ANDREA

Bila sam slomljena, posle susreta sa Aleksandrom pitala sam se koliko on nisko može da padne. Zar je David bio stvar koju je mogao kupiti i prodati kako je želeo?

Dete koje sam ja devet meseci nosila u sebi, a zatim odgajala sve ove godine sa ljubavlju i pažnjom. Smejala se sa njim i radovala se svakom novom danu sa njim, provela mnoge besane noći kada je bio bolestan, radovala se svakom njegovom uspehu. On je to isto dete video kao sredstvo da dodje do novca.

Bila sam besna i na sebe i na njega, ne znam kako sam uopšte sve te godine volela osobu poput njega, a za njegove postupke zaista nisam znala šta da kažem.

Damien je u ovome video izlaz iz problema, ali ja nisam bila za to da Aleksandar dobije taj novac, ali sa druge strane ovo nam je možda jedina šansa da ostanemo ovde i imamo porodicu u kojoj smo istinski srećni. David bi imao očinjsku figuru na koju bi mogao da se ugleda, a ja bih imala osobu koja bi me poštovala i volela kao i ja njega.

"Andrea, ne misli više o tome, obavestio sam advokate i majku, ugovor će biti spreman do večeras, a Aleksandar će dobiti taj novac i više ga nećemo videti, David, ti i ja bićemo porodica", Damien me uhvatio za ruku i blago je stegnuo.

"Osećam se kao da te koristim, Damiene, nisam osoba koja je navikla da dobija pomoć, navikla sam da svoje probleme rešavam sama, ali tvoja porodica i ti ste osobe koje bezgranično volim i kojima sam isto toliko zahvalna", rekla sam iskreno.

"Ne pričaj gluposti, mi ne činimo uslugu tebi, moja porodica i ja samo brinemo o članovima svoje porodice", blago mi se osmehnuo, a ja nisam mogla da se ne osmehnem na ovo.

"Sta mislis da posle svega ovoga odemo na odmor, David, ti i ja?", predložio je sa širokim osmehom.

"Damiene, ja moram da radim, a i ti si šef neurohirurgije, posle svega što se dogodilo, ja sam previše odsustvovala sa posla, a ne želim da imam privilegije samo zbog toga što si mi ti verenik", rekla sam ozbiljno.

"Ma hajde, ići ćemo na Balkan, provešćemo dve nedelje u Grčkoj, a možemo i da posetimo tvoje roditelje ako želiš..."

"Zvuči kao da si sve već isplanirao, ali ne želim to da uradim, posle svega ovoga želim samo da se posvetim poslu i da uživam u porodičnoj atmosferi koja vlada u vašoj kući", rekla sam.

"Ne odustajem tako lako, razgovaraćemo još o ovome", široko mi se osmehnuo, a ja sam se nasmejala na njegovu upornost.

Volela bih da posetim moje roditelje, ipak oni su bili uz mene i u najtežim i najboljim trenucima u životu, proživljavali su sve moje uspone i padove kao njihove sopstvene i zbog njih sam sada osoba kakva jesam. Čujem se sa njima svake nedelje, ali i pored svega toga mnogo mi nedostaju.

Onog trenutka kada sam odlučila da napustim zemlju, znala sam da će mi oni jedino nedostajati, jer tamo nisam imala pravih prijatelja, svi su u nekom trenutku pokušali da iskoriste uticaj mog oca, a ja sam želela da postanem osoba koju neće prepoznavati samo kao njegovo dete, želela sam da me vide kao odgovornu i samostalnu osobu kakva jesam.

Ostatak vožnje proveli smo razgovarajućibo Damienovim operacijama i njegovom poslu, zbog svega ovoga što se dešavalo nisam ga ni pitala kako je njemu na poslu. On je kao i uvek bio optimističan u vezi njegovih pacijenata i svakome od njih je želeo da pomogne, prihvatao je slučaje koje niko drugi ne bi, jer je želeo da porodicama vrati voljenu osobu ili im omogući normalan život.

