Andrea

"Damiene? Davide?", ulazim u kuću koja je neobično tiha. Damien je čuvao Davida pošto je danas bio slobodan, dok sam ja bila na poslu.

"Mama!", radosno je uzviknuo moj David trčeći niz stepenice da me pozdravi.

"Davide, ne trči!", na vrhu stepenica sam ugledala mog verenika kako blago prekoreva Davida, na šta se on nije obazirao već me čvrsto zagrlio.

Uzela sam ga u naručje i poljubila u njegov mali obraz. Na licu mu se videla sreća i zadovoljstvo koje svako dete treba da ima na licu.

"Dobrodošla kući", Damien me obuhvatio oko struka i privukao sebi, a zatim je spustio svoje usne na moje.

David koji je i dalje bio u mom naručju se samo nasmejao na ovo.

"Nedostajala si mi", rekao je.

"I ti si meni nedostajao"

"Ručak je spreman, nadam se da će ti se dopasti"

"Verujem da hoće", rekla sam, a zatim smo se svo troje uputili ka trpezariji iz koje je dopirao neverovatan miris.

Moj verenik zaista zna kako da spremi ručak...

"Davide, kako si proveo dan sa tatom?", pitala sam ga.

On je radosno počeo da mi opisuje šta su njih dvojica radili, a iz njegove priče shvatila sam da je uživao kao i svakog puta, voleo ja da provodi vreme sa Damienom i dobio je priliku da nadoknadi propušteno vreme, Damien je predhodne nedelje bio dežuran skoro svakog dana tako da ga je David jedva viđao.

"Šta je sa Irinom?", pitao me je David.

"Zar sam ja loše društvo?", Damien je odglumio da su ga njegove reči povredile.

"Tata, ti si najbolje društvo, ali samo sam se pitao šta je sa Irinom...", David je počeo da se pravda.

"Samo sam se šalio, razumem da ti nedostaje Irina", Damien mu je prošao rukom kroz njegovu nestašnu kosu.

"Irina je imala ispit i morala je da uči, bila je zauzeta, ali od sutra ćeš je ponovo videti", rekla sam.

Irina je bila rastrzana između porodičnih obaveza, spremanja ispita iz patologije i čuvanja Davida tako da sam pokušala da joj olakšam to dajući joj par slobodnih dana koji su joj preko bili potrebni.

"Večeras imamo večeru povodom 40 godina od otvaranja naše prve bolnice", rekao je Damien.

"Znam, kako bih mogla da zaboravim na to, Elena se toliko posvetila organizaciji da bi prosto bilo nemoguće zaboraviti na to", nasmejala sam se. Elena je preterivala i previše se stresirala oko ovoga, ali mogu da shvatim zašto joj je ovo toliko bitno, ipak ovo je veliki uspeh.

"Ja ne želim da idem, te proslave su dosadne", rekao je David.

"Ja se u potpunosti slažem sa tobom", Damien se nasmejao:"Ali nemoj da kažeš tvojoj babi da sam to rekao".

"Davide, znam da to ne voliš, ali tvoja baka bi bila jako povređena ako ti ne bi došao", rekla sam.

"Zapravo, Nikolas se izvukao uz izgovor da mora da pazi Davida i da nije dobro da dete izlažemo velikim skupovima ljudi pošto je nedavno vladao grip"

Pogledala sam u Damiena i nisam mogla, a da se ne nasmejem:"Elena se složila sa tim?"

"Znaš da je slaba na svoje unuče, a Nikolas je bio dovoljno vešt da to iskoristi"

Kada smo završili sa ručkom ja sam otišla do kuhinje da operem sudove dok su Damien i David ostali u dnevnoj sobi da igraju društvenu igru, a kada sam to završila i ja sam im se pridružila.

Nedugo zatim na prilazu kuće smo čuli zvuk motora što je značilo da se neko od ukućana vratio.

"Gde je moj najdraži bratić?", veselo je upitao Nikolas ulazeći u prostoriju sa rukama punim kesa.

"Ja sam tvoj jedini bratić", David ga je začuđeno pogledao, a Nikolas mu je predao kese:"Nadam se da znaš koga od tvojih ujaka najviče voliš".

David se zahvalio Nikolasu, a zatim je otrčao u svoju sobu da vidi šta je dobio, ipak je on bio samo dete koje se radovalo svakom poklonu.

"Ovo dete me je spasilo", rekao je sa širokim osmehom.

"Ne mogu da verujem da ti je to uspelo, niko do sada nije uspeo nekažnjeno da se izvuče sa majčin proslava, za nju ne postoji dovoljno dobar razlog da se to propusti", rekao je moj verenik.

"Do sada nismo imali Davida", rekao je sa širokim osmehom:"Mada ne bi bilo loše da imamo još koje dete u kući", rekao je, a zatim nam i namignuo.

"Ostavljam vas same", rekao je i izašao iz dnevne sobe.

"Ne obraćaj pažnju na njega", rekao mi je Damien.

"Navikla sam na njega"

Na ovo smo se oboje nasmejali, život u ovoj kući bi bio dosadan i monoton bez Nikolasa, on je bio onaj koji je uvek podizao raspoloženje drugima, iako je zbog toga kod Elene mogao da upadne u nevolju zbog ponekad neumesnih šala.

"Imamo slobodna dva sata dok ne budemo morali da počnemo sa spremanjem, želiš li da gledamo neki film?", pitao me je, a ja sam samo potvrdno klimnula glavom.

Ceo film sam provela u njegovom zagrljaju, naš sin je toliko bio zaokupljen novim igračkama koje je dobio od Nikolasa da ni u jednom trenutku nije sišao do nas.

