"Idi kod njih", rekao mi je moj brat, ali sam mu ja rukom pokazao da bude tih.

"Da li i dalje boli?", pitala je Andrea svog sina.

"Boli, poljubi ponovo da prođe", rekao je, a Andrea je ostavila poljubac na njegovoj maloj ruci.

Teodor i ja smo stajali sa strane, vidno zadivljeni situacijom.

Mali David je već vrteo Andreu oko svog malog prsta, a ovaj postupak je nama kao posmatračima bio veoma zadivljujuć. Gledala ga je očima punim ljubavi i nežno mu se osmehivala, govoreći mu koliko je bio hrabar i koliko je ponosna na njega.

"Damiene, sećaš se kada sam ti rekao da požuruješ stvari sa Andreom i da treba o svemu dobro da razmisliš?", pitao me je tiho:"Više to ne mislim, ako si ti siguran u to, imaš moju punu podršku, ona je devojka za koju se vredi boriti".