Muratova blizina počinje uveliko da utiče na mene, na način na koji ja to ne želim. Zadnje što trenutno želim jeste da padnem i zaljubim se u tog čovjeka. Ne želim da pregazim svoju ljubav prema Ahmedu i predam se čovjeku čija sam žena postala preko noći a kojeg pri tome nisam ni poznavala kako treba. On je za mene stran i tuđ i ne želim da ga bolje upoznajem.

Zašto ne želim? To me ne pitajte jer odgovor je težak po mene. Težak je jer se plašim, plašim se da ne zavolim čovjeka koji mi je uzeo pravo na sreću ili kojem sam dobrovoljno dala svoju sreću sa čovjekom kojeg sam obožavala. Ni ja više nisam sigurna šta je od toga tačno i šta je prava verzija svega. Ni u šta zapravo više nisam sigura i u tome i jeste problem. Kako bih sebi mogla dozvoliti da se tako brzo zaboravim i predam tom čovjeku koji je igrom slučaja postao moj muž iako to nisam željela.

Plašim se Murate. Plašim se da se ne zaljubim u tebe i tako upropastim samu sebe, ne mogu se zaljubiti u tebe jer ja već volim drugog.

Već drugi dan sam hladna prema njemu i u potpunosti nezainteresovana za sve što ima veze sa njim. Njegove pozive za jelo sam uporno odbijala, kada bi dolazio u sobu ja bi se zabavljala nečim drugim i pravila se kao da ga ne primjećujem, a primjećivala sam. Ohh itekako sam primjećivala, svaki njegov pokret pratila sam u jednom dahu. Način na koji mu se prsa podižu i spuštaju kad diše, način na koji sklanja svoju gustu kosu sa lica, način na koji hoda, njegova mišićava leđa dok se saginje i te usne. Usne koje tako lijepo i tako nježno šapuće moje ime da se naježim svakoga puta kad mi se obrati.

On je ispunjavao svoje obećanje i držao se dalje od mene. Navečer bi dolazio u moju sobu i spavao u istom krevetu sa mnom ali me nije dodirivao, samo bi ležao na svojoj strani kreveta. Tih noći u mom krevetu gotovo da nije ni spavao, znam jer ni ja nisam spavala. Više sam ležala nepomično kao u nekom transu osluškujući njegove bolne uzdahe sve do zore. Pred zoru bi ga umor savladavao i on bi padao u duboki san, a ja bi i dalje ostajala budna osluškujući njegovo disanje. Noći su bile teške i za mene također, nakon što bi on zaspao moja borba je počinjala. Borila sam se sa samom sobom i svojom željom da se okrenem i posmatram to lijepo lice kako spava. Par puta bi se čak i okrenula te kao opčinjena satima gledala u njegovo lice obasjano mjesečinom. Te duge crne trepavice, crne obrve, lijepa vilica sa gustom crnom bradom, kovrđava crna kosa iznad visokog lijepog čela i velika prsa prekrivena malim crnim dlakicama. Gledala sam ga željno prateći svaku liniju njegovog lica i pamteći je kako da će sutra nestati i ja je više nikada neću vidjeti. Nakon nekog vremna hvatala bi samu sebe kako zurim u njega ne trepćući i brzo okretala glavu na svoju stranu prigovarajući samoj sebi. Ubrzo potom i ja bih padala u san, a kad bi se probudila njega više ne bi bilo u krevetu.

Kucanje na vratima

"Uđi Ajše"- Kaže Murat, Ajše i još jedna od pomoćnicom ulaze u sobu sa velikim tacnama punih hrane u rukama.

"Ispričavamo se!" - Kažu u glas. - "Vaša hrana je spremna."

"Bravo Ajše, stavite to tu."- Privlače stoliće i stavljaju to ispod kreveta meni da gledam u to.

Za svo ovo vrijeme koliko sam ovdje hrane nisam ni okusila, osim voća i vode ništa više nisam jela. Štrajkovala sam glađu protiv same sebe i gubila sam. Ajša se jako brinula za mene i molila me da jedem, ali ja nisam htjela i konstanto sam odbijala da jedem pod izgovorom da sam umorna i da se želim odmoriti ili da jednostavano nisam gladna.

Do sad nisam ni osjećala toliku glad i nije mi bio problem odbijati hranu, ali sad dok se soba ispunjavala mirisom tople hrane moj želudac je počeo protestovati i voda mi je počela ići na usta.

"Možete ići, slobodne ste." - Kaže im Murat sa tajanstvenim osmijehom na licu.

"Da gospodine. Prijatno gospođo Lejla." - Kažu opet u glas na što sam se trgnula i skrenula pogled sa hrane pa im uzvratila osmijeh. -"Hvala." - Odgovorila sam i nastavila da gledam u Murata koji je sad svu pažnju posvećivao meni.