"Mislim da je vreme da počnemo sa spremanjem", rekla sam gledajući na sat, imali smo tačno četiri sata do svečanog prijema.

"Bojim se da si u pravu", rekao je.

Nisam želela da ustajem, ali sam morala to da učinim; iskreno ni jedno od nas nije bilo zainteresovano za ovu proslavu i najradije bi je propustili i to vreme proveli zajedno, ali moramo da idemo iz poštovanja prema Eleni i ostalim zaposlenima koji dolaze.

"Zaboravio sam da te obavestim da te haljina čeka u našoj sobi, Elena je izabrala", rekao je sa širokim osmehom.

"Zar ni jedna moja haljina nije bila odgovarajuća?"

"Ona samo želi da sve bude savršeno kao i uvek", rekao je, a zatim me i poljubio:"Napomenula je da žene iz naše porodice uvek moraju da prave dame, mada zaista smatram da tebi odelo za to nije ni potrebno".

"Nema potrebe za preterivanjem", rekla sam, a on me privukaoblize sebi:"Andrea, ti si najsavršenija žena koju sam sreo, bez preterivanja, jer stojim iza svake svoje izgovorene reči, prestani da budeš toliko stroga prema sebi".

Osmehnula sam se na njegove reči i ponovo ga poljubila, a zatim sam prva otišla unašu sobu da se spremim.

Na krevetu sam pronašla dugu bež haljinu otvorenih leđa koja je odisala elegancijom i prestižom, bila jelepša nego što sam i očekivala, Elena je ovog puta prevazišla samu sebe, a pored haljine sam pronašla poruku:

Nadam se da ti se dopada haljina, štike, nakit i torba su u kesama pored kreveta, izvini zbog toga, nisam imala vremena da sve raspakujem.

Nasmejala sam se na ovo, a zatim sam uzela svoju šminku i na brzinu se našminkala, Sara se potrudila da me u poslednje vreme nauči mnogo čemu. Kosu sam vezala u veliku punđu koju sam ukrasila belom dijamantskom šnalom. Obula sam štikle koje duži vremenski period nisam nosila i bilo mi je potrebno par minuta da se prisetim kako da se krećem u njima, ali sam u torbu za svaki slučaj spakovala i baletanke.

Damien je već bio spreman kada sam ja izašla iz sobe, izgledao je još bolje u svečanom odelu, ako je to ikako bilo moguće. Nasmejao se kada me ugledao:"Večeras ću ja biti onaj sa najlepšom pratiljom".

"Ni ja neću zaostajati po tom pitanju"

Zajedno smo ušli u njegov auto, a vožnja je protekla u razgovoru o otvaranju nove bolnice.  Uskoro treba da započnemo sve pripreme i neko iz ove porodice mora otići privremeno tamo kao član odbora. Nadala sam se da to neće biti on, ali čak i ako se to dogodi moram poštovati tu odluku.Moje razmišljanje je prekinuo Damienov glas kada me obavestio da smo stigli.

"Izvini, zamislila sam se", rekla sam iskreno.

Zajedno smo ušli u hotel u kom se proslava održavala, a sa tim su svi pogledi ponovo bili na nama. Damien je svo vreme držao svoju ruku oko mog struka, kao da je želeo svima u prostoriji da naznači da sam samo njegova, a ja sam se time ponosila. Pored sebe sam imala osobu koja me bezgranično volela i cenila.

Sve je odisalo elegancijom i prestižom, baš kao što je Elena i želela, zaista je bila neverovatan organizator, ipak je ona imala mnogo iskustva sa ovim.

"Dobrodošli", iza nas sam začula dobro poznati glas moje buduće svekrve.

"Sve je neverovatno, prevazišla si sva moja očekivanja", rekla sam i odvojila se od Damiena da je zagrlim.

"Hvala ti, ali ovo nije ništa posebno, prava organizacija me čeka uskoro, kada budete pravili venčanje", rekla je i namignula nam.

Damien i ja smo se pogledali, a zatim smo se oboje nasmejali, pričali smo o venčanju i to bi trebalo uskoro da se desi, samo još uvek nismo odredili tačan datum. Uskoro ću zvanično postati gospođa Flejm.

"Mama, verujem da ćeš dati sve od sebe", rekao je Damien.

"I više od toga", rekla je ponosno:"Izvinite me sada, moram da pozravim i druge goste".

Jedan od konobara je prošao, a Damien i ja smo uzeli po čašu belog vina, a zati smo se uputili ka zabačenom balkonu na kome smo mogli biti sami. Na putu do tamo popričali smo sa par ljudi, ali nismo se upuštali u duge konverzacije. Jedini razlog zbog kog smo bili ovde je poštovanje prema Eleni.

"Ko to pokušava da se izvuče iz ove gužve?"

Oboje smo se okrenuli i ugledali Antonija koga je sve ovo zabavljalo.

"Antoni, ne želiš sada da nas zadržavaš", Damien se zasmejao, zatim je bratski zagrlio Damiena.

"Oprostite, ostaviću zaljubljene verenike da pronađu svoj kutak", rekao je, a zatim se okrenuo ka meni:"Anrea, zaista neverovatno izgledaš večeras, Damien je srećan što te ima pored sebe".

"Hvala ti", zahvalila sam mu se, ali on se već uputio u suprotnom smeru.

"Idemo pre nego što još neko pokuša da nas zadrži", rekao je Damien i blago me povukao za ruku. 

Izašli smo na balkon koji je bio obasjan mesečinom, a iznad nas se nalazio pun mesec sa mnočtvom zvezda, veče je zaista bilo predivno. Damien je zatvorio vrata iza nas, a zatim me privukao bliže sebi.

"Volim te Andrea i uvek ću", rekao je tiho pre nego što me poljubio.