"Malo je reći da se ponosim na svog verenika", rekla sam prekidajući njegov govor, ali nisam mogla da ga mu ne stavim do znanja koliko se ponosim time što je moj verenik.

"Samo se trudim da im pomognem, kao i sve moje kolege, nema tu ničega posebnog u onome što ja činim"

"Damiene, ne odbijaš slučajeve koje svi drugi odbiju i tražiš način da nemoguće operacije učiniš mogućim, to je vredno svakog ponosa", rekla sam, a videla sam ponosni osmeh na njegovom licu.

Kada se Damien zaustavio ispred kuće  istrčala sam iz auta želeći što pre da zagrlim svoje dete, obično bi odmah dotrčao da se pozdravi sa mnom, ali ovog puta nije ga bilo. Ovo nije bilo vreme u koje je obično spavao...

"Irina? Davide?"

Nije bilo odgovora i zaista sam počinjala da brinem. Samo da se nešto nije desilo, kuća obično nije ovako tiha.

Otrčala sam do Davidove sobe i naglo otvorila vrata, a tamo sam ugledala Irinu pored mog uspavanog sina. Odahnula sam od olakšanja kada sam ih ugledala.

"Andrea?", upitno me je pogledala Irina.

"Zvala sam vas...kuća je bila tiha... ni jedno od vas mi nije odgovorilo i zabrinula sam se", tiho sam rekla.

"Izvini zbog toga, David ima stomačni virus i nedavno je zaspao, nisam želela da vas brinem pa vas zbog toga nisam pozvala", objasnila mi je Irina.

"Kako mu je?"

"Ima povišenu temperaturu i boli ga stomak, odbijao je da jede, ali supu je pojeo, dala sam mu lek za temperaturu i ubrzo bi trebalo da počne da deluje", rekla je:"Nadam se da nisi ljuta što te nisam pozvala odmah, nisam želela dodatno da te brinem".

"Volela bih da si me obavestila o ovome, ali David je pored sebe imao osobu koju voli i koja je uz to student medicine, znam da je bio u dobrim rukama", blago sam joj se osmehnula:"Odavde mi preuzimamo, hvala ti na svemu".

"Nema na čemu, vidimo se sutra i poželi Davidu brz opravak kada se probudi", rekla je i izlazeći iz sobe.

"Da li je sve u redu? Zašto je kuća ovako tiha?", Damien me pitao ulazeći u sobu.

"David ima stomačni virus, ima povišenu temperaturu i boli ga stomak, nedavno je zaspao"

"Mislim da je najbolje da ga ostavimo da spava, kada se probudi mogu ga pregledati i uveriti se da je sve u redu", rekao je Damien.

"Ja ću ostati sa njim na kratko", rekla sam Damienu, a on je potvrdno klimnuo glavom.

"Ja idem da nam spremim nešto za ručak, obavesti me kada se probudi", rekao je i izašao iz sobe.

Legla sam pored njega i rukom prošla kroz njegovu nestašnu plavu kosu, a on se okrenuo ka meni i čvrsto me zagrlio. 

"Mama?", iz sna me je probudio Davidov tihi glas, nisam ni primetila kada sam utonula u san.

"Kako se osećaš?"

"Boli me stomak i hladno mi je", stavila sam dlan na njegovo čelo i primetila da mu se temperatura još više povećala:"Gde je tata?".

"Tata nam sprema ručak, idem po njega"

Damiena sam pronašla u kuhinji iz koje je dopirao izvrstan miris, nasmejala sam se kada sam ga ugledala sa keceljom.

"Da li se probudio?", pitao me je kada me ugledao.

"Jeste, ali mislim da mu se temperatura povećala"

"Idem samo da uzmem svoju torbu", rekao je skidajući kecelju i ostavljajući je u kuhinji, uzela sam Davidov omiljeni sok i sipala ga u njegovu čašu.