"Rekoše mi da ništa ne jedeš ovih dana. Zašto ne jedeš Lejla? Želiš li da tvoji roditelji i ostali kažu kako se nisam lijepo brinuo o tebi."

"Ja...ja..nisam gladna."

"Molim?"

"Nisam gladna."

"Kako nisi, nisi ništa normalno jela već par dana. Na ručak, na večeru, na doručak ne silaziš, a ono što ti se donese u sobu vratiš netaknuto. Misliš li da od par komada voćki i malo vode može živjeti, ako tako misliš varaš se."

"Fino bogami, veliki gospodin Murat pored svih obaveza stigne i da brine o tome šta ko jede. Prenose ti šta sam jela od hrane koju su mi donosili, stvarno. Šta je koga briga šta ja jedem? Jest ću šta hoću i kad hoću?" - Bila sam arogantna i hladna prema njemu i iako sam bila jako gladan nisam htjela jesti zato što mi je on nudio. Zapravo nisam bila ljuta na njega bila sam ljuta na sebe ali sam na njega istresala tu ljutnju.

"Mene je briga Lejla, mene je briga!" - Povisio je ton, a ja sam se naježila od tog glasa ali ipak nisam popustila.

"E pa neka te ne bude briga, jer ja nisam dijete i znam jako dobro da brinem o sebi. Zašto se ti o tome brineš?"

"Zato što sam ti muž i moja je dužnost da se brinem o tebi."

"Ali ja ne želim da se ti brineš o meni, ni ti ni niko drugi. Mogu da se brinem sama o sebi." - Ljuta naglo skočim sa krevta i krenem da izađem. Moje tijelo je bilo jaklo slabo i čim sam usala i pokušala da napravim korak dalje od te sobe i dalje od tog čovjeka sve oko mene se počelo okretati i osjtila sam da padam. Bježeći od njega našla sam se još bliže njemu tačno u toplini njegovog naručja. Uhvatio me prije nego sam pala i čvrsto pribio uz sebe saginjući glavu prema meni tako da sam mogla da osjetim njegov topli dah na svom obrazu.

"Zašto ovo radiš?" - Nježno mi kaže pomalo promuklim i hrapavim glasom.

"Ne radim ja ništa?"

"Zašto nećeš da jedeš?"

"Nisam gladna!"

"Lejlaa!"

"Molim Murate."

Na to je me spustio na krevet i bolno izdahnuo.

"Jel nećeš da jedeš?"- Upitao me.

"Neću!"

"Dobro ako nećeš." - Smireno reče dok je odmotavao pribor za jelo, pa nastavi - "ako nećeš sama ona ću te ja nahranit."

"Molim."

"Ništa molim, otvori usta Lejla."- Rekao je sa činijom supe u krilu i kašikom u ruci.

"Murat."

"Molim ljepotice."

"Nemoj!"

"Šta nemoj?"

"Mogu sama da jedem, nisam beba."

"Možeš ti, ali nećeš."

"Hocu evo sad hoću. Sama ću jesti."

"A ne, nee. Imala si priliku za to, ali si je odbila pa sad služi svoju kaznu dok te ja hranim."

"Ali.."

"Ništa ali Lejla. Manje pričaj hladi ti se hrana, a moraš sve ovo da pojedeš."

"Molim? Sve!"

"Da sve."

"Uff to je previše, ja ne mogu sve to da pojedem. Stvarno je previše! Jel ti to pokušavaš da me ubiješ?"

"Ne, nego ćeš da nadoknadiš sve ono što nisi jela par dana."

"Postat ću debela preko noći."

"Nema veze, ja te volim kakva god da si. " - Ovo je bio kao hladan tuš za mene poslije čega sam mirno pristala da jedem hranu koju mi je davao pažljivo kao malom djetetu.

Kad nisam bila tako poslušna i kada sam odbijala da jedem nešto od hrane koju su donijeli on je jako dobro znao da me ubjedi. Kad sam na primjer odbila meso i nisam željela da ga jedem jer mi se stvarno nije jelo on se brzo snašao. Snašao se tako što je ubacio komad mesa u svoja usta i poljubio me te ostavljajuci mi meso u ustim. Nakon trećeg takvog mesnatog poljupca jela sam ga dobrovoljno sama i to sa osmijehom na licu dok se Murat zabavljao gledajući me kako panično trpam hranu u usta kako bi izbjegla sljedeći poljubac koji bi spremao.

I da bio je u pravu, na kraju sam pojela sve zbog čega je on bio jako zadovoljan.

Nakon toga Murat je otišao jer je imao nekog posla oko ranča, a ja sam ostala da ležim u sobi nesposobna da se pomaknem zbog sve te hrane u sebi. Ne mogu reći da mi Murat nije pomogao i u tome, leptirići od poljubca drfinitivno su ubzali varenje hrane kao i moje srce koje se tu noć nije smirilo.

Možda zbog poljubaca, a možda i zbog toga što Murat tu večer nije došao nazad u sobu.

Gdje li spava?