Iza sebe sam ugledala Davida koji je svojom malom rukom protrljao oči.

"Mama, žedan sam", rekao je, a ja sam mu pružila njegovu čašu, a zatim ga podigla u moje naručje.

"Idemo gore, tata će učiniti da se osećaš mnogo bolje i posle toga možemo da gledamo koji god crtani poželiš", rekla sam noseći ga u njegovu sobu.

Damien je već bio tamo, a moj sin je odmah pružio ruke ka njemu želeći da ga on uzme.

"Mama, kaže da se ne osećaš najbolje, hoćeš li mi dopistiti da ti pomognem?", pitao ga je Damien.

"Hoće li boleti?", pitao ga je uplašeno.

"Da li sam te ikada do sada povredio?", pitao ga je Damien, a on ke samo odmahnuo glavom.

"Samo želim da ti pomognem i potrudiću se da ništa ne boli, dogovoreno?"

"Dogovoreno"

Nisam mogla, a da nebudem ponosna na odnos kakav su Damien i David imali, za ovo kratko vreme njih dvojica su se jako zbližili, a David mu je bezgranično verovao.

Damien ga je na brzinu pregledao i izmerio mu temperaturu, ali kada ga je zamolio da legne da mu pregleda stomak David je odbio.

"Ako mi ne dopustiš da vidim u čemu je problem neću znati šta nije u redu i kako da ti pomognem", rekao je Damien:"A ti sigurno ne želiš da stomak nastavi da te boli".

"Ali boleće..."

"Obećavam da ću biti jako pažljiv"

David je pogledao u mene, pogledom tražeći od mene da mu obećam da ga Damien neće povrediti.

"Sve će biti u redu, zar bi tvoj tata pokušao da te povredi?"

Posle kraćeg ubeđivanja David je popustio i dopustio mom vereniku da ga pregleda.

"Ako zaboli reci, u redu?", Damien ga je pitao, a on je uplašeno prihvatio.

Damien mu je blago pritiskao stomak, dok nije stigao do sredine stomaka kada je David vrisnuo i počeo da plače.

"Gotovo, bio si odličan", rekao je Damien pokušavajući da ga oraspoloži i smiri.

David ga je čvrsto zagrlio i nastavio da jeca na njegovom ramenu.

"Gastroenteritis, ništa ozbiljno", okrenuo se ka meni, a ja sam odahnula od olakšanja.

David je ponovo zaplakao, a Damien je ponovo pokušavao da ga smiri.

"Da li mnogo boli?"

Moje dete je odmahnulo glavom i nastavio da plače, a mi nismo imali ideju zašto.

"Hoćeš li mi reći u čemu je problem?", pitala sam ga.

"Neću bocu!"

Damien i ja smo se samo pogledali pre nego što smo prasnuli u smeh, posle svega ovo malo biće ima polovinu mojih gena.

"Davide, nema boce, samo ću ti dati lek za temperaturu i mama će ti skuvati neki čaj, a onda idemo da gledamo koji god crtani poželiš", Damien je rekao, a David ga je sa nevericom pogledao.

"Obećavam", rekao je moj verenik, a David ga je ponovo čvrsto zagrlio.

"Damiene, da li i ti želiš čaj?", pitala sam ga, a on je potvrdno klimnuo glavom:"Vas dvojica možete da izaberete crtani dok nam ja pripremim čaj".

Posle svih ovih dešavanja, u jedno sam bila sigurna, Flejmovi su sada naša porodica, a ova porodica pazi jedna na druge.

______________________________________

Srećna Nova godina! Želim vam sve najlepše u ovoj 2018..

Za mene je 2017. bila godina u kojoj sam se prvi put usudila da objavim neke od svojih priča. Da nije bilo vas, osoba koje ovo podržavate i čitate, verujem da bih odustala.

Zato hvala vam na svemu :) Na svakom komentaru, vote-u, svakoj pozitivnoj kritici :)

Vidimo se u sledećem poglavlju